Priče za svaki dan

“ Mene ne interesuju druga deca, mene interesuješ ti…“

Čovek u svom životu prolazi kroz razne periode. Neki su lepi, drugi tužni a onih trećih gotovo da i ne želimo da se setimo. Sve je to prolazno i relativno.

Više puta mi se desilo da kažem kako je ovo najgori dan, ili čak najgori mesec, godina mog života, a ponekad i da se zapitam vredi li život išta i koja je zapravo njegova svrha. Kad zapadnem u neko takvo razmišljanje, pomislim da sam u pravu, dok je istina nešto zaista drugačije. Nisam ni sama bila svesna koliko sam puta izgovorila tu rečenicu, dok istu nisam počela da zapisujem i ispod nje stavljam datum.

Naša realnost je da se život okreće neprekidno i da smo svi zapravo u jednom začaranom krugu. Od trenutka kad shvatiš da si postao svoj čovek, ili kad te ubede da to jesi, preuzimaš potpunu odgovornost na sebe, sve što ti se dešava i za sve svoje postupke moraš da odgovaraš sam. Dok si dete, ne možeš da dočekaš taj trenutak kad ćeš postati punoletan i „najpametniji“ jer ceo svet je tvoj, a svi ostali oko tebe nemaju pojma šta rade niti vezu sa bilo čime. Jednostavno ne znaju da žive a samim tim ni kako svoj život da organizuju a kamoli tek da spoznaju činjenicu da je život nešto više od posla i svakodnevnih obaveza koje se pretvaraju u rutinu i pravila koja moraš da prihvatiš.

Vremenom dodju i deca! Sva radost njihovog odgajanja, osmeha i prvih koraka nestaje prvim razočarenjem kad postaneš zapravo svestan da si podarivši mu život iz bajke , kakav si želeo, podario i muku za ceo život i svu bol i patnju koje će mu život prirediti. Više ne ostaješ samo odgovoran za sebe lično već i za one koji iza tebe ostaju i koji nisu tražili ama baš ništa od noga što im ti uporno nudiš.

Od svoje dece počinjemo da pravimo male „nas“ i kroz njihov život ispravimo sve ono što u čemu smo mi gešili, stvaramo idole koji ne postoje, zahtevamo savršensto kojeg nikada nismo bili deo. Nesvesno počinjemo da uništavamo njihov karakter i ličnost u koju se razvijaju, opterećujemo ih svojim problemima, nabijamo na nos i ono za šta jesu i za šta nisu krivi i očekujemo da oni sve moraju da razumeju, jer zaboga, „oni su veliki i krajnje je vreme da shvate neke stvari“. Ogromno greška, bar iz mog ugla. Deci treba pružiti što duže detinjstvo sa što manje „shvatanja i razumevanja“ jer jednog dana će postati odrasle osobe bez ikakve pripreme, želeli to ili ne.

Onog trenutka kada sam uvatila sebe da izgovaram reči svojoj deci, i to upravo one koje su meni govorili moji roditelji, a zatim iste te reči slušala od prijatelja i drugarica kako govore svojoj deci, gotovo identične, shvatila sam da smo svi zapravo isti. Roditelj će uvek biti roditelj, i naravno uvek u pravu, a deca će uvek biti mala, ma koliko godina imala, i za nas nezrela, dok će mo mi uvek ostati pametniji jer smo stariji.

Kad dodje trenutak da uhvatiš sebe i shvatiš koliko počinješ da ličiš na svoje roditelje, iz momenta menjaj taktiku! Deca su naše najveće blago i jedino što je vredno na ovome svetu. Pomoć im treba da,kao i savet, ali kad je oni zatraže, a ne kad je mi nudimo. Do tog trenutka  potrudići se da ne pametujem previše i nudim se da rešavam nihove probleme koji zapravo ne postoje nigde sem u glavama nas roditelja.

