Nena BOR

Posts Tagged ‘praznik’

Vasilije Ostroški rođen je 28. decembra 1610. godine u današnjoj Hercegovini u veoma pobožnoj, blagočestivoj i siromašnoj porodici. Po rođenju dobio je ime Stojan. Stojan je i ono malo hrane što je imao uvek delio sa ostalim čobanima te vremenom postade omražen zbog svoje dobrote od otpadnika vere i zlih ljudi. Roditelji ga prvo skloniše u manastir Zavale koji je bio posvećen Vavedenju Presvete Bogorodice, gde mladi Stojan poče da uči a potom se i zamonaši i dobi ime Vasilije. Izvesno vreme proveo je u manastiru Tvrdoš ali kako i tu htedoše nevernici da ga ubiju on prebeže za Rusiju. Po povratku iz Rusije sav novac koji je zaradio poklonio je manastirima širom Hercegovine a potom se skrasi u manastiru Ostrog. Mnoga čudesa činio je za vreme svog života pa se isto desilo i posle njegove smrti. Svete mošti čudotvorca čine  čudesna isceljenja. Mnoge zakletve i zaveti daju se baš na ovaj dan.

On pomaže svakome ko mu se obrati sa iskrenom molitvom i pobožnošću bez obzira na veru.

Molitva Svetom Vasiliju Ostroškom

Sveti Vasilije, veliki ugodniče Božiji, pomozi svima pa i meni. Veliki branitelju vere Pravoslavne, odbrani i nas koji tvoju Svetu veru držimo, i s nadom tebi pristupamo. Veliki arhijereju Božiji, pomoli se Bogu Svedržitelju za sve ljude tvoje, pa na posletku i za mene nedostojnog i poslednjeg. Tvrdoški viteže i Ostroški podvižniče, spasavaj nas od beda vidljivih i nevidljivih. Zapalila te je Srpska zemlja kao večnu sveću pred prestolom Boga Živoga, pa nam sada osvetli puteve i razagnaj tugu. Molitvama i suzama zagrevao si hladnu pešteru Ostrošku, pa zagrej sada Božijim duhom i srca naša, da se spasemo i proslavimo Boga svevišnjega i tebe Sveca Božijega. Sa svih strana sveta priticali su ćivotu tvome bolni i nevoljni, i ti si im pomagao: demone odgonio, veze đavolje raskidao, i zdravlje duševno i telesno ljudima darivao. Tako i sada pomozi, krštenim i nekrštenim, kao i uvek, svima pa i meni. Izmiritelj si bio zavađene braće, izmiri i sada sve zavađene, zbratimi razbraćene, oveseli tužne, ukroti samovoljne, isceli bolne. Sveti Vasilije Čudotvorče i Oče naš duhovni, čuj i usliši čeda tvoja duhovna u Hristu Isusu Gospodu našem. Amin.

Većina doktora tvrdi da je danas stres uzročnik velikog broja bolesti pri čemu prvo mesto zauzimaju oboljenja srca i krvih sudova. Prema istraživanjima koja se svakodnevno sprovode širom Sveta, dokazano je da stres može izazvati nagli skok krvnog pritiska,  povećanje ili opadanje telesne težine i na kraju kao, šlag na torti, ozbiljne psihičke probleme i poremećaje.

Koliko sam samo puta čula do sada kako stres može dovesti do potpunog kolapsa i poremećaja metabolizma. Stariji ljudi nisu pridavali isuviše pažnje stresu govoreći da nikada nisu imali vremena da uopšte o tome razmišljaju, a da ne govorimo o tome da imaju vremena da “budu u depresiji”. Kako je to moguće, zaista mi nije bilo jasno. Nebitno je ko u kom vremenu živi jer je stres uvek prisutan a razloga za to je mnogo. Možda nekada nije postojala nervoza seljaka o tome da li će prodati mleko i da li će mu država platiti cenu kojom će pokriti sve troškove ali sigurno se desilo da je jedna od godina bila sušna i da je isti taj seljak ostao bez useva. Možda je radnik imao veliku platu, bolje rečeno platu koja je bila dovoljna da zadovolji potrebe domaćinstva, ali to opet ne znači da se dete nije pobilo sa drugovima u školi ili dobilo lošu ocenu.

