Nena BOR

Posts Tagged ‘pravoslavlje’

Ljudi likujte, narodi čujte:
Hristos voskrse, radost donese!
Zvezde igrajte, gore pevajte,
Hristos voskrese, radost donese!
Šume šumite, vetri brujite,
Hristos voskrse, radost donese!
Mora gudite, zveri ričite,
Hristos voskrse, radost donese!
Pčele se rojte, a ptice pojte,
Hristos voskrse, radost donese!
Anđeli stojte, pesmu utrojte,
Hristos voskrse, radost donese!
Nebo se snizi, zemlju uzvisi,
Hristos voskrse, radost donese!
Zvona zvonite, svima javite,
Hristos voskrse, radost donese!
Slava ti Bože, sve ti se može,
Hristos voskrse, radost donese!

Sv. vladika Nikolaj Žički

Na Veliki petak  obeležava se uspomena na Hristovo raspeće. U našim hramovima, popodne iznosi se plaštanica (platno na kome je prikazano polaganje Hristovo u grob), koju vernici celivaju sve do Vaskrsa.

Kao i svih prethodnih godina u 18 časova već sam bila ispred crkve.  Na prvi pogled sve mi je delovalo nekako isto, identično u poređenju sa prethodnim godinama. Vernici su polako pristizali u crkvu, celivali ikone i palili sveće. Već posle petnaestak minuta zbunjena tišinom koja me okružuje pomislila sam da je crkva prazna. Okrenula sam se i nisam mogla da poverujem slici koju vidim. Crkva je bila puna vernika, ulazna vrata nisu videla sa mesta na kojem sam stajala.

Nije bilo guranja, nije bilo galame, mobilni telefoni nisu zvonili… Vernici su skoro nečujno prilazili mestu gde se kupuju sveće… Vladao je potpuni muk, narod se molio… Pošla sam i ja da kupim i upalim sveće a onda ugledala omladinu u crkvi. Ne mislim na decu koju roditelji dovode, ne ni na one koji sa nastavnicima veronauke dolaze jer ” to tako treba ” , već omladinu od 15. do 19. godina koju ranije skoro da nisam ni viđala.

Upalila sam sveću. Dok sam gledala taj plamen koji gori pred mojim očima nisam prestajala da se molim. Molila sam se za svoju porodicu, rođake, prijatelje, nesrećne, bolesne, bogate, siromašne želeći da Bog pogleda u sve nas i pokaže nam pravi put.

… plakala sam a nisam htela, suze su same padale. Osećala sam neki veliki pritisak u grudima koji želi ” napolje “. Dok sam molitvu sve vreme izbovarala u sebi pred očima smenjivale su mi se mnogobrojne bolne slike života …

Izašla sam iz crkve. Počeo je da duva jak vetar i bivalo je sve hladnije.

Još jedna suza je pala, ovoga puta ona velika i krupna kada sam po izlasku iz crkvenog dvorišta još jednom pogledala prema vernicima koji su zbog gužve ostali ispred – suze radosnice … jedan pogled desno Katolička crkva puna vernika kao i mala ulica koja vodi do nje  – bila je ” blokirana ” ljudima koji su čekali ispred.

Prizor koji nikada neću moći da zaboravim. Dan koji spojio sve ljude i vernike, pravoslavce i katolike na jedno mesto u isto vreme! Svi su samo molili Boga za mir i spasenje. Nije bilo galame, ljudi nisu gazili jedni preko drugih kako bi prvi prišli Plaštanici ili pak prvi upalili sveću, nisu se čak ni gurali kako bi bili u prvom redu… nisu, i verujem da više nikada i neće!

Veliki petak govorio je samo jedno – narod veruje – Bog će mu pomoći!

Bogojavljanje je jedan od petnaest najvećih  hrišćanskih praznika. Do svoje tridesete godine Isus Hrist živeo je kao drvodelja sa svojom majkom i Josifom koji je na njega gledao kao na svog sina. Čim je napunio trideset godina Isus pozva Jovana Preteču da ga krsti u reci Jordanu. Posle trećeg puta poniranja u vodu, pilikom krštenja, otvori se nebo i začu se glas Boga Oca koji objavi da je Isus njego sin. Upravo tada na rame Isusa slete Sveti Duh u obliku goluba.

Ovim krštenjem Isus je označio početak svoje misije i propovedi.

Veruje se da se na taj dan, u ponoć, otvaraju nebesa i da se tada svaka želja može ispuniti. Ovaj dan u narodu je poznat kao Vodice ili Vodokršće i vezije se za običaj verovanja u lekovitost i čudotvornost bogojavljanske vodice . Ovim danom prestaju Božićni praznici.

Hristos se javi! – Vaistinu se javi!

Po gregorijanskom kalemdaru 14. , po julijanskom 1. januara, svake godine  proslavlja se Pravoslavna Nova godina, kod Srba poznatija kao Srpska Nova godina. Iako nije priznata kao zvanična rado se slavi u mnogim balkanskim zemljama : Srbiji, Makedoniji, Bosni i Hercegovini, Republici Srpskoj, Crnoj Gori i Pravoslavnim delovima Hrvatske. Tradicija ništa manje ne zaostaje ni u zemljama poput Rusije, Moldavije, Gruzije, Belorusije, Ukrajine, Jermenije…

Zanimljivo je da tradicija obeležavanja Julijanske Nove godine postoji i u pojedinim delovima u Švajcarskoj (као Alter Silvester), kao i u Škodskoj (Единбуршки ‘Am Bothan’). U nekim delovima bivše Jugoslavije običaj je bio mešenje pogače sa novčićem prilikom čega bi svako od ukućana dobio parče. Onaj ko bi izvvukao novčić podrazumevalo se da će biti najbogatiji u Novoj godini. Identičan običaj kao za Božič.

U gradovima širom Srbije građani uz vatromet i veselje dočekali su Novu 2011. godinu, Pravoslavnu, Srpsku ili Julijansku u ovom momentu nebitno je. Važno je je da nam donese bolje ” sutra “,  puno zdravlja, sreće, ljubavi, radosti i novca ( ne mnogo već onoliko koliko je potrebno da solidno živimo i pružimo deci potrebno ).

Neka vam je svima srećna ova Nova 2011. godina i neka Bog uvek bude uz vas, a i uz mene!

Sveti Nikola u narodu se proslavlja kao zaštitnik putnika i dece. Za razliku od ostalih svetaca, Svetog Nikolu slave svi hrišćani.

Nikola je bio sin jedinac znamenitih i bogatih roditelja, Teofana i None, žitelja primorskog grada Patare u Maloazijskoj oblasti Likiji. Odmah po rođenju u Nikoli je, kako svedoči predanje, mogao da se prepozna budući čudotvorac jer je prilikom krštenja mogao da stoji sam na svojim nogama bez ičije pomoći. Pri krštenju je dobio ime Nikolaj, što u prevodu znači pobeditelj naroda.

Sveti Nikola se smatra zaštitnikom dece, učenih ljudi, trgovaca, mornara, putnika uopšte a nekada se na svim hrišćanskim brodovima nalazila ikona Svetog Nikole.U grčkom folkloru Sveti Nikola se opisuje kao ” gospodar mora”. U modernoj Grčkoj i Srbiji on je jedan od najpoštovanijih svetitelja. Zaštitnik je cele države Grčke.

Smatra se da je običaj po kome se deci uoči Svetog Nikole u cipelice potajno stavljaju pokloni potekao otuda što Sveti Nikola svoja dobročinstva nikada nije činio javno.

U našem narodu na današnji dan obeležava se još jedan praznik – DETINJCI.

U treću nedelju pred Božić slаvi se ovаj prаznik. Togа dаnа ujutru rаno, ili po dolаsku iz crkve sа bogosluženjа, odrаsli vežu svoju ili tuđu decu. Zа vezivаnje se obično koristi: kаiš, gаjtаn ili običаn kаnаp, ili običаn deblji konаc. Obično se zаvežu noge ili ruke, pа se jednim delom kаnаp zаveže zа sto ili stolicu. Vezivаnje nа Detince, Mаterice i Oce, imа višestruku simvoliku. Prvo simvolizuje čvrste porodične veze, slogu, mir, poštovаnje i međusobno pomаgаnje u svim prilikаmа. Drugo, upućuje ukućаne nа štedljivost i istrаjnost u vrlinаmа, jer onаj ko poseduje pošteno zаrаđenu imovinu i dobrа delа, lаko će sebe otkupiti u svim sporovimа pred zemаljskim sudovimа, а posebno nа poslednjem Strаšnom sudu, gde će se sаmo vrednovаti ono štа je čovek dobro u svom životu učinio.

Мисли се да је празновање овог дана установљено још у Светој Гори у IX веку поводом јављања овога арханђела у једној ћелији, где је прстом у камену написао песму Богородици. Песма се звала “Достојно јест” па се ова ћелија и данас тако зове. У вези са овим помињу се и остала јављања арханђела Гаврила као јављање Мојсију кад је саопштио овом изабранику Божјем како је створен свет, а Мојсије то записао у књизи Постања. Јавио се и пророку Данилу и јавио тајне о будућим царствима и доласку Спаситеља, а потом светој Ани да ће родити преблагословену и пречисту Деву Марију. Много пута јављао се Светој Деви док је боравила у храму јерусалимском. Првосвештенику Захарији јавио је рођење сина, светог Јована Крститеља, а Светој Деви у Назарету саопