Razmišljam

Za sreću je potrebno tako malo…

Vreme kišovito… napokon malo osveženja posle dugih dana neprestane vrućine. Idealan dan za odmor i lep porodičan dan. Ipak kad ceo dan provedeš u kući, setiš se raznoraznih stvari među kojima i nekih koje bi najradije da zaboraviš.

Uvek mislim da mogu baš sve da ostvarim u svom životu samo ako budem bila dovoljno uporna i  ako to zaista i želim. Nažalost, moja tvrdoglavost već više puta mi je dokazala suprotno. Ponekad  se bavim potpuno nebitnim stvarima koje mene apsolutno ne dotiču, ali ipak, onaj crv  koji živi u meni večito nalazi razlog za nekim „nazovi“ novim saznanjima i istraživanjima. Kad li ću napokon shvatiti da stvari koje mi nisu od značaja, prosto ignorišem i klonim ih se, jer još niko “ krivu Drinu “ nije ispravio pa neću ni ja.

Imam dovoljno godina a u duši sam ustvari još uvek jedno malo neodraslo dete. Kad pogledam svoju decu i uporedim njihovo gledanje na neke stvari i Svet, zapitam se ko je kome roditelj u celoj priči? Tada se setim jednog crtanog filma iz ranog detinjstva i rečenice koja se više puta ponavlja : “ Kad ćeš već jednom odrasti, mali veseljače „?

Osećaj nemoći koji se ponekad javi u meni ne izaziva samo tugu, već razočarenje, bes, mržnju i durenje koje se na kraju završava plakanjem. Baš kao malo razmaženo dete, eto to sam ponekad ja. Sve mogu promeniti, ali da pobegnem od same sebe to nikako ne mogu!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.