3 thoughts on ““ Mene ne interesuju druga deca, mene interesuješ ti…“

  1. Neko vreme nisam mogla da ostavim komentar ovde kod tebe, ali vidim sada je sve lepo i sređeno. 🙂

    Što se tiče ovoga o čemu pišeš, toga sam svesna još pre nego i da sam imala svoju decu. Tako da kada moje dete izlazi iz kuće (ide na rođendan, na ekskurziju, kod babe i dede, kod drugarice, ispred zgrade da se igra…) ne ispraćam je rečima, „nemoj ovo, pazi ono, slušaj, gledaj, nemoj slučajno…“ i slično, već uvek poljupcem i rečima „lepo se provedi.“

    Ako je ničemu nisam naučila pre nego da je pustim da negde ode, onda sigurno neću ni sa rečima opomene na odlasku, koje su mi bile nešto najdosadnije što su mi govorili kada odlazim negde.

    „Mene ne interesuju druga deca, mene interesuješ ti…“ i sa druge strane upoređivanje sa drugom „dobrom“ decom su stvari koje dete mogu samo da odalje od nas. Nikako i nikada ih ne treba izgovarati.

    Istina je da mi brinemo, da želimo najbolje za njih, ali postoji jedna izreka koja surovo zvuči, ali je istinita: „nemojte svoju decu i suviše stezati za ruku, može da se desi da vam samo ruka u ruci ostane.“

    Ne možemo ih od svega sačuvati u životu, ali naš zadatak je da ih naučimo da kada naiđu teški dani, problemi i sve ono što život nosi sa sobom, da umeju da se suoče, da traže pomoć od nas, da nam veruju i da reše problem. 🙂

  2. Sa uživanjem sam pročitao tekst i komentar. Dve veoma iskusne mame mogu da kažu dosta toga.

    Tema je toliko široka i rastegljiva da bi mogli nekoliko godina diskutovati. Za i protiv o pristupu, mogućim posledicama i paralelalma sa našim detinjstvima ali jedno je sigrno. Decu treba pustiti da što ranije odlučuju sama, odgovaraju za svoje postupke i samo u ekstremnim situacijama intervenisati ali ne kao roditelj, več kao prijatelj.

    Decu ne smete vaspitavati tako da naviknu da je ipak na kraju krajeva tu mama, tata, deda ili neko šesti, to je nejveća greška. Pored toga ih naučite da nikad ne paniče i ne pričaju kad ih niko ništa ne pita i već ste završili veliki deo posla.

    Eto mene moji nisu uspeli da nauče ovo zadnje pa … ali ja to u najboljoj nameri, jer sam uvideo negativnost te osobine. Neno- odličan tekst.

  3. Dobra tema i vrlo opširna. Najteži zivotni zadatak je VASPITANJE DECE! Definitivno! Naravno, imamo samo primer naših roditelja i učimo iz njega, dobro ili ne! Ja sam od svojih dosta toga prihvatila, ali, bogami i izbacila. Moji roditelji su bili strašno strogi, pa su iz tog razloga dobijali gomilu laži od mene jer da bih postigla ono što mi treba, morala sam da lažem, jer oni nisu imali razumevanja za moje želje. E, to nisam nikada radila svojoj deci. Uvek sam im izlazila u susret, ali sam za uzvrat tražila istinu, koju sam i dobijala. Moja deca su velika, 26 i 30 godina. Nikada me nisu nasankale u školi, a kada su počeli izlasci, one su odredjivale kada će doći i to poštovale. Bilo je dana, kada sam išla po njih, u zlo doba, ali, bolje i to nego da im se nešto ružno desi. I ocene u školi su uvek prijavljivale, jer su sve ocene za djake. Ako je bila slaba, moralo se učiti i popraviti ih. Pomagala sam im kada je trebalo i učiti. Nisam ih nikada specijalno „držala za ruku“, ali su znale da je moja ruka uvek „tu negde“ ako im bude potrebna. U vaspitanju je bitno stalno pričati, pričati i pričati. Samo tako, mogu da im udju u glavu stvari koje su bitne. Ako očekujemo od dece da budu ok ljudi, moramo ih učiti, a pomoć ce, naravno dobiti, kada im treba. Pa, naša su, zar ne? 🙂

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.