Priče za svaki dan, Sećanja, Volim

Moj Bor

Čovek ponekad nije ni sam svestan koliko i pored svega što mu se dešava i što ga prati, to nešto voli. Na svoj rodni grad gledala sam očima stranca, odbojno i sa puno prerasuda građenih kroz detinjstvo, mladost i neuspehe u ljubavi ili braku. Kao detetu delovao mi je tako tmuran, ružan i prepun odbojnog sivila. Vukla me je misao da u bilo kom drugom gradu sve lepše i bolje, svetlije i mnogo jednostavnije. Maštala sam da živim u Parizu, potom u Veneciji ali kako sam odrastala  manje su te želje mogla sebi da ispunim okrenuka sam se detaljnije i razboritije mom gradu i životu u njemu. Shvatila sam da su mi ovde roditelji, brat, sestre, drugari… da je ovde moj život i da tu   pripadam.

U međuvremenu mnogo toga se promenilo. Sestra je otišla da živi u Kanadu, brat u Beograd, prijatelji raštrkani po celoj Srbiji i Svetu. Koji je pravi razlog mog opstanka i daljeg boravka u Boru -pitala sam se.

Vreme je prolazilo… Usledila su razočarenja, gnev se gomilao u meni i u jednom trenutku poželela da pobegnem. Nebitno gde! Moglo je to biti selo, grad, druga zemlja ili država, ma potpuno svejedno samo da nisam više tu. Htela sam život iz početka, resetovan, bez sećanja, loših uspomena, lažnih prijatelja kao i da se nikada više ne okrenem i pogledam iza sebe. Najlakše mi je bilo da spakujem kofer i nestanem. Nisam dozvolila nikome čak ni da pokuša da me spreči  od sprovođenja te zamisli.

Spakovala sam se i krenula…

Imam utisak, nikada duži put do Beograda ( prva destinacija ). Kroz glavu su mi prolazile razne misli, sa jedne strane bolja budućnost deci, psihički mir, novi početak… sa druge: znam li ja uopšte gde idem, od čega bežim i šta ću time postići.

Sa pasošem u ruci i koferom uputila sam se ka aerodromu. Negde na pola puta zamolila sam taksistu da stane. Izašla sam iz auta i pogledala oko sebe a zatim i u torbu u kojoj sam “ spakovala “ ceo svoj život.  Tek tada sam shvatila da ja ustvari obožavam svoj rodni grad i da problem nije u njemu već u meni samoj. Ono što sam ja želela nije bilo bežanje iz Bora već od problema, sećanja, velikog bola i svih neprijatnosti koje su mi se dešavale. Shvatila sam da od sebe ne mogu pobeći, jer ma gde ja bila na zemaljskoj kugli ću to odneti sa sobom, kao i da se od problema ne beži već suočava sa njima. Problemi se rešavaju borbom a ne bežanjem pomislila sam.

Okrenula sam se i naredila put nazad u moj Bor. Obavila sam samo dva telefonska u kojima sam jednoj strani rekla da ne dolazim a roditeljima da se vraćam i da sam odustala, ali da me neko vreme ne zovu i ne pitaju ništa. Mislim da iskreniji plač sreće nisam čula. Imala sam utisak da ću doleteti kući.

Danima sam šetala gradom, “ ljubila “ svako drvo koje mi se našlo na putu, uživala u dimu koji me je do juče gušio i zahvaljivala Bogu što mi je u poslednjem trenutku otvorio oči. Svoj grad ne volim, ja ga obožavam. Volim svaku uličicu u njemu, napuklu sijalicu na banderi, sumorne fasade i male ponekad musave ulice- volim ih jer sma u njima odrastala i stasala u ženu- majku, suprugu druga ili saradnika. Volim i novo klizalište ali ništa manje nepounjene rupe po gčavnim ulicamau, volim svoju školu, ljude koji me okružuju ma kakvog su soja, volim ih …

Zato kažem svima, pre nego bilo šta rešite da učinite sa svojim životom, dobro razmislite. Neke greške je vrlo teško popravite a druge se ne daju rešiti! Naučite da volite i cenite ono što imate jer samo vaše je ono najbolje– samim tim što je vaše i što vam pripada..

Osam minuta u Boru from EastWeekendFest on Vimeo.

7 thoughts on “Moj Bor

  1. Potpuno te razumem Neno. Danas sam gledala raport iz Bora. Pričali su o Borskom vazduhu, koji je po malo peckav za sve dodjoše, a za domoroce je to normalna pojava.
    Isto toliko volim svoj grad, mada imam puno zamerki. Ali, ovde je vazduh najlepši! 😉

  2. Najvažnije je da u srcu osećamo ljubav prema onome što je „naše“. Užasavaju me komentari pojedinih koji omalovažavaju svoj rodni grad, hvale tuđu zemlju u kojoj žive – samo oni znaju kako -, prihvataju tuđe običaje a nas omalovažavaju. Ne razumem, nikada i neću.
    Pomislila i ja da je negde bolje pa sva sreća brzo shvatila da grešim.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.