Sve su to vrste stresa bez obzira na jačinu njihovog delovanja ali čemu negiranje da je ikada postojao kada je stres uvek bio prisutan u životu svakoga od nas. Tek nedavno čitajući knjigu naiđem baš na deo koji o tome govori. U knjizi piše da je trenutno najveći stres odvajanje dece po odrastanju dok je nekada na prvom mestu bila bolest bračnog druga. Iz godine u godinu ispitanici neprestano menjaju mišljenje koja vrsta stresa treba da zauzme prvo i vodeće mesto. Eto nama i odgovora!

Kroz promen savremenog društva u kome živimo automatski se menjaju i vrste naših strahova kao i jačina i stepen stresa. Mislim da trenutno ne postoji veći strah pojedinca nego kako sačuvati svoje radno mesto -  jedna stvar za sobom uvek  povlači mnogo drugih. Gubitak radnog mesta povlači za sobom mnoštvo strahova. Kako platiti račune, kako školovati decu, kako im priuštiti ekskurziju, upis u srednju školu ili fakultet … i sve tako dok ne dođemo i do najbizarnijih stvari. Šta sutra detetu dati za užinu, kako kupiti knjige, patike, odeću … I… , eto stresa hteli  mi ili ne, a za njim eto nama i zdravstvenih problema u galopu.

Suština je da ne postoji način da se stvari izmene, kao ni  lek ili savet kako sprečiti stres. Na svakom koraku čujemo savete kako ga preživeti ili ublažiti ali izbeći i izbaciti iz života NE! Šta sada, kako dalje… ni u jednoj knjizi sigurno nećete naći odgovor kojim ćete biti zadovoljni niti će i najbolji stručnjak uspeti da vam da pravi savet.

Mi već svi decenijama živimo pod stresom i ma koliko se trudili ne možemo ga niti ignorisati niti iskoreniti. Jedino što nam preostaje jeste da naučimo kako da živimo sa njim jer život bez stresa ne postoji!

Prva igračka koju sam dobila od oca bio je jedan mali meni i tada a i danas prelepi medvedić. Ime nije imao, nije mu ni bilo potrebno. Bio je meda, bio je moj, bio je poklon od tate. Za razliku od velikog broja dece koja su se uspavljivala u zagrljaju svojih lutaka, moj meda nije služio tome. Volela sam ga, čuvala i igrala se sa njim sve dok se nije potpuno raspao.

Vremenom završio je u korpi u podrumu sa starim igračkama i onim malim stvarima koje nisam više nosila, ali kad god bi odvajala šta je za bacanie a šta ne on bi uvek završio u onoj drugoj grupi. Bio je već sav pocepan sa rašivenim nosićem i bez  jedne prednje i jedne zadnje šape, ali meni je i dalje bio najdraži.

Moj otac bavio se takvim poslom da je stalno bio na putu – van grada pa i van zemlje. Medu mi je kupio na jednom od svojih mnogobrojnih putovanja, u Beogradu sa ” zadatakom ” da me čuva i pazi kada on nije kod kuće. Nisam  previše  pisala o tome ali kao dete bila sam jako vezana za svog oca. Dešavalo se da od prevelike patnje prouzrokovane njegovim višednevnim putovanjima završim na dečijem odeljenju priključena na infuziju. Ovoga puta ni meda nije pomogao. Dijagnoze nije bilo, povraćanje bez prestanka, malaksalost  i opšta slabost prouzrokovana odsustvom mog tatice koji je uvek negde putovao.

Posle konsultacija, doktori su shvatili  da je nabolje pozvati mog oca i firmu u kojoj radi, objasniti situaciju i zamoliti njegove poslodavce da ga oslobode samo na jedan dan kako bi video svoju ćerku koja je u bolnici. Međutim on  čim je saznao ne sačekavši dozvolu da krenuo, vozio je čitave noći od Hrvatske do Bora i ranom zorom već stajao kraj mog kreveta. Sećam se jeo je zelenu jabuku… meni nudio šta god poželim grlio me i ljubio a ja sam želela sam jedno malo parče jabuke koje on jede. Posle samo sat vremena rekla sam ocu “  idi i ne brini, meni je dobro! “.  Okrenula sam se na stranu i zaspala. Sutradan tražila sam od mame da mi donese mog medu dok se tata ne vrati… Prošlo je nekoliko dana, tata se vratio sa puta i doneo najvećeg medveda koji je postojao ali ipak nikada ga nisam volela kao onog starog!

… I da se vratim na priču… Medu sam zakrpila, prišila mu šape što sam bolje umela i znala a nos i usta ponovo izvezla koncem. Sada u kući svako ima svog medu. Moj novi meda zove se Hans, dobila sam ga od sina po povratku sa putovanja u Nemačkoj, Teodorin meda nosi ime Mica a moj sin Darko umesto mede u svojoj vitrini čuva tigra Simbu kao uspomenu na najdraži crtani lik iz detinjstva.

