Prva igračka koju sam dobila od oca bio je jedan mali meni i tada a i danas prelepi medvedić. Ime nije imao, nije mu ni bilo potrebno. Bio je meda, bio je moj, bio je poklon od tate. Za razliku od velikog broja dece koja su se uspavljivala u zagrljaju svojih lutaka, moj meda nije služio tome. Volela sam ga, čuvala i igrala se sa njim sve dok se nije potpuno raspao.

Vremenom završio je u korpi u podrumu sa starim igračkama i onim malim stvarima koje nisam više nosila, ali kad god bi odvajala šta je za bacanie a šta ne on bi uvek završio u onoj drugoj grupi. Bio je već sav pocepan sa rašivenim nosićem i bez  jedne prednje i jedne zadnje šape, ali meni je i dalje bio najdraži.

Moj otac bavio se takvim poslom da je stalno bio na putu – van grada pa i van zemlje. Medu mi je kupio na jednom od svojih mnogobrojnih putovanja, u Beogradu sa “ zadatakom “ da me čuva i pazi kada on nije kod kuće. Nisam  previše  pisala o tome ali kao dete bila sam jako vezana za svog oca. Dešavalo se da od prevelike patnje prouzrokovane njegovim višednevnim putovanjima završim na dečijem odeljenju priključena na infuziju. Ovoga puta ni meda nije pomogao. Dijagnoze nije bilo, povraćanje bez prestanka, malaksalost  i opšta slabost prouzrokovana odsustvom mog tatice koji je uvek negde putovao.

Posle konsultacija, doktori su shvatili  da je nabolje pozvati mog oca i firmu u kojoj radi, objasniti situaciju i zamoliti njegove poslodavce da ga oslobode samo na jedan dan kako bi video svoju ćerku koja je u bolnici. Međutim on  čim je saznao ne sačekavši dozvolu da krenuo, vozio je čitave noći od Hrvatske do Bora i ranom zorom već stajao kraj mog kreveta. Sećam se jeo je zelenu jabuku… meni nudio šta god poželim grlio me i ljubio a ja sam želela sam jedno malo parče jabuke koje on jede. Posle samo sat vremena rekla sam ocu “  idi i ne brini, meni je dobro! „.  Okrenula sam se na stranu i zaspala. Sutradan tražila sam od mame da mi donese mog medu dok se tata ne vrati… Prošlo je nekoliko dana, tata se vratio sa puta i doneo najvećeg medveda koji je postojao ali ipak nikada ga nisam volela kao onog starog!

… I da se vratim na priču… Medu sam zakrpila, prišila mu šape što sam bolje umela i znala a nos i usta ponovo izvezla koncem. Sada u kući svako ima svog medu. Moj novi meda zove se Hans, dobila sam ga od sina po povratku sa putovanja u Nemačkoj, Teodorin meda nosi ime Mica a moj sin Darko umesto mede u svojoj vitrini čuva tigra Simbu kao uspomenu na najdraži crtani lik iz detinjstva.

… i tako moj stari bezimeni medvedić uvek će zauzimati počasno mesto u mom srcu. Sutra je 8. mart! Možda će baš vas sutra neko iznenaditi poklonom koji će u vašem srcu i pored svih drugih vrednijih i lepših ostati na prvom mestu. Moje dame iskreno i od srca vam to želim – zato drage moje srećan nam 8. mart!