Razmišljam, Sećanja

Da li je više i bitno?

Mnogo puta do sada sam tačno znala šta neću ali mnogo manji broj je situacija u kojima sam tačno znala šta hoću- priznajem.

Možda se problem krije u tome što nekih velikih želja i očekivanja nisam imala. Poslovi koje sam radila uvek su bili nužda, nikada ljubav, način kojim se dolazi do krajnjeg cilja – novca,  koji će pokriti moje osnovne potrebe. Kako su godine prolazile, sazrevanjem mišljenje o nužnim vrednosnim papirićima nikada se nije promenilo. Od svoje osamnaeste godine pa sve do sada imala sam zadovoljstvo da vidim kako izgleda biti trgovac, likvidator računa, knjigovođa, fotograf, radnik na pakovanju kora, poslovođa, tačnije šef diskonta, radnik u velikoprodaji… novinar. Nekako, ovo poslednje bio je moj davno neostvaren san. Posao kojim sam se kao dete bavila, bez ikakve zarade i koji sam uvek radila samo iz ljubavi. Tako naiđe spontano i trenutak kada se ljubav i posao mogu spojiti u jedno. Trajalo je, trajalo… dani i meseci  bez dana odmora, bukvalno bez sata pauze, pa nije bilo važno ni ako je noć.

Profesija mi nije tu kriva kao i veliki entuzijazam koji sam ispoljavala, već „velike gazde“ koje misle da uvek postoji još trunčica snage u tebi koju mogu uzeti za sebe. Plate, na početku beše, potom sve ređe i ređe, sve dok ne dođosmo do toga da bi trebalo da se stidim i sramim što istu uopšte i tražim u aktuelnoj situaciji u kojoj se zemlja nalazi. U početku počeh i da se stidim! Nema se! Pristadoh da par meseci radim bez dinara, kako bi „naša“ mediska kuća opstala, kad ugledah onoga koji bi najviše trebalo da se stidi, kako jednoga dana dođe novim autom na posao.

Još sa vrata počeo je da glumi poslovnog čoveka koje nezna gde mu je glava i šta će pre, a sve u iščekivanju da se mi radnici i dalje stidimo da bilo šta u tom pravcu i pitamo. Brzo on objasni da ne obraćamo pažnju na nov auto jer ga je uzeo povoljno na dugi rok otplate, kroz više rata a u stvari  za naše dobro. Možda koji put odemo na teren tim kolima kada je kiša ili sneg -govorio je …

Kakav sarkazam! Tu prestadoh da se „stidim“ i rekoh mu da mi isplati sva dugovanja, naravno pristajala bih i na rate 🙂 , kad on skoči razgoropađen i reče da možda ja nikada nisam ni radila kod njega – da nema dokaza i završi sarkastično kako bi mi bolje bilo da ćutim.

Odradih još dve obećane autorske emisije, ne zbog njega, već organizatora koji su ceniili i poštovali moj rad, a potom pokupih svoje prnje i zaboravih na ljubav prema tom poslu. Morala sam.

Skoro deset meseci sam bez posla. Iskreno, trebalo mi je vreme da izbacim iz sebe sav bes i gorčinu koju za sobom ostavlja rad kod „velikih privatnika“ i ponovo napunim baterije.

Koji bi posao sada želela- zaista pojma nemam, verovatno nešto iz ranijeg perioda. Neki posao od onih koji ne podrazumeva ljubav ali  jednom mesečno sigurno donesi nužne vrednosne papiriće.

13 thoughts on “Da li je više i bitno?

  1. baš mi je žao.
    ali ni ja se ne mogu pohvaliti velikom ljubavlju za to što radim.
    ti si možda spoznala da je novinarstvo ono pravo, no okolnosti oko posla nisu bile dobre.
    kada nas nužda tjera onda smo spremni prihvatiti sve. onda ni ne mislimo volimo ili ne što radimo. glavno da se gura. kod mene je možda i gore to što nema nužde i ne ostakem na poslovima duže vrijeme

  2. Ne podnosim nkakve autoritete, takva sam rođena i baš iz tog razloga sam se samo na jednom poslu zadržala celih 6 meseci, sve ostalo je bilo na mesec, dva i onda dam otkaz. Sada već skoro 5 godina radim posao koji volim i koji mi pruža ogromno zadovoljstvo. Sam svoj gazda je jedino rešenje da se spoje posao i ljubav, ali to je nažalost sve teže i teže u svim vrstama poslova.

