Ovu pesmu preslušala sam jedno hiljadu puta večeras pokušavajući da hvatim zašto sam toliko tužna i koji je razlog osećaja nemoći. Čemu tuga, čemu suze, čemu taj bol u gudima? Slike pred očima letele su neverovatnom brzinom i smenjivale se kao slajdovi, i baš kao što u pesmi i kaže “pesma uvek miriše na uspomene” tako sam i ja ove noći prošetala kroz celo svoje detinjistvo, devojačstvo, mladost… materinstvo…
Nedostaje mi brat koji živi relativno blizu ali sa kojim se viđam tako retko, jednom u godini ili dve. Kao da je relacija Bor – Beograd preko sveta. Ipak, odrasli smo zajedno, porasla sam u njegovom naručju, otišla u prvu diskoteku, slala mu novac za kinder jaje kada je bio u vojsci…
Spletom okolnosti – odselio se, ” dva puta me je napustio “, jednom kada je postao momak i krenuo svojim putem i drugi put kada se razveo i peselio za Beograd. Osećala sam se prevarenom i izdanom jer ” on je bio samo moj “ – veliki brat koji bi uvek bio tu kada mi je potreban.
Sećam se slušali smo ” Bjelo dugme “, ” Riblju čobu “… vodio me je na koncert ” Crvene jabuke “. Među nama tajne nisu postojale.
Kada sam krenula u školu mama i tata kupili su mi najlepši pribor i sveske ali… ni jedna olovka nije bila tako lepa kao njegova – rotring žuta patentica, jedina koju je imao… ipak … postala je moja i njome sam pisala sve do kraja školovanja. Smatrala je smatrala srećnom, nosila i na prijemni ispit… sve dok je pred kraj školovanja nisam izgubila. Kupovala sam razne ali ni jeda nije bila ta, ” batina “.
Odrasli smo, samo ipak on je za mene zauvek ostao moj ” bata ” a njegova mala ” Pipi “.i to niko nije mogao da promeni mada… nije da nije bilo pokušaja. Par godina nismo se viđali jer se nekome iz prošlosti moj brat, moja krv nije dopao no i tome je došao kraj. U samom početku viđali smo se krišom u Boru da niko ne sazna čak ni da je u gradu, po zabačenim kafićima (jedna od stvari koju sebi nikada neću oprostiti). Sada se čujemo redovno ali mi jako nedostaje u pojedinim trenutcima.
Njegova mala ” Pipi ” sutra vodi svog sina na maturu, ćerka - i ona je porasla i često odlazi sa izviđačima na izlete, ali… ni ona sada nije tu, na poljskoj nastavi je i jako mi nedostaje da to rečima ne mogu da opišem.
Jednostavno nisam spremna da prihvatim činjenicu kako vreme ne može stajati u mestu već teče kao reka, život ide svojim tokom, deca svojim putem.
Mislima da mi upravo sada nedostaje više nego ikada da bude uz mene, sada kada se nalazim na prekretnici, raskrsnici u kojoj moj mali ” Daki ” kreće novim putem, prestaje da bude dete i postaje momak.
Verovala sam da nikada neću biti poput majki koje bi svoju decu držale čvrsto uza se i kočila ih… i nisam, oni nikada neće videti moje suze radosnice, tuge i straha od njihovog odrastanja i osamostaljivanja… ali ja to prosto moram da izbacim iz sebe.
Eh, kada bih samo na tren mogla ponovo da budem ona mala sestrica koja će se sakriti u topao zagljaj svoga brata …
