Ne volim, Razmišljam

Bolnički dani

Mnogo toga izdešavalo  se u proteklom periodu. Osećanja od tuge do sreće smenjivala su se kao baš kao vreme u našoj zemlji. Glava puna haosa… pitanja koja pokušavam da postavi i sebi i drugima a da na žalost odgovore ne dobijam ni sa jedne strane, čak ni od svog sopstvenog uma.

Neprestana briga o ocenama dece, njihovom vaspitanju, uspehu u onome čime se  bave kao van školske aktivnosti, upis u srednju školu sina, matura… i uz sve to kako obezbediti potreba sredstva. Nervoza, svako vodi svoju politiku a je svojski trudim da  razumem samo ponekad stavim prst na čelo i zapitam se da li neko uopšte razume mene?

Desilo se nešto što sam najmanje očekivala. Moja Teodora dobila je temperaturu, ništa je nije bolelo pa su lekari pomislili da su možda u pitanju boginje. Antibiotike nije pila već samo brufen protiv temperature koja nije prestajala da divlja. Par dana kasnije uključili su joj antibijotik, ništa se nije menjalo. Usledila je provera krvne slike i imala sam  šta i da vidim. Vliki pad trombocita i leukocita koji su pri svakoj narednoj proveri strmoglavo padali… Odlazimo u bolnicu…

Situacija se ne popravlja… dolazi doktorka i objašnjava mi šta to zapravo znači i da ukoliko se situacija ne popravi predstoji odlazak u Beograd kako bi se odredili potrebni markeri na osnovu kojih bi ona primala putem transfuzie ono što gubi iz krvi.

Počela sam da drhtim, osećam kako gubim tlo pod nogama a ujedno se trudila da od nje to sakrijem i zabavim je kako bih joj olakšala dane u bolnici.

Naredne dve noći bile su kao večnost! Čim bi ona zaspala tako bih ja sedela na terasi, plakala i palila cigaretu za cigaretom. Razmišljala, pitala se zašto, kako i da li je uopšte moguće da se sve to dešava nama ili je samo sve ovo samo jedan ružan san.  Iščekivanje ponedeljka i konačnog odgovora lekara delovalo mi je kao večnost.

Tek tada sam shvatila koji su pravi prioriteti života. Zdravlje! Zdravlje i ništa drugo, zdravlje dece! Molila sam se Bogu bez prestanka i shvatila da mi zapravo uopšte nije bitno niti kakav će uspeh imati, da li će biti doktori nauka ili obični radnici… Jednom rečju postalo mi je nebitno ni da li će uopšte završiti školu…

Napokon, stigao je i taj famozni ponedeljak. Na svu sreću rezultati su pokazali da se Teodorino stanje znatno popravlja i da nema potrebe za transfuzijama već samo povremenim kontolama. Sreća! To nije pava reč za ono što sam tada osetila u sebi, za to ne postoji pravi naziv.

Dodala bih samo još nešto pre no što pokušam da zaboravim sve kroz šta smo prošle.

Hvala osoblju Dečijeg odeljenja Opšte bolnice u Boru koje zaslužuju svaku pohvalu svojom danonoćnom požrtvovanosti prema svakom detetu kome je potrebna pomoć.

O uslovima u kojima deca borave, bolje da ne govorim. Stvarno velika sramota. Pored tolikih donacija bolnicama ja ne vidim pomak niti u šta su pare uložene? U polomnjene lavaboe, dezinsekciju možda – bubašvabe igraju kolo svuda po sobama, dušeke na kojima kičmu ujutru ne osećaš, wc  jedan jedini koji je u funkciji ali … ne radi mu kazanče, samo toliko.

Cena jednog bolničkog dana u Boru viša je nego u bilo kom drugom u Srbiji. Bolje da ne govorim više, nema potrebe, ko razume, shvatio je.

7 thoughts on “Bolnički dani

  1. Nema ničeg vrednijeg od zdravlja,pogotovo dečjeg,to sam se i ja uverila i osetila na svojoj koži..
    Tako da nema tog problema što ne može da se reši ako su mu najmiliji dobro,to daje snagu koja te tera dalje i dalje…ali ako je zdravlje narušeno onda sve pada u vodu…

  2. Najvaznije da je proslo sve u redu… meni nije bilo lako da citam tekst do kraja iscekivajuci rezultate , a mogu misliti kako je tek tebi bilo…
    Ja uvek kazem Zdravlje je najbitnije, sve cemo lako postici kad smo zdravi i kad nam nista ne fali …
    Drago mi je da je sve ispalo ok!!

  3. Žao mi je što sam tek sada pročitala ovaj post, pa nisam mogla da te bodrim na vreme. Drago mi je da ti je dete sada dobro i da je sve iza vas.
    Na žalost, o zdravlju mislimo tek kada se razbolimo mi sami ili, još gore, naša deca. Tek tada nam je sve jasno!
    Puno pozdrava i poljubaca od mene!

    Stvarno je sramota što se o deci samo priča kao o našem najvećem blagu, a ni bolnice nisu u stanju da im obezbede. Najradije bih psovala, ali, psovke neće čuti oni koji treba da ih čuju!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.