U ranim jutarnjim satima osam autobusa je bilo premalo da prime sve koji su želeli na miting opozicije u Beograd. Rano jutru bilo je hladno, ipak svi su bili odlično raspoloženi. Obzirom da dok Srpska napredna stranka nije osnovana nisam bila član nijedne političke partije, ovo je bio prvi miting kojem sam prisustvovala kao član a li i kao novinar. Želela sam svim srcem da budem prisutna, i pored povrede koju sam sebi “obezbedila” na borskom klizalištu pre nekoliko dana a sa druge strane i potajno strahovala što je u mom slučaju i normalno. Sećate se teksta ” Moram a ne mogu “! Upravo on je obrađivao problem koji je nastao u meni i o kojem Vam govorim. Nemiri, neredi i sve što je najavljivano u medijima. Iskreno rečeno, nisam se bojala za sebe, već za sve nas!
Ono što je u meni prevagnulo bila je želja da kao pojedinac pružim podršku ma koliko ja kao ” ja ” ne mogu bitnije uticati. Pored toga želela sam da ponovo vidim svoje drugove koji su danonoćno bili uz nas kada su u Boru bili održavani lokalni izbori. Svi smo se tako lepo slagali, družili i kroz naknadno druženje prilikom naših odlazaka u Beograd ili njohovih dolazaka u Bor postali pravi prijatelji a bilo i je i bezbroj telefonskih i net- konatakata putem FB i Twitter-a. Eto, nekada nisi ni svestan gde se kriju ljudi koje ćeš zavoleti svim srcem.
Jučerašnji dan bio je zaista jedinstven za mene! Svi moji potajni strahovi bili su neosnovani. Jedno novo iskustvo i moje iskreno oduševljenje.
Evo kako je to izgledalo kada smo se sreli ponovo…
