Nena BOR

Posts Tagged ‘radost’

Ona dolazi… laganim koracima šunja se iza sokaka i čeka svoj trenutak kada će postati jedinstvena. Tih nekoliko sekundi, do njenog dugo očekivanog dolaska, biće sva važna. Kao neka dobra vila koja će nam doneti sve što budemo poželeli – osluškuje nas… naše želje i ne ispunjene snove. Radovaće se i ona možda i više nego mi njoj jer mi smo ih dočekali puno a ona će sada doći i za 365 dana napustiti nas. Ostaće samo trag u vremenu dok mi idemo dalje.

Pokušala sam da oslušnem i ja nju i prodrem u dubinu njene duše… Jedino što želi je da bude bolja od svoje predhodnice, da joj se radujemo i u sreći dočekamo.

Njena slava trajaće poslednjih deset sekundi odbrojavanja, svi će biti ushićeni i veseli a potom će jedni drugima poželeti ispunjenje mnoštva želja. Tada će zablistati, svi će je pomenuti i govoriti o njoj.

Nova godina doneće nam sve ono što smo sami sebi poželeli – dobro zdravlje, ljubav, sreću, novac i mir… Nova 2012. godina stiže za par sati i jedino što je sebi poželela je da bude zapamćena po dobrom koje će nam doneti.

Dragi prijatelji, želim vam srećnu predstojeću Novu 2012. godinu, puno zdravlja, ljubavi i međusobnog razumevanja. Volite se, volite i neka drugi vole vas.

Nekada sam i ja bila mala, imala svoja tajna carstva i svet u kome su prinčevi i princeze bili glavni pozitivni likovi. Sećam se, kao da je juče bilo… rts 1 i nove epizode „Štrumfova“. Brat i ja takmičili bi se ko će prvi završiti sa jelom i zauzeti bolje mesto kraj tv-a. Dečija radost!

U tom periodu nije bilo televizora u boji, daljinskih upravljača, ustvari bilo ih je ali su bili privilegija imućnijih porodica kojima ja nisam pripadala,  a i slika se često gubila zbog slabog signala. Ustani – pojačaj ton … idi smanji malo … jao, opet se gubi slika, brzo tata da pomeri antenu …

Video rekorderi došli su mnogo kasnije, DVD plejeri tada nisu bili ni u planu a o kablovskoj televiziji, mobilnim telefonima, kompjuterima i igricama da i ne govorim. Glavna zanimacija bile su nam kofice, lopatice, poneka igračkica i dovoljno mašte. Ta mašta i kreativnost izgubila se nažalostbez traga kod današnjih generacija.

Pored svega nabrojanog, deca su u današnjem vremenu sve nezadovoljnija, stalno im je dosadno, crtani im odavno više ne drže pažnju. Sve što je nekada bilo poučno i pametno, njima je sada glupo! Crtani filmovi koji se sada emituju puni su nasilja ili virtuelnih života junaka koji samo zaglupljuju našu decu dok poente nema.

I opet ću se vratiti na primer štrumfova, izmišljenih bića u izmišljenoj zemlji, koja sebe ni u jednom kontekstu ne nazivaju ljudima, jer to i nisu, a svaka epizoda nosila je sobom neku pouku. Sada imamo „Winks vile“!? Devojčice koje se transformišu, lete i čine čuda! U špici čak pevaju nešto kao „budi i ti kao i mi, jedna od nas“. Kako?

I dok mašta ide u suprotnom smeru prema totalno nerealnom svetu, naše lepotice igraju se vila kada izađu u park. Toliko se užive u priču da su u stanju da se dobro isposvađaju pa čak i izvređaju jedna drugu boreći se da baš jedna od njih dobije titulu najbolje i najlepše vile!

Hoću „Snorkijevce“, „Čudesnu šumu“, starog dobrog „Baltazara“… hoću i želim, a mislim i da bi se novim generacijama dopalo samo kada bi imali prilike da odgledaju bar neku epizodu.

Ako može da se reprizira „Bolji život“ godinama i godinama, „Otpisani“ i ostale stare dobre serije, pitam se u čemu je problem sa crtaćima?!

Ovako smo se mi proveli danas!

Zbog iskrene i nepokolebljive ljubavi, moj Siniša i ja se jop uvek tu i tamo suočavamo se sa masom problema.

Jedno vreme bili smo glavna tema u gradu. Osobe po kojima je mogao da pljuje i vređa kako ko hoće ili im se ćefne. Osuđivani mnogo puta bez ikakvog razloga i to od  ” ljudi ” koji ne umeju ili ne žele ni sopstveni život i lične probleme da reše. U stvari to su ljudi koji nikada i neće saznati da postoje, drugačija osećanja i ukusi da život nije lelemudanje i sve nešto … tako.

