Vreme kišovito… napokon malo osveženja posle dugih dana neprestane vrućine. Idealan dan za odmor i lep porodičan dan. Ipak kad ceo dan provedeš u kući, setiš se raznoraznih stvari među kojima i nekih koje bi najradije da zaboraviš.
Uvek mislim da mogu baš sve da ostvarim u svom životu samo ako budem bila dovoljno uporna i ako to zaista i želim. Nažalost, moja tvrdoglavost već više puta mi je dokazala suprotno. Ponekad se bavim potpuno nebitnim stvarima koje mene apsolutno ne dotiču, ali ipak, onaj crv koji živi u meni večito nalazi razlog za nekim „nazovi“ novim saznanjima i istraživanjima. Kad li ću napokon shvatiti da stvari koje mi nisu od značaja, prosto ignorišem i klonim ih se, jer još niko “ krivu Drinu “ nije ispravio pa neću ni ja.
Imam dovoljno godina a u duši sam ustvari još uvek jedno malo neodraslo dete. Kad pogledam svoju decu i uporedim njihovo gledanje na neke stvari i Svet, zapitam se ko je kome roditelj u celoj priči? Tada se setim jednog crtanog filma iz ranog detinjstva i rečenice koja se više puta ponavlja : “ Kad ćeš već jednom odrasti, mali veseljače „?
Osećaj nemoći koji se ponekad javi u meni ne izaziva samo tugu, već razočarenje, bes, mržnju i durenje koje se na kraju završava plakanjem. Baš kao malo razmaženo dete, eto to sam ponekad ja. Sve mogu promeniti, ali da pobegnem od same sebe to nikako ne mogu!