… i tako moj stari bezimeni medvedić uvek će zauzimati počasno mesto u mom srcu. Sutra je 8. mart! Možda će baš vas sutra neko iznenaditi poklonom koji će u vašem srcu i pored svih drugih vrednijih i lepših ostati na prvom mestu. Moje dame iskreno i od srca vam to želim – zato drage moje srećan nam 8. mart!

Na dan Svetog Valentina ili Svetog Trifuna, decenijama unazad zaljubljeni parovi proslavljaju ga kao ” Dan zaljubljenih “.  Obeležavanje 14. februara i Sv. Valentina kao zaštitnika zaljubljenih počeo je da se proslavlja još u ranom srednjem veku, prvo u Engleskoj a potom u čitavom Svetu.

Sveti Trifun još od ranog detinjstva  posedovao je moć isceljianja bolesi kod ljudi i životinja, kao i proterivanja zlih duhova. Verovanja i zapisi  govore da je njegova moć lečenja bila mnogo jača od znanja bilo kog lekara. Za svoja dobra dela nagrađivan  je velikim bogatstvima koja je uvek delio siromašnom narodu.

Sveti Trifun ili Sveti Valentin, potpuno je nebitno. Volite se, poštujte i međusobno uvažavajte… I ne zaboravite, poklonite voljenoj osobi bilo koju sitnicu jer život ne čine krupne stvari već te male, nekome i nebitne sitnice.

…. I tako.. prođoše i ovi praznici! Od danas se vraćamo normalnom tempu života. Iskrena da budem dosadilo mi je da danima sedim, blenem u tv ili komjuter. Dani gotovo identični, potpuno jednolični. Odmorila sam se i previše. Da je potrajalo još koji dan duže mislim da bih poludela. Naš narod je navikao na praznike, nerad, duge godišnje odmore. Stalno se nešto praznovalo.

Moja generacija nije imala to zadovoljstvo. U školama smo imali svaku prvu subotu u mesecu ” radnu “, preostalih tri  nešto bi nadoknađivali, potpuno nebitno da li smo časove gubili ili tek trebaju biti izgubljeni.

Od kada sam se prvi put zaposlila, sa svojih osamnaest godina, pa do dana današnjeg radila sam kod privatnika i ” velikih gazdi ” – svaki dan bio je radan. Godišnji odmor – to nije postojalo. Bilo je i takvih radnih mesta gde se radila i Nova godina, Božić, prostije rečeno – sve! Takav tempo života uspevala sam da prihvatim, ovakav ne mogu.

Ludim… dosadno mi je, razmišljam o svemu i svačemu – previše slobodnog vremena u kome ne znam šta bih sa sobom. E sad je gotovo! Vraćamo se u normalu. Svakodnevna trka sa životom, užurbani  tempo i sve što ide uz to. Hvala ti Bože!

Pitam se kako su nekada žene živele stalno u kući i uz šporet? Na šta se svodio njihov život?

Odoh da radim nešto, ako ništa drugo čistiću oko zgrade! Ako može predsednica kućnog saveta, što ne mogu ja?! :lol:

Iako je Vaskrs najveći hrišćanski praznik, praznik nad praznicima, kod Srba se Božić i praznici vezani za njega najsvečanije proslavljaju i obiluju našim lepim običajima, koji vreme od nekoliko nedelja oko Božića čine najlepšim i najsvečanijim periodom u celoj kalendarskoj godini.
Božić se praznuje kao uspomena na dan rođenja Gospoda Isusa Hrista, Sina Božijeg, Spasitelja sveta. Ta činjenica da je to praznik rađanja novog života, praznik dece i detinjstva, praznik roditeljstva očinstva i materinstva, ukrasio je kod Srba ovaj praznik najlepšim verskim običajima i obredima. Svi ti običaji i obredi imaju jedan osnovni smisao i svode se na jedan cilj: Umoliti Boga da sačuva i uveća porodicu i imanje domaćina. Sve je to izraženo u kratkoj narodnoj zdravici i molitvi o Božiću: “Daj, Bože, zdravlja i veselja u ovom domu, neka nam se rađaju zdrava dečica, neka nam rađa žito i lozica, neka nam se uvećava imovina u polju, toru i oboru!”

