Neobicne price

Saznanja preko snova

Više puta dešavale su mi se situacije nalik „blic sećanjima“.  Mahom su obuhvatala period  mog ranog detinjstva ili nekog vremena puberteta. U trenu bih se samo setila jedne od stvari, autobusa, gužve,krivine…i tu bi se sve završavalo. Ma koliko sebe preispitivala šta je zapravo to znači, do odgovora ni kroz niz raznih literatura, nisam mogla doći. Najgore je  što trenutka kog bih se setila, ne bih mogla da znam koji period mog života obuhvata. Sve je delovalo kao potisnuto sećanje iz nekog meni  sasvim nepoznatog razloga. Dugo sam mislila da su u pitanju bile samo loše stvari koje je moj mozak svesno potiskivao iz sećanja, ali zapravo  kasnije se ispostavilo da je to bilo daleko od istine.

Čitajući literature iz oblasti nauke saznala sam da se dešavanja nalik ovim mogu rešiti hipnozama, kao i da zbog prevelikog broja informacija koje naš mozak svakodnevno prima, jednostavno neke stvari mora da izbaci iz svoje memorije, baš kao i kompjuteri ili diskovi kada popune svoj kapacitet. Sa ovakvim objašnjenjima, nisam mogla biti zadovoljna. Kako da objasnim sebi situaciju u kojoj imam nepunih tri godina i pamtim trenutak kada me je majka slikala na stolici u kuhinji, a nisam u stanju da se setim nečega što se desilo pre samo par godina. Gde je tu logika? Iako u životu nekada i nema logike, nikada nisam volela situacije za koje jednostavno nema odgovora. Zatim sam počela da se vodim drugom stranom logike. Ako je srž rada jednog komjutera njegov procesor ii memorija, onda to kod čoveka definitivno mora biti mozak. U poređenju sa kompjuterom kome se dešava pad sistema, uvek postoji rešenje-njegovo ponovo dizanje. Ili na primer, ako poruku na mejl adresi namerno izbrišemo iz bilo kog razloga ona neće biti izbrisana zauvek već će ostati u „otpadu“ neko vreme dok nismo potpuno sigurni da je krajnji cilj izbrisati je zauvek, ili je pak nakon nekog vremena potrebno ponovo je vratiti iz otpada.

E ovde opet dolaze snovi na red. Oni kao naša podsvest i moć proživljavanja stvari koje na javi možda nikada nećemo biti u stanju da doživimo, omogućavaju  nam kao pojedincu da u njima putujemo, budemo ono o čemu maštamo ili rešavamo  probleme  koji na javi nismo u stanju. Ponovo počinjem da spas sećanja tražim u svojim snovima.

Jedna od situacija bila je upravo ona koju sam navela. Često sam se sećala punog autobusa, potom hola hotela i veliki broj torbi, zatim krivine i vriske. Nije imalo šanse se to sve spojiti u jednu konkretnu priču, bar ne u mom sećanju. Svake noći pre spavanja pomislila bih sam na ove tri stvari, priželjkivajući san koji će mi rešiti nedoumicu i vratiti zaboravljeno. Biću iskrena, nisu se odmah sve „ kockice “ spojile, ali jedna po jedna situacija kao i sećanje navirali su svake druge ili treće noći dok nisam dobila potpunu sliku događaja. Naredno sećanje obuhvatalo je sliku prodavnice suvenira, potom sobu na drugom spratu bez terase a na tren pojavio se i pečat na mojoj ruci koji nisam trebala da operem. Već je dosta toga bilo jasnije. U pitanju je bilo neko putovanje u društvu. Ali gde i sa kim? U svojim snovima sem stvari iz okoline, lica ljudi nisu se pojavljivala. Usledili su hodnici, diskoteka…a tek posle dužeg vremena  i lica poznatih osoba iz odeljenja. Prošlo je još par noći i sve je bilo kristalno jasno. U pitanju je bila ekskurzija u dugoj godini srednje škole na Kopaoniku. Krivina i autobus objašnjavali su trenutak kad nam je pukla guma i naše čekanje drugog prevoza do krajnjeg mesta odredišta. Pečat na ruci bio je iz diskoteke u hotelu koji je značio plaćeni ulaz i omogućavao izlazak iz iste, odlazak do svojih soba a zatim vraćanje u diskoteku sa dokazom da smo platili ulaz za to veče. Stavka sa koferim, torbama i holom hotela, bio je naš povratak kući kao i sama prodavnica suvenira u kojoj smo kupovali porodici i prijateljima sitnice za uspomenu. Rešavanjem ovakve dugogodišnje dileme delovalo mi ja kao pad velikog kamena sa srca. Uspela sam! To i jeste bio veliki uspeh za mene. Mučilo me je ne samo saznanje da nešto što postoji  ja ne mogu da shvatim , kao  i kako je moguće da se takve stvari dešavaju baš meni.

