Neke moje priče

Tužna priča

Noć… tama je već davno obavila grad i svi zvuci su utihnuli. Poneka svetiljka nazirala se u daljini tek da ne bude totalno mrtvilo grada.

Tišina… ona mučna i nepodnošljiva koja te stapa sa ambijentom koji te okružuje.

Sedela je kraj prozora i gledala u zvezde, to divno božanstvo rasuto nebom. Beskraj… bez granica i  nametnutih pravila. Sklad prirode, savršenstvo, prostranstvo… Jedna zvezda zasija jako na trenutak i ona se zagleda u nju. Delovala je tako veselo i razigrano kao da se nalazi na nekom prijemu kraljevskog dvora. Sva usplahirena i vesela odavala je utisak neprocenljivog zadovoljstva i sreće.

Na tren, devojka se setila svojih divnih dana kada je po povetarcu na prostranoj poljani svakoga jutra jahala svog konja Cvetka i gledala izlazak Sunca. Bilo je to tako davno, bila je devojčica puna života koja u to vreme još nije spoznala pravu sliku ljudi koji je okružuju. Njeni najlepši trenutci života i neprocenljiva sećanja. Ipak… nisu svi bili neiskvareni kao ona, smetala im je njena sloboda, zavideli su njenoj sreći i osmehu samo zato što to nikada nisu osetili u svom srcu.

Jednog jutra shvatila je da je Cvetko nestao. I pored upornog dozivanja – nije se oglašavao. U panici je trčala ne bi li ga našla, plakala i dozivala sve dok ga nije ugledala kako leži na sred poljane sa polomnjenom nogom. Na trenutak gledala je u daljinu i udisala što više svežeg vazduha kako bi ostala pribrana ipak posle samo par minuta srušila se kraj njega…

Budi se… oko nje nepoznati ljudi koji zure u nju iščekivajući da će nešto progovoriti. Pitala je samo gde je Cvetko. Objasnili su joj da je povreda bila teška, kako je operisan, dobro i na sigurnom ali da nikada više neće moći da trči cvetnim livadama. Shatila je kako je izgubila jedino biće koje je iskreno volela.

Ubrzo je napustila selo i preselila se u grad kako bi mu bila bliže. Ni dan ne bi prošao a da nije odlazila da ga vidi i svo svoje vreme posveti njemu. Plakala je ali suze su se mogle videti i u njegovim očima… a uveče kada padne noć sedela bi kraj prozora čekajući novi dan kada će ponovo biti sa njim.

Sećanja su je slomila, san je savladao i zaspala je u svojoj fotelji kraj prozora. Zvezde su i dalje igrale a nebo se pretvorilo u prelepi bal.

Bližilo se jutro i novi izlazak Sunca, zvezdice su morale na počinak… ali gde je ona, ona mala zvezddica koja je otpočela veselje? Nema je, nestala je bez ikakvog traga. Pogrešila je, učinila je nešto što nije smela. Bal je mogla organizovati samo kraljica sazvežđa a ne ona… suviše se poradovala i otišla predaleko … nije to smela…

4 thoughts on “Tužna priča

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.