U ovom periodu su najvažniji sledeći praznici: Detinci, Materice, Oci, Tucindan, Badnjidan, Božić. Za svaki od ovih dana i praznika vezani su naši lepi običaji.

Detinci
U treću nedelju pred Božić slavi se ovaj praznik. Toga dana ujutru rano, ili po dolasku iz crkve sa bogosluženja, odrasli vežu svoju ili tuđu decu. Za vezivanje se obično koristi: kaiš, gajtan ili običan kanap, ili običan deblji konac. Obično se zavežu noge ili ruke, pa se jednim delom kanap zaveže za sto ili stolicu. Vezivanje na Detince, Materice i Oce, ima višestruku simvoliku. Prvo simvolizuje čvrste porodične veze, slogu, mir, poštovanje i međusobno pomaganje u svim prilikama. Drugo, upućuje ukućane na štedljivost i istrajnost u vrlinama, jer onaj ko poseduje pošteno zarađenu imovinu i dobra dela, lako će sebe otkupiti u svim sporovima pred zemaljskim sudovima, a posebno na poslednjem Strašnom sudu, gde će se samo vrednovati ono šta je čovek dobro u svom životu učinio.

Materice
U drugu nedelju pred Božić pada ovaj praznik. Ovo je najveći hrišćanski praznik majki i žena. Toga dana deca porane i unapred pripremljenim kanapom, koncem, šalom, maramom ili kaišem na prepad zavežu svoju majku, za noge, na isti način, kao što su njih majke vezivale na Detince. Majka se pravi da ne zna zašto je vezana. Deca joj čestitaju praznik, a majka onda deli deci poklone, i na taj način se “dreši”. Na isti način se vežu i sve udate žene, koje se dreše poklonima deci: kolačima, ili nekim drugim slatkišima.

Oci ili Očevi
Ovaj praznik se praznuje poslednje nedelje pred Božić. Toga dana, isto kao na Materice, deca vezuju svoje očeve, a ovi im se “dreše” poklonima, isto kao i majke.
Oci, Materice i Detinci su čisto porodični praznici i za taj dan domaćice pripremaju svečani ručak na kome se okupi cela porodica. Ovi praznici, i običaji vezani za njih, doprinose jačanju porodice, slozi u njoj, razumevanju, poštovanju između dece i roditelja, starijih i mlađih, što sve zajedno čini porodicu jakom i zdravom. A zna se, da je porodica temelj jednoga društva države i crkve.

Tucindan
Na dva dana pred Božić, 5. januara, je Tucindan. Toga dana se kolje i redi pečenica za Božić. Nekada se pečenica “tukla” ubijala krupicom soli, kasnije ušicama od sekire, pa se onda, ubijeno ili ošamućeno prase ili jagnje klalo i redilo. Zato je ovaj dan nazvan Tucindan.
Na Tucindan, po narodnom verovanju, decu “ne valja” tući, jer će cele godine biti nevaljala i bolovaće od čireva

Badnjidan
Dan uoči Božića, 6. januara, zove se Badnjidan. Naziv je dobio po tome jer se toga dana seče badnjak i unosi u kuću. Sa ovim danom već počinje Božićno slavlje. Ujutro rano, već u zoru, pucanjem iz pušaka i prangija objavljuje se polazak u šumu po badnjak. Čim svane, loži se vatra i pristavlja se uz nju pečenica. Žene u kući mese božićne kolače, torte, pripremaju trpezu za Božić.

Šta je badnjak?
Badnjak je obično mlado, hrastovo ili cerovo drvo, koje se na Badnjidan ujutro rano seče i donosi pred kuću. Uveče, uoči Božića, badnjak se preseca i zajedno sa slamom i pečenicom unosi U kuću.

Kako se seče badnjak?
Pre izlaska sunca, na Badnjidan, domaćin sa sinovima ili unucima odlazi u šumu da seče badnjak. Bira se obično mlad i prav cerić, ako nema cerića, može i hrast. Stablo cerića treba da bude toliko, da ga domaćin na ramenu može doneti kući. Kada odabere odgovarajuće drvo, domaćin se okrene istoku, tri puta se prekrsti, pomene Boga, svoju slavu i sutrašnji praznik, uzima sekiru u ruke i seče badnjak. Badnjak se seče i zaseca sekirom ukoso, i to sa istočne strane. Po narodnom verovanju, badnjak se mora poseći sa tri snažna udarca. Što sekira od tri puta ne preseče, dovršava se lomljenjem ili uvrtanjem (sukanjem). Taj lomljeni deo na badnjaku zove se brada i poželjno je da bude na svakom badnjaku. Vodi se računa da drvo prilikom pada padne direktno na zemlju. Ne sme se, dakle, zaustaviti na nekom drvetu. Iver od badnjaka se uzima i stavlja među karlice, da kajmak bude debeo kao iver. Kad se badnjak donese kući, uspravi se uz kuću, pored ulaznih vrata, gde stoji do uveče.