Jedan od ovakvih snova dokazuje još jednom moju konstataciju da  oni  zauzimaju veoma bitni stavku u našim životima. Ova vrsta snova nije mi se tako često dešavala. Moji snovi više su bili usresređeni na predsojeće događaje, susrete sa nekim drugim svetom ili lepe događaje iz detinjstva. Bilo je i onih koji su se ponavljali iz noći u noć , potpuno identični a povezani sa traumama iz prošlosti, o kojima niti želim da pišem a još gore da ih se prisećam.

Kao veoma bitne, bar meni, izdvojila bih snove u kojima bih odsanjala stvari koje po buđenju moram da završim a na koje sam potpuno zaboravila nedeljama unazad. Kad bih se probudila, osećala bih se tako ispunjeno što se u stvari ipak moja podsvest pobrinula da ne napravim grešku koja bi nekada mogla mnogo štete da mi nanese.

Evo još jednog primera. U svojoj ranoj mladosti plašila sam se nemoći i neuspeha. Uglavnom se to odnosilo na školi, ocene i pismene zadatke. Nisam bila takozvana bubalica ali volela sam da u školi imam dobar uspeh. Niko me na to nije primoravao niti zahtevao od mene, ali prosto takve stvari su me ispunjavale. Loša ocena ili nervoza nastavnika , profesora u meni je stvarala nesigurnost u sebe samu, i dok bi trebala da na takve stvari  gledam sa greškom u njima neprekidno  sam tražila grešku u sebi, koja zapravo ne postoji.

Pred svaki važan događaj, moj podsvesni strah manifestovao se kroz snove. Skoro uvek situacije bi bile iste. Onog trena kad bih stigla do ulaznih vrata neke zgrade i otvorila ih, gomila zmija nije mi omogućavala prolaz. U snu bih tražila druge ulaze, dozivala u pomoć ili kao u većini  puta pokušala da gazim između njih na prstima do poslednjeg sprata u zgradi. San bi se uvek završavao  na predposlednjem spratu, gde bi se  zmije prethodno zaobiđene iznova  pojavile, blokirale mi put ili me izujedale. Slična stvar dešavala se i sa psima. Napadi kučića koji su me grizli, pokušaji da se odbranim i otrgnem im se dok su oni skakali po mojoj dlavi, ujedali me uglavnom  za vrat i ruke, ponekad čak i za samo lice. Jedne večeri rekla sam sebi „ dosta je bilo, ja moram i u snu da budem svesna da sanjam“.

Naravno, situacija se ponovila, problem zmija koje su mi stajale na putu rešila sam na sledeći način. San gotovo identičan, zmije. Ulazim u dobro poznatu zgradu i vidim ih, čujem čak i zvečarke…ne obazirem se i ne gledam da li ću neku od njih zgaziti. Rešila sam, ja ću tu proći, pa šta bude biće. Stižem do nekog sprata i okrećem se, one su svuda oko mene, potpuno su me opkolile. Pokušavam da se kontrolišem i sebe  kažem , „zažmuri i dok otvoriš oči, neće ih više biti“. Zmurim par sekundi, otvaram oči a one su i dalje tu, još počinju da mile mo meni. Hvata me panika…plač, nemam kud… Moje drugo „ ja „ šapuće mi u snu, „ ne paniči, ovo je samo san, ili se probudi ili ih sve pregazi, ne mogu ti ništa, i ne zaboravi , ti ovo sanjaš“. Ponovo otvaram oči, zmije koje se penju po meni  hvatam rukama i bacam na pod, ostale gazim u besu. Ono što u snu nisam ubila, kao da je iščezlo samo. Penjem se ponovo do poslednjeg sprata i konačno stižem do cilja, ali na spratu nema stanova, ničega već samo izlaz na krov sa stepenicama. Uz osmeh na licu u snu shvatam da nisam nigde ni trebala da stignem  već da dokažem sebi da sam jača od svojih strahova.

Ista stvar desila se posle izvesnog vremena i sa psima. Situacija gotovo identična, govor samoj sebi , jedina razlika  što ovog puta vičem na njih. Na njihove ugrize po rukama i nogama odgovoram istom merom, grizem i ja njih, dok onima koji su me je ujedali po licu i vratu, otkidam glavu. Zatim u snu sebi govorim  „i ovo si prevaziša“!



1 thought on “Neobicne price

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *