Volim noć… zašto, ne znam… nemojte me pitati. Nekada mi se čini da sam pola svog života proživela noću, a ne danju, za razliku od svog normalnog sveta. Ma koliko obaveza imala preko dana, ma koliko bila umorna, noć je vreme kada sam raspoložena i kada niko to nije u stanju da promeni.
Volim mir, tišinu koja me okružuje, mačora koji mi spava na krilu… volim da obilazim decu dok spavaju i gledam ih kako su bezbrižni i spokojni. I kiša koja upravo pada i udara kapljicama po mom prozoru u meni budi osećaj spokoja. Znam da će posle noći svanuti dan, novi, lepši, bolji i uspešniji od prethodnog. Sunce će ponovo svanuti i sve će nastaviti svojim tokom. Ali, da li će ponovo pasti mrak, hoćemo li doživeti još jednu divnu, spokojnu noć?
Uhvatim sebe više puta da se ponašam kao Anđeo čuvar svoje porodice, kao neko ko može da kontroliše sve negativno, za razliku od dana nad kojim nemam ” moć “. Oduvek sam učila noću, gledala filmove, sređivala po kući šta bilo ili u mlađim danima čitala sve dok ne bi svanulo.
Svoje navike nisam uspela da promenim, ma koliko se trudila iz godine u godinu. Više ne želim ni da pokušavam, jer promenim li samo delić nečega to više neću biti JA, izgubiću deo sebe.
Iako deluje čudno, ja uživam. Svake noći gledam svetla grada i beli dim iz dimnjaka. Tada sam u potpunosti svesna da sam na sigurnom, u svojoj kući, svom gradu, među svojim voljenim ukućanima.