Šta simboliše badnjak?
Badnjak simbolički predstavlja ono drvo, koje su pastiri doneli i koje je pravedni Josif založio u hladnoj pećini, kada se Hristos rodio. Badnjak nagoveštava i drvo Krsta Hristovog.

Badnje veče
Badnje veče, praktično spaja Badnjidan i Božić. Zato se u našem narodu kaže za neke osobe, koje su prijateljski bliske i vezane da su kao “Božić i Badnjidan”. Uveče, kada padne mrak, domaćin sa sinovima unosi u kuću pečenicu, badnjak i slamu. Pečenica se nosi na ražnju, obično dvojica nose između sebe, i jedan od njih prvo stupa desnom nogom preko praga i pozdravlja domaćicu i žensku čeljad rečima: “Dobro veče! Čestit Božić i Badnje veče!” Domaćica i ženska čeljad posipaju pečenicu i domaćina sa zobi i pšenicom, odgovarajući: “Dobro veče! Čestiti vi i vaša pečenica!” Pečenica se unosi u sobu gde se obavlja večera na Badnjidan i Božićni ručak, i prislanja na istočni zid, tamo gde su ikone i kandilo.
Pošto se badnjak prethodno iseče sa debljeg kraja na tri dela, veličine da može da stane u šporet ili kakvu peć, unosi se u kuću. Isto se govori i radi kao kad se unosi pečenica. Badnjak se stavlja na ognjište, ali pošto ognjišta nema više, stavlja se pored šporeta ili peći, i odmah se jedno drvo loži. Tamo gde nema peći ili šporeta, badnjak se stavlja kod pečenice.

Slama
Posle badnjaka u kuću se unosi slama. Prilikom unošenja slame domaćin i domaćica govore i postupaju kao kad se unosio badnjak i pečenica Slama se posipa po celoj kući. Domaćica u slamu pod stolom, gde se večera, stavlja razne slatkiše, sitne poklone i igračkice, koje deca traže i pijuču kao pilići. Slama simvolizuje onu slamu u pećini na kojoj se Hristos rodio.
Večera uoči Božića
Kada se unesu pečenica, badnjak i slama, ukućani svi zajedno stanu na molitvu, otpevaju tropar “Roždestvo tvoje…”, pomole se Bogu, pročitaju molitve koje znaju, čestitaju jedni drugima praznik i Badnje veče i sedaju za trpezu. Večera je posna, obično se priprema prebranac, sveža ili sušena riba i druga posna jela.

Božić
Najradosniji praznik među svim praznicima, kod Srba je Božić. Praznuje se tri dana. Prvi dan Božića je uvek 7. januara. Na Božić ujutro, pre svitanja, zvone sva zvona na pravoslavnim hramovima, puca se iz pušaka i prangija i objavljuje se dolazak Božića i Božićnog slavlja.
Domaćin i svi ukućani oblače najsvečanije odelo, i odlaze u crkvu na jutrenje i Božićnu liturgiju. Posle službe u crkvi se prima nafora i prvo se ona uzima na Božić. Ljudi se pozdravljaju rečima: “Hristos se rodi!” i otpozdravljaju: “Vaistinu se rodi!”
Valja napomenuti da se ovako pozdravlja i govori sve od Božića do Bogojavljenja. Kada domaćin dođe kući iz crkve, pozdravi sve ukućane sa ovim radosnim božićnim pozdravom, i oni mu otpozdrave ljubeći se međusobno i čestitajući jedni drugima praznik.

Položajnik
Na Božić, rano pre podne, u kuću dolazi specijalni gost, koji se obično dogovori sa domaćinom, a može biti i neki slučajni namernik, i on se posebno dočekuje u kući, i zove se položajnik.
Položajnik pozdravi dom Božićnim pozdravom, ljubi se sa ukućanima i odlazi kod šporeta. Otvara vrata na šporetu ili peći, ranije na ognjištu, džara vatru i govori zdravicu: “Koliko varnica, toliko srećica, Koliko varnica toliko parica (novca) Koliko varnica toliko u toru ovaca, Koliko varnica toliko prasadi i jaganjaca, Koliko varnica, toliko gusaka i piladi, A najviše zdravlja i veselja, Amin, Bože daj”.
Položajnik simvolički predstavlja one Mudrace koji su pratili zvezdu sa Istoka i došli novorođenom Hristu na poklonjenje. Domaćica posle toga posluži položajnika, i daruje ga nekim prikladnim poklonom. On je čovek, koji na Božić, i za celu narednu godinu donosi sreću u kuću.

