Ne volim, Razmišljam

Mi i oni…

Da li neko od vas skoro zapitao koliko je zapravo ljudi u našem okruženju koji imaju svoj lični stav, ono prajo JA, i formiranu sopstvenu ličnost? Na žalost, jako malo. Nekada su roditelji vaspitavali svoju decu kako da izgrade sopstvenu ličnost, u svakom trenutku ostanu dosledni svojih principa i kao najbitnije izdvajali, kako sestiče i čuva dostojanstvo.

Iz kog razloga onda sad to nije tako? Kad postavim ovo pitanje ne mislim na sadašnje generacije, već one koje su vaspitavane i učene, a vremenom su zaboravile šta su pravi kvaliteti i vrednosti jedne osobe.

Poštenje podrazumeva poštovanje osoba koje se nalaze u tvojoj neposrednoj blizini, uzajamno poverenje i rad sa iskrenim namerama bez podmuklosti.

Iskrenost, osobina skoro zaboravljena. Nešto što se ne uči već sa čime se čovek rađa. Iskrenost je daleko bolja i u trenutcima kada si potpuno svestan da će ti ista naškoditi, naneti ti zlo, i da njome u tom trenutku ništa ne možeš promeniti. Ali istina je nešto što vredi i i što ispliva na videlo pre ili kasnije dok  izvrtatanje reči, laganje i vrdanje biva otkriveno i ostavlja veliku mrlju na tvom imenu zauvek.

Dostojanstvo ti pruža  pravo na sopstveno mišljenje i stav. Posedovanje hrabrosti da javno kažeš pred svima i u oči šta je loše a šta dobro , šta je ispravno a šta pogrešno, pa čak i kad shvatiš da razgovaraš sa onima koji ne poznaju ovu reč, dostojanstveno se povučeš, ućutiš i pustiš vreme da radi za tebe.

Puno je ljudi koji misle da to jesu, a biti čovek znači mnogo više od toga da si rođen u telu ljudskog bića. Svako od nas mora da sledi svoje ideje, bori se za svoje ideale i celog sebe preda onome što voli i u šta veruje. Mnogo je bolje biti iskreni gubitnik nego lažni pobednik. Ne mogu da razumem ljude koji su danas u stanju da ti kažu da obožavaju kajganu, a već sutra se kunu da to nikada nisu rekli jer  jaje na oko jedu još od detinjstva. Sad sve ovo i ne bi bilo tako strašno kada bi svako priznao sebi da ima svoje trenutke u kojima se ne seća izrečenog ili da je za to postojao neki  određen razloga, ali ako je razlog povodljivost, strah od svesnosti sopstvene labilnosti ličnosti i  lične nesposobnosti, onda je to strašno.

Ja sam ta koja jesam sa svim svojim manama i vrlinama. Ko me voli takvu i prihvata ok, ko ne takođe ok, i ona „moja“ vrsta ljudi to savršeno shvata i razume. U životu uvek sam imala cilj ispred sebe. Trenutno to su moja deca za koju sam u stanju da se žrtvujem i učinim ama baš sve. Baš zbog njih ne želim da dozvolim da me se sutra srame i čuju priču o svojoj majci lažovu, prevarantu i osobi kojom svako može da upravlja kako želi. Ponekad umem da budem impulsivna, čak i gruba, ali uvidim li da sam pogrešila ne stidim se da ponizno spustim glavu, priznam da nisam bila u pravu i izvinem se. E baš iz tog razloga ne podnosim ljigave ljude, osobe koje žive po tuđim direktivama, jake na rečima a slabe na delu, neznalice i prodane duše.

Poverenje kod ljudi ne stiče se rečima, već delima. Za svoje prijatelje u stanju sam da žrtvujem mnogo, a za one druge… ništa sem da čekam dan kad polako počinju da tonu kao Titanik, ali za razliku od njega, padaju u lagan zaborav i ostaju sami. Obično to tako ide!

3 thoughts on “Mi i oni…

  1. Neno, tvoja su načela ok, mada ja zaista ne podnosim reč „žrtva“. Sve što činim, činim po sopstvenoj volji i želji.
    Sa ovoliko godina, napravila sam najuži krug prijatelja, sa kojima održavam kontakt, mada, ako negde omanu i posle sto godina druženja, lako ću ih otpikati. Ne dozvoljavam da mi iko popuje i govori kako ja treba da živim i šta je najbolje na mene! 🙂

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.