“Olajavanja” su dolazila od osoba punih ogorčenja i nezadovoljstva sopstvenim životom i njihove bolesne nemoći da sebi i drugima priznaju šta je šta i krenu iznova, onako kako treba i kako bi verovatno bili puno srećniji. Sada kada je prošlo, a i da nije, kada smo navikli i uvežbali mehanizme odbrane od gluposti i dokonih dušebrižnika koji se i ne sećajaju kada su polsednji put sa svojom voljenom osobom šetali , dugo pričali, ćutali satima zagrljeni, ili nešto slično  ali istinski, to bih jednostavno nazvala zavist , nemoć, kukavičluk i zlonamernost a vreme je uvek pa i ovoga puta pokazalo pravu istinu, prave vrednosti a šljam i bagra ostadoše tamo gde su uvek i bili, iza nekog smrdljivog paravana ili bezbedno udaljeni- za svaki slučaj.

Moj pokojni deda voleo je takvim ljudima da odgovori rečenicom : ” Vidiš trn u mome oku, a ne vidiš ogromnu badlju u svom “. I bio je u pravu. Naša ljubav pretrpela je mnoga iskušenja, i biće ih još- znam ali, zalud im trud.  Da li je greh voleti i biti voljen, pitam se- pitam i vas? Oboje smo imali brakove iza sebe, bili napušteni, nepoštovani i napušteni. Sada se možda neko kaje ili mu je žao što su ostali bez nas, ali kasno. Prekasno.

Naša ljubav preživeće najveća iskušenja, baš kao i do sada, do poslednjeg trena  ali razdvojiti nas neće NIKADA.

Nena i Siniša, UVEK i ZAUVEK!

p.s. Čarobna i Verkić me nisu inspirisale ali su mi pomogle da nešto što odavno želim napišem javno, iskreno i bez previše biranja reči. Ovo je moj blog, mogu da vam napišem a vama- kako je volja. Ne propadam nijednom blogerskom klanu, volim vas sve iako upoznah svakojake ( a i sama sam nekada ‘vako- nekad ‘nako) jer niko nije savršen- a to je veličina blogerske zajednice. Od glupih pogrebnih tehničara do doktora nauka a svi podjenako blesavi, fini, ružni ili lepi i svi naoružani istim oružjem – blogom ali u pravilu nepopravljivo glupi i naivni verujući da će sve to što napiše neko čitati ili daleko bilo tumačiti.

Voli Vas vaša Nena

Ovako smo 30. aprila proslavili sedmi rođendan moje kćeri Teodore.

” Ljubav je rad na potencijalima voljene osobe “, rekao je Džon Grej u svojoj knjizi ” Muškarci su sa Marsa, žene su sa Venere “. Dugo nisam mogla da hvatim tačno značenje same rečenice misleci da prava ljubav ne postoji, da je izmišljena laž kojom se ljudi služe ne bi li lakše prihvatili realnost. Posle dužeg vremena shvatila sam da grešim i da ona prava ljubav u stvari postoji, samo je pitanje kad će nas pronaći.

Ljubav nije reč, ona predstavlja večnost. Ona nije trenutna zaljubljenost niti strast koju osećamo, ona je mnogo više od toga, nešto što nas održava u životu i daje nam snage da se borimo i koračamo dalje kroz život. Postoje ljubavi; prema deci, roditeljima, prijateljima… i svaka je lepa na svoj nacin. Podrhtavenje u grudima, sjaj u oku i osmeh na licu samo malo govore od onoga sto srce oseća. Čak i kada ti ruke zadrhte, i oči se napune suzama zbog stvari koje ne možes promeniti i trenutka koji ne možes vratiti u dubini svoje duše si ipak srećan.

Pravu ljubav ćeš teško naći, i nemoj se bojati da ćes je ikada izgubiti jer ona je nema kraj i ne može se potrošiti. Zalivaj je kao cveće i ona će iz dana u dan rasti. Onog trena kada shvatiš da si spreman da se odrekneš svoje sreće zarad sreće osobe koju voliš, trenutak kada se ne stidiš i uradiš ili kažeš bilo šta jer znaš da ceš biti podržan a ne ismejan, znaj da si na pravom putu. Kada sedneš da jedeš i pitaš se dali je tvoja ljubav gladna, legnešda spavas i razmišljaš da li joj je hladno, smeješ se i nadaš se da nije tužna… onda shvatiš jačinu reči ljubav. Kada ti suza krene iz oka i grudi ti zadrhte a usne ti se smeju ne bi li prikrila tugu i patnju i to je ljubav, kada istu pesmu preslušaš milionima puta i svaki put je doživiš kao da je prvi, kad bezazleno gledaš u telefon u nadi da ce zazvoniti, bolji dokaz ti ne treba.

Prave ljubavi se ne treba plašiti, potrčite joj u zagrljaj i prepustite se svojim osećanjima, neka vas vodi putem koji vam je namenila. Trudite se da učinite srećnom osobu koju volite jer tek tada ćete zaista biti srećni, jer ljubav nije reč, ljubav je večnost, ljubav je rad na potencijalima voljene osebe.