Ne volim, Priče za svaki dan

Takav smo mi narod

za blogKako je moguće da smo tako sebični? Kako je moguće da smo postali tako samoživni i bezobrazni? Ima li u nama i malo ljudskosti? Gde je nestalo ono malo dobrog u nama, gde se izgubilo?

Neprestano „kukamo“ kako nismo imali prilike ali da, hteli smo… Žao nam je, ali nismo bili u mogućnosti… Želeli smo ali nešto nam se nije dalo…

Mogli smo, nismo hteli, nije nas bilo briga. Postali smo oholi i bezobrazni i da, svesni smo toga samo nam je lakše da se pretvaramo! Stidim se, sramim u ime svih nas.

Odlazimo u Crkvu, glumimo vernike a zaboravili smo i 10 Božijih zapovesti. Ajde bar jednu da zapamtimo – ne boli i nije strašno. Setimo se Boga samo na praznike jer „valja se“. Šta se valja?!

Na Lazarevu subotu otišla sam u Crkvu jer sam osećala takvu potrebu. Na stepeništu vidim mladića kako leži i jednom rukom pokušava da dohvati stepenik a potom istom tom podiže svoju nogu stepenik više. Zastala sam… gledam ljude oko sebe, ne one unutra već one u crkvenom dvorištu kako drže foto aparate, smeju se i ne pada im napamet da priđu. Pa da… šta je koga briga, nije to njihov problem. Uostalom – ne poznaju ga pa samim tim verovatno i nema potrebe da mu pomognu.

Prilazim mladiću i spuštam se pored njega… Pitam ga

-„Jesi li dobro?“

– „Nisam“

– „Treba li ti pomoć?“

– „Molim te“ odgovara on.

Pomažem mu da ustane i stane na noge. Tek tada vidim da mu je desna strana tela paralizovana. Možda ne potpuno ali vidim da nema osećaj u desnoj ruci i nozi.

Hvatam ga ispod leve ruke a desnom se pridržavam za vrata Crkve. Korak po korak i uspevam da mu pomognem i uvedem ga u Crkvu. Pritrčava nam jedan čovek i primiče stolicu. Mladić seda, slušao službu i ostaje do samog kraja. Suznih očiju krsti se i peva onoliko koliko u tom stanju može…

Gledam zapanjene poglede nalik „ko mi daje prava da se mešam!“ i tipa, „ako mu je išta trebalo što nije tražio?“. Pitam se da li je zaista potrebno da cvilimo i molimo za pomoć kada je toliko evidentno da nam je ista potrebna? Zar je moguće da baš niko nije pomislio da mladić ne puzi po stepenicama sa željom da uđe na sveto mesto?

Svi mi jako dobro vidimo ali jednostavno – nije nas briga. Igramo neku svoju igru samo nama znanu, živimo u nekom svom svetu a sutra ćemo se pitati zašto nam je tako kako nem je!? Niko od nas ne zna šta nam donosi dan i da li ćemo sutra mi biti ti koji će biti „ignorisani“…

Izražavam veliko poštovanje prema mladiću, koji je imao dovoljno snage, volje, želje i vere da će uspeti da dostigne zacrtani cilj – i uspeo je i uspeo bi i puzeći i bez moje pomoći, ali isto tako izražavam i veliko zgražavanje prema ljudima koji misle da to jesu ili bolje rečeno – veliko sažaljenje!

3 thoughts on “Takav smo mi narod

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *