Sećanja, Volim

Biti roditelj – nezamenljivo

Sećam se dana kada sam saznala da ću roditi devojčicu. Bila sam presrećna ali i uplašena, bolje rećeno zbunjena… moja velika želja bila je roditi devojčicu. Već sam imala sina koji je i bio iniciijator  ideje kada je za svoj rođendan pre nego što je ugasio svećice pomislio želju rekavši : “ Želim bebu seku!“, a onda se okrenuo ka meni i pitao me da li je istina da se sve rođendanske želje ispunjavaju?

Ono što je meni bilo čudno je da nikada pre toga nije pominjao da želi sestru kao i da obično muška deca žele brata sa kojim će igrati fudbal.

Evo u čemu se ogledao moj strah. Neprestano sam sebi postavljala jedno isto pitanje : “ Hoću li ću biti u stanju da oba deteta volim podjednako? “ I ako je moja želja oduvek bila da rodim devojčicu, sina koji je tada imao četiri godine volela sam više nego ikoga. Mučila me je misao kako majke koje imaju više dece kažu da svako dete vole podjednako. Da li lažu, pretvaraju se ili to kažu tek onako. Isto tako poznavala sam make koje su uvek jedno dete favorizovale i uzdizale ih od ostalih, prema kojima su se ophodile kao da nisu njena.  Na žalost i u porodilištu sam imala prilike da se naslušam i nagledam svačega. Reči poput ne želim ovo dete jer ne liči na mene…  želela sam sina ne ćerku, ili obrnuto, … ružno je i šak „ovo nije moje dete“ i još mnogo, mnogo takvih i sličnih komentara.

Otišla sam do roditelja i pitala svoju majku šta ona misli o svemu tome, jer imam i brata. Htela sma da saznam koga voli više od nas dvoje. Rekla je da nas voli podjednako! Kako?

Rekla mi je da pogledam prste na svojoj ruci. Nisam imala predstavu šta time želi da mi dokaže, ali ipak ispružila sam ruku i pogledala u svoje prste, na šta je usledilo njeno pitanje koji mi je prst draži i kojeg bi se rado odrekla kad bih morala. Rekla sam joj da ne znam jer su mi svi prsti potrebni i da ne mogu jedan da volim više od drugog jer to je moja ruka i prsti su moji. Potom me je pitala, da li sam shvatila šta je htela da mi kaže. Jesam, i to nikad nisam zaboravila.

Kada se rodila Teodora imam utisak da je Darko, moj sin, bio najsrećnije dete. Nije bio ljubomoran za razliku od druge dece. Voleo je, pazio i bio je u stanju da sate provodi pored njenog krevetca kako bi je pazio „da joj se nešto ne dogodi“.

Sada su veliki, svađaju se i prepiru baš kao i sva deca ali se i vole. Razlika u ljubavi prema deci ma koliko ih imali ne postoji. Deca su najveći blagoslov svake majke i inspiracija za stalnom borbom za njihov lepši i bolji život.

Ukoliko ima onih koji iz ovog teksta nsu shvatili poentu, ne treba ni da pokušava da bude roditelj!

 

 

13 thoughts on “Biti roditelj – nezamenljivo

  1. Odličan tekst a još bolji zaključak.
    Nisam sumnjala u svoju ljubav prema drugom detetu, ni jednog časa. Nisam imala čak ni takvih misli. Jednostavno, kada se rodila (bilo je malo muke), nije mi bilo važno ni da li je žensko ili muško, niti sam pitala. Sami su rekli, a ja, onako izmučena, besna, što nisu hteli malo da poguraju bebu da pre izadje, pomislih „ko vas je šta pitao i briga me šta sam rodila“. Naravno, brzo sam promenila stav, čim sam došla malo k sebi i dobila moju devojčicu na prvi podoj!
    Da, da, voli se podjednako, do koske, beskrajno i do groba! Nema razlike medju decom, jedino se različito pokazuje ta ljubav, zavisno od stava deteta. Nekom su potrebni zagrljaji i poljupci, nekom topla reč! Sve smo to u stanju da pružimo, puni ljubavi prema njima! 🙂

  2. Moram priznati Neno,mama ti je mudra žena.Svaka joj je reč na svom mestu.Naše vreme prolazi, i doći će vreme kada ćemo sa ponosom gledati kako naša deca stvaraju svoje porodice.

    A životna nepravda je uvek prisutna…ima brižnih ljudi,punih ljubavi koji ne mogu da imaju decu,a sa druge strane ima ljudi koji imaju decu,a ponašaju se prema njima kao da su im teret,ili obaveza koja im je nametnuta,koju ne žele.

    Deca su blagoslov od Boga,i posle nas ostaje nešto naše,naš „trag u vremenu“.

  3. @Dudo tada sam sumnjala, čim se rodila svaki tračak sumnje je iščezao. Najdraže mi je bilo kada je sin došao da vidi sestru i od sreće neprestano skakutao i vikao na sav glas :“ Ja imam sestru, ja imam sestru…“

  4. Baš tako nenade, ostaje trag, produžetak naših života i onda kada nas ne bude bilo.
    Nikada neću moći da razumem majke koje svoje dete jednodtavno i ne uzmu iz porodilišta. Pitam se gde nestane osećaj od najlepših devet meseci? 🙁

  5. Ja se nikada nisam pitala koje dete ću više voleti i mislim da bih podjednako volela i da ih imam desetoro, ali, kada je trebalo po drugi put da postanem tetka sestri sam rekla da bih volela da je dečak, jer ne znam da li ću moći još jednu sestričinu da volim kao prvu. I neverovatno, to me je dugo držalo. Rodila je sestrića, mada sam sigurna da bih i drugu sestričinu volela isto kao i prvu. 🙂
    Deca su Božji dar, naša najveća inspiracija i potpuno sam saglasna da neki uopšte ne treba da budu roditelji. 🙂

  6. @Crno ili belo dobro mi došla!
    Uopšte ne sumnam da bi i drugu setričinu volela isto kao i prvu. Svako dete je posebna dragocenost za sebe. Sve zavisi od nas samih, kakvi smo ljudi i koliko srce imamo! =;

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.