Razmišljam

Čudan dan

Dan mi je protekao veoma čudno, sa velikim promenama raspoloženja. Čim sa ustala osetila sam neodoljivu potrebu da odem na grob svog ujaka, upalim sveću i “ ispričam “ se sa njim. Upravo to sam i uradila, međutim u trenutku su mi se pojavila davna sećanja koja su mojom glavom prolazila poput nekih fleševa. Postala sam jako tužna osetivši veliki bol i neizmernu patnju što nije kraj mene.

Sedela sam na grobu, plakala i tiho jecala u sebi. Namenila sam šta sam ponela, već kako to ide po našim običajima, malo raščistila po grobu i vratila se kući.

Ono što mi nikako nije jasno odnosi se na nerazumeanje sebe same. Moj ujak umro je odavno. Grob sam redovno posećivala ali od sahrane pa do današnjeg dana nisam osetila takvu prazninu i nedostatak u duši.

Ujko neka te anđeli čuvaju na nebu…

1 thought on “Čudan dan

  1. Razumem te Neno. Naidju takvi dani velike tuge i praznine. Svako sebi mora da pronadje utehu. Ti si izabrala odlazak na grob suze i razgovor sa njim. 
    U svom životu, izgubila sam roditelje u roku od dve nedelje. Imala sam 36 godina. Moja mama 56 (godinu manje nego ja sada) a otac 63. Bilo je strašno i neutešno. Medjutim, vreme je učinilo da sada mnogo manje boli a i trudim se da potiskujem to osećanje praznine! 🙂

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.