Razmišljam

Odrastanje

Ima tih nekih dana kada mi ni nebo nije visoko… ima i onih drugih kada jedva čvrsto stojim na svojim nogama!

Kažu ljudi da sve to život, da se okreće kao točak sreće al kod mene ume i da zaglavi…

Nije mi stran čest osećaj krivice za sve ono što nisam uspela u životu, za svaki propali plan, za lošu dečiju ocenu, nemaštinu, nezaposlenost ali uglavnom čvrsto stojim na nogama sve dok ne naiđu oni dani kada mi ponestane snage za optimiznom.

Krupne stvari retko kad me isteraju iz takta, valjda zato što sam svesna da na njih teško mogu da utičem dok su sitnice te koje uspeju da mi noge zatrpaju tako duboko u pesak.

Znam… moraću da naučim da živim sa tim… Znam, trebala sam to davno da shvatim, odavno nisam više dete ali svesna sam isto tako da je jako teško to hirovito dete željno pravde, poštenja i iskrenosti izvući iz mene.

Možda će „mali veseljak“ nekada odrasti… moraće… a do tada…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.