    Žao mi je što si prošla tako kako si prošla i nadam se da ćeš uskoro uspeti da nađeš dobar posao. 🙂

  3. Baš mi je žao što si iskusila VELIKOG GAZDU u svoj svojoj veličini! Volim to, što UVEK BAŠ NJIMA zapadne naučnofantastična otplata u milion rata, dok sitna riba ne uspe ni krš da kupi. Strašno, koliko bezobraznog i beskrupuloznog sveta ima. Medjutim, mali je broj ljudi kojima je posao i velika ljubav. Mogu se na prste izbrojati. Uglavnom, svi rade nešto što nisu završili, silom prilika, jer, deci moraju da pruže osnovno a uostalom, i sebi.
    Neno, iskreno se nadam da ćeš brzo pronaći posao koji će te ispuniti zadovoljstvom a bogami i novčano! 😉

  4. @saigon – upoznala ljubav prema poslu jesam pa me je možda baš iz tog razloga odustajanje mnogo zabolelo. Iako i ovde radi ko šta stigne da bi preživeo, ja novinarstvo volim i nikada neću prestati da budem samostalni novinar samo neću više sebi dozvoliti da za „gazdu“ imam osobu koja o novinarstvu zna toliko da ume da kupi novine na trafici X_X

  5. @charolija – nije stvar u autoritetu već u ljudima koji misle kako su popili svu pamet ovoga sveta. Još ako dozvoliš čoveku da te uči poslu o kome nema pojma, to već postaje bolno a da ne pominjem vređanje inteligencije.
    Epilog svega – kao nezavisni novinar na jednoj od konferencija postavim mu pitanje a on umesto da mi odgovori zatraži mi novinarsku legitimaciju. Uredno mu pokažem ne jednu, već dve a potom se okrenem prema kolegama i upitam ih kako je moguće da me dotični ne poznaje kada sam bila njegov radnik na crno poooduže vreme.
    Kraj i sama možeš da naslutiš… na pitanje morao da odgovori a nakon toga iznova krenuo sa pretnjama kako će me uništiti :))

  6. @dudo – nema tog posla kojeg se ja stidim i koji bih odbila. Novinarstvom nisam prestala da se bavim jer za razliku od 32 nazovi novinara koja su prošla kroz njegovu televiziju za samo godinu dana, naravno nijedan nikada nije bio prijavljen, svi ostali cene moj rad. Redovno dobijam pozive za prisustvovanje bitnim događajima u gradu i izveštavam o tome. Mislim da ovo drugo mnogo više vredi od svega predhodnog.
    Postoji samo jedna razlika, tada sam novac zarađivala njenu a sada sebi samoj koliko god to bilo. Posao koji će mi doneti redovnu platu moram da imam, prvenstveno zbog dece i njihovih potreba koje iz dana u dan rastu ali baviću se novinarstvom makar kao svojim hobijem!

  7. Svidja mi se kako si sje*ala „gazdu“ koji te nije „prepoznao“ posle silnih godina rada kod njega!
    Bravoooooo! Naravno, novinarstvo je tvoj izbor i ne ispuštaj ga iz ruku, jer, sve ostalo „nisi ti“. Samo napred! 🙂

  8. Ovo ti neće pomoći… Ali… kod crnogoraca se kaže čojstvo i junaštvo. Ne možeš biti junak bez čojstva… ili bolje reći ako nisi junak teško da ćeš ikada biti čovek. (čojstvo = biti čovijek = čoviječnost)… Dakle, moraćemo se složiti, biti čovek ne može biti svako 🙂

  9. E draga Neno, takva ti je nasa sudbina u Srbiji…moje iskustvo je sa Austrijancima…radio sam, i to nesto sto i ne volim previse ali sam bio dobar…samo te jednog dana pred Uskrs kad nema puno ljudi u firmi ti posalju email da se javis u HR znas o cemu se radi…i od tad kreces da trazis posao iaole dobar, i trazis i trazis…i pordje skoro 2 godine…
    Sve je to sranje, a privatnici umeju da budu bagra da ne gresim dusu prema onima sto su fer i korektni

  10. Marko-buki nisu svi isti, ima zaista i onih gazdi koji su u stanju poslednje da podele sa tobom. Na žalost, sve ih je manje… Ponekad stičem utisak da su se „utopili“ u sredinu. Samo znaš kako kaže naš narod „dobro radi – dobrom se nadaj!“ Obično tako i bude!
    Pravi gazde koji cene trud i rad ostaju i opstaju dok ovi „veliki“ nestanu kao da nikada nisu postojali.
    Ko zna i ta firma za koju si ti radio koji sklop prevaranata bio u pitanju?!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *