Volim

Prijateljstvo…

Inspirisana tekstom koji sam danas pročitala, kod kolegnice na blogu, reših da napišem reč vezanu za prave prijatelje.

Razočarana činjenicom da je pružila maksimum, verovanjem da je  pomagala  nekom koga je smatrala pravim prijateljem (a taj isti prijatelj joj je okrenuo leđa) čim je po njegovom mišljenju postao neko i nešto, napisala  je tekst, kao i većina nas ne bi li olakšala svoju dušu.

Dok sam čitala njenu priču, počela sam da razmišljam koliko je u stvari vredno patiti za nekim ko ne shvata šta pravo prijateljsto zapravo znači i koji je broj onih za koje sa sigurnošću mogu reći da su mi pravi prijatelji.

Broj nije veliki, ali ja sam zadovoljna. Puno je poznanika, školskih drugara i komšija ali pravi prijatelj je nešto sasvim drugo i nešto što se retko stiče. Najbitnije, po meni, je da kada naiđeš na pravog prijatelja, treba da ga prepoznaš i to prijateljstvo sačuvaš za ceo život.

Ponekad nismo ni svesni do koje nam granice prijatelj može pomoći, šta je sve u stanju da učini za nas bez straha čak i ako to može imati štetne posledice po njega samog.

Što se mene tiče, sa sigurnošću mogu da kažem da imam dve najbolje prijateljice za koje sam u stanju i život da dam. Neko ko me nikada nije izdao i bio mi prijatelj bezuslovno. I jednu i drugu poznajem duže od deset godina, ali upoznala sam ih u sasvim različitim situacijama, potpuno su drugačijih shvatanja, vole različite stvari, imaju druge poglede na svet…ali obe su dokazale da zaslužuju počasno mesto u mom životu i da ću za njih uvek učiniti sve.

Jedna od njih prolazila je samnom jednu etapu mog zivota dok je druga bila i moja školska drugarica, kolegnica ali i uvek tu kad mi je bilo najteže. Imala sam u životu velike uspone kao i još veće padove, bila  sam u situaciji kad sam imala mnogo a i kad nisam imala ni za hleba. Pravog prijatelja prepoznaš upravo tada. Mogu reći samo da je jedna od njih jedva preživljavala,krpila kraj sa krajem i bila u velikim problemima, ali mene nikada nije zaboravila. Delila je sa mnom nesebično zadnju koru hleba, poštovala me i kad sam bila neko i kad sam bila niko, cenila i savetovala, kritikovala i podržavala me. Nikada neću zaboraviti šta je sve učinila za mene, i mada sam se uvek trudila da joj uzvtarim na adekvatan način, mislim da još uvek nisam uspela.

Moja druga prijateljica gubila se povremeno iz mog života, jer je i sama imala dovoljno svojih problema, ali dovoljan bi bio samo jedan poziv i ona bi već bila tu. Bez straha, suvišnih pitanja, analiziranja i kritikovanja i aminovanja mojih postupaka, rešavala bi samnom ma kakav problem koji bi iskrsao i borila se sa mnom. Bilo je povremenih nesuglasica među nama, ali svađa i osuda nikada.

Iz svog ličnog iskustva reći ću svima da pravi, ali zaista pravi prijatelji, ipak postoje. Okrenite se malo oko sebe, pogledajte dobro, razmislite… možda je baš u vašoj blizini neko ko vas nikada neće izneveriti!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.