Česnnca
Rano ujutro na Božić, domaćica zamesi testo od kojeg peče pogaču, koja se zove česnica. U nju se stavlja zlatni, srebrni ili obični novčić, odozgo se bode grančicom badnjaka, i ta česnica ima ulogu slavskog kolača na Božić. Kada česnica bude pečena, iznosi se na sto gde je već postavljen Božićni ručak. Domaćin od pečenice za Božić seče najpre levu plećku, glavu i deo od rebara. Kada svi stanu za sto, domaćin zapali sveću, uzima kadionicu, okadi ikone, kandilo i sve prisutne, preda nekom mlađem kadionicu koji kadi celu kuću. Ukoliko neko zna peva božićni tropar, a ako ne, čita se “Oče naš” naglas. Kad se molitva završi pristupa se lomljenju česnice. Česnica se okreće kao slavski kolač, preliva vinom i na kraju lomi. Ona se lomi na onoliko delova koliko ima ukućana Onaj ko dobije deo česnice u kojoj je novčić, po narodnom verovanju, biće srećan cele te godine. Kada se završi lomljenje česnice, ukućani jedni drugima čestitaju praznik i sedaju za trpezu.

Božićna pečenica
Prema narodnim običajima, jedna vrsta žrtve koja se prinosi Bogu i vuče korene iz vremena verovanja pre hrišćanstva, a pominje se i u starozavetnim knjigama. Poreklo je sigurno iz vremena mnogoboštva, a Crkva je ovaj običaj prihvatila i blagoslovila, sa obrazloženjem da pose Božićnog posta, koji traje šest nedelja, jaka i mrsna hrana dobro dođe.
Za pečenicu se obično kolje prase ili jagnje, a uz to neko još kolje i priprema pečenu ćurku, gusku ili kokoš. Običaj vezan za klanje pečenice, ostao je verovatno iz starih mnogobožačkih vremena, vezan za žrtvoprinošenje. Crkva ga je prihvatila i blagoslovila, jer posle Božićnog posta, koji traje šest nedelja, jača hrana dobro dođe, pogotovo što su tada izuzetno jaki mrazevi i zime.

Preuzeto sa http://www.spcportal.org/

Danas je praznik Vozdviženije časnog i životvornog krsta Hristovog ili Krstovdan.

Praznik je ustanovljen još 326. godine, kada je carica Jelena, majka cara Konstantina, otišla u Palestinu da se pomoli na svetim mestima. Tada joj se javila misao o tome da pronađe krst na kojem je Hrist bio razapet. Bio je to težak zadatak, jer su Jevreji krst, čim je Isus sa njega bio skinut, sakrili i strogo čuvali tajnu o tome gde je krst sakriven.

Ipak, jedan Jeverejin reče carici gde je krst zakopan – na mestu gde je podignut hram boginje Venere. Posle dugog kopanja, naiđoše na tri krsta, Hristov i krstove ona dva razbojnika koji su zajedno sa Hristom bili razapeti. Pošto nije bilo načina da se otkrije koji je krst Hristov, jer sva tri krsta behu prilično istrulila, valjalo je pribeći veri.

Upravo tuda su pronosili nekog mrtvaca na ukop, pa patrijarh Makarije zapovedi nosiocima da stanu, te redom krstovima dodirivaše mrtvaca, dok kod trećeg krsta mrtvac ne ožive i ustade, te oni poznaše da je to krst Isusov. Carica smerno klekne i poljubi sveto drvo, a pošto je mnoštvo naroda koji se beše okupio želelo da vidi časni krst, patrijarh Makarije izađe na jedno uzvišeno mesto i pokaza ga narodu. Tada je pronađen i vozdvižen (uzdignut) časni i životvoreći krst, te je od tog vremena, tj. od 326. godine, ustanovljen praznik Krstovdan.

Na Krstovdan se časni krst kiti bosiljkom, pa se iznosi nasred crkve i ostavlja narodu da ga celiva. Krstovdan se provodi u strogom postu. U Bosni se veruje da duša umrlog na Krstovdan i Bogojavljenje odlazi u raj.