Ne volim, Priče za svaki dan

Ne ćuti – reci

Spletom okolnosti i putevima koji nam život iscrtava, poslednjih dve nedelje provela sam na „Institutu za onkologiju i radiologiju“ u Beogradu. Ono što sam prošla, tačnije način ponašanja okruženja i sve što prati jedno bolničko lečenje ostalo je upečatljivo i urezano iz više razloga.

-Prvo bih pohvalila doktore koji su gotovo 24 sata u operacionim salama. Poožrtvovani i predani svom radu i koji su više puta zbog nedostatka vremena radili bez pauza pa čak ni one za doručak.

-Ljubaznost osoblja je besprekorna, kako sestara tako i serviski, hihijeničarki i svih onih koji su zaposleni na IOIR.

– Higijena na nivou (u granicama normale) uzevši u obzir koliko je pacijenata, koliko su te bolesti teške i šta ih sve prati.

Ipak stižem do onog neizbežnog „ali?“ Da li znate koliko je malo osoblja zaposleno na jednom tako velikom odeljenju (odsek hirurgije)? Neka mi neko objasni ili bar pokuša, kako tri sestre mogu da postignu da sve završe  same u drugoj i trećoj smeni obzirom da je u pitanjuu 14 soba sa po 8 pacijenata? Uz sve to, uvek nasmejane, pune optimizma i lepih reči koje „moraju“ da upute svima nama i ohrabre nas, pruže ono što u određenim trenutcima samo one mogu.

Hrana uvek servirana na vrema, čisti posužavnici, pribor za jelo, serviranje u krevetu ukoliko pacijent tako želi pa čak i u slučajevima kada može sam da ustane iz kreveta. Osmeh i ljubaznost ne posustaju…

Više sestre koje svakoga jutra menjaju posteljine i vetre sobe. Brinu o svakom pacijentu ponaosob bez mogućnosti da im išta izmakne kontroli, ako treba verovali ili ne – trče i tako završavaju posao.

Hirurzi koji iz sale trče po narednu istoriju pacijenata svi uflekani od krvi prethodne operacije jer vremena tamo nema, dragoceno je i svaki minut je jedan spašen život.

I….

Sada ja postavljam pitanje Ministarstvu zdravlja i ministarki kako je moguće da takve ljude gube i puštaju da napuste zemlju jer nisu adekvatno plaćeni?

Zašto se radi pomoću „štapa i kanapa“ jer nema dovoljno novaca za najosnovnije propratne materijale?

Kako ikoga nije sramota da postrojava te ljude i „drži slovo?“ Sa kojim pravom?

Da li ista ta ministarka koja daje izjave tipa „Ako hoćete da pijete mleko vi ga pite ako ne nemorate“ ili „Nema se dovoljno sredstava za kupovinu aparata za rano otkrivanje kancera jajnika jerbo aparat je skup oko šesto pacijenata godišnje oboli (mali broj)“. Zna li ista da više od polovine umre!?

Kako je moguće da se štedi na kesama za katetre, pa nam ih sestre prazne kako bi imale dovoljno? Ko je dozvolio da nema dovoljno potrebnih injekcija i vitamina, braunila…

Ne – ne prihvatam odgovor da se nema, još manje da nije  moguće i izvodljivo. Gde ima volje ima i rezultata! Da uverila se na samo jednom primeru – Aleksandar Vučić – borba protiv korupcije!

Treba li još primera?! Ne, mislim i da je ovaj jedan više nego dovoljan.

Dragi prijatelji razmislite, zapitajte se ko kako radi i ko zaista želi dobro svima nama. Politika ili ne, istina je jedna i jedina! Uzaluna je „Bitka za bebe“ ako žene već od 25. godine ostaju bez reproduktivnih organa!

Grešim li?

 

1 thought on “Ne ćuti – reci

  1. Iskreno se nadam da si dobro. :* Sve ovo o čemu pričaš sam videla svojim očima i sigurna sam da nam je zdravstvo u najgorem stanju, a treba da bude u sve boljem i boljem, jer zdravlje je najbitnije u svakom slučaju. Javi se, ljubim te i želim ti brz oporavak. :*

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.