Ne volim

Moram a ne mogu

Zašto nas život neprestano stavlja na neke probe? Prosto ne mogu da verujem koliko sam ih do sada imala! Kada su u pitanju velike stvari nekako ih pretrčim sa takvom lakoćom da se sama sebi čudim, ali kad naiđu tako beznačajne sitnice  kao da se pogubim. Da li su to možda iskušenja kako bi očvrsnuli i ojačali? Milion puta zapitala sam se isto.

Taman kad pomisliš da si sve u životu rešio, eto razočarenja. U ovom trenutku sedim i razmišljam kako da postupim, koju odluku da donesem a da bude ispravna, da ne nanese nelagodnost ni meni ni ljudima do kojih mi je stalo.

Jedina stvar koju nikako ne podnosim je čuvena reč MORAŠ. To me užasava! Potpuno pogrešan pristup, bar kada sam ja u pitanju. Po nekoj mojoj  životnoj filozofiji ništa se ne mora, sve je stvar dobre volje, a jedino je smrt neizbežna.

Postoje stvari koje zaista želim da uradim, učinim, ali ne mogu što svakako predstavlja totalnu suprotnost od neću. Razlog, on je najmanje bitan. Ako me neko ceniš kao čoveka i ličnost sam će shvatiti da postoji izvestan razlog i neće me primoravati na objašnjenja. Na moju veliku žalost uvek se dogodi suprotno. Alo ljudi, imam li pravo da nešto zadržim za sebe bez dodatnih objašnjenja?

Sreća u svemu ovome ogleda se u podršci mojih namilijih koji su uvek bili tu uz mene, da me razumeju, saslušaju i podrže, dok sa druge strane bilo mi je mnogo lakše kada bi neko drugi donosio odluke umesto mene. Nešto nalik onome kada sam bila  dete pa se sve svodilo na to kako mama i tata odluče. Sad je drugačije, mala više nisam a odluke moram da donosim sama.

Predamnom je velika dilema… jedan put može me dovesti do uspeha, drugi neće promeniti ništa – ostaću na istom. Postoji i onaj treći u kojem  kako god da postupim ništa se verovatno neće promeniti, ali uvek ostaje ono ALI!

Mama, tata, ljubavi moja, prijatelji… kako da postupim? Ja zaista to želim, ali bojim se da neću moći.

3 thoughts on “Moram a ne mogu

  1. Neno, prijateljice draga, verujem da ćeš shvatiti moju poruku na pravi način!
    Evo sada je 4sata. Znaš da radim od 4, da mi je danas zadnji dan a da sam trebala na poslu biti u 4. Sneg je napadao što mi dodatno otežava jer ga moram očistiti kada dodjem……..
    Želela sam i danas, pogotovo što je zadnji dan otići na vreme. Želela sam završiti onako kako sam celo vreme radila. Juče sam dobila platu. 14.000 dinara. Kupila sam 100 evra da bih platila stanarinu i platila 2100 vodu. Sama računaj dalje. 🙂 Ne mogu, prosto ne mogu još da krenem, ne dozvoljava mi neko nezadovoljstvo, ne dozvoljava mi nešto…..unutra, jače, nešto….znaš o čemu pričam.
    Opet, svesna sam da sad kad odem, da ću trčeći, iako ću biti zadihana, iako će srce…… sve odraditi. Svesna sam da, iako će mi onaj glas nezadovoljstva unutra govoriti baš me briga i ovo je previše za …….da ću ipak ostati umesto do 9 do 10 i do 11 ako treba, jer je svest o potrebi da budem, bez obzira na situaciju, uvek ono što jesam jača.
    Već sada razmišljam šta sutra, prekosutra. Mogu uraditi kao i ti dve stvari. Odlaziti i dalje u devet sati na mesto gde sam odlazila. Biti tamo, raditi potrebno, biti prisutna, biti na oku, mogu iz revolata ostati kod kuće, sedeti sam suprugom, decom, pisati, štrikati, ali……. tada sam tek daleko od mogućnosti da……
    Nekad su postojali samo tatini i mamini sinovi i kćeri, danas postoji i nešto mnogo više. Nešto što nas sputava, što nas onemogućava, nešto što mnogi ne žele jednostavno videti i znati, ali je to na žalost tu medju nama. Ne dozvoljava nam da uradimo ono što želimo svim srcem, ono što možemo, što znamo, ne pruža nam se jednostavno prilika.
    Mi, moramo biti jači od toga! Moramo istrajati i kad nemamo snage više, moramo istrajati i kad nas je strah. Noramo istrajati čak i onda kad ne vidimo mogućnost izlaska iz trenutne situacije. Mi smo dovoljno jaki da i u nemogućim situacijama pronadjemo način, uz pomoć naših dragih, vidimo, krenemo i izadjemo na svetlost koju sada trenutno vidimo negde u daljini samo kao malo tačkicu.
    Znam da ćeš krenuti prema svojoj svetlosti. Znam da za tebe tunel neće predstavljati ništa jer imaš snage, želje, imaš srce koje će te voditi i znam da ti to možeš!
    Uz tebe smo svi mi koji te cenimo i volimo ne zaboravi to nikad!!!!

  2. Verkić hvala ti na razumevanju, ti znaš o čemu govorim, i baš iz tih razloga me neke stvari i bole. Nisam bila tatina i mamina ćerka, već dete vozača i konfekcionarke. Uvek sam živela skromno ali su me učili da bitno biti iskren, pošten i vredan, učiti školu a ostalo će doći samo. Došlo je, kako da ne!
    Tamo gde sam svi me cene, vole i poštuju, odlučujem o jako bitnim stvarima i odlukama, ali taj “ izmiljeni “ svet nije stvaran u drugom kontekstu. Sve to radim kao i ti jer verujem, podržavam i volim i jedno sa drugim nema veze.
    Nisam razočarana ali sam besna, a to mi se nikako ne sviđa obzirom da poznajem svoj temperament. Kod mene je uvek bilo, “ sad ili nikad “ i “ može se glavom kroz zid jer ako dovoljno budem uporna ostaću bez glave ali ni zida više neće biti „. Polako upoznajem mržnju, a ona nije deo mene, žudim za osvetom i čekam povoljan trenutak kada ću kao pauk uvuči nekoga u mrezu i pojesti, ali to nisam ja. Bez obzira što sam potpuno svesna da to nisam ja, nešto mi nedozvoljava da mirujem. Pretvaram se u divlju zver!
    Hvala puno na razumevanju. Ipak nese stvari moram prvo da rešim sama sa sobom, želil li da ostanem vrabčić ili postanem mačka. Kad to razgraničim u svojoj glavi, sve ostalo biće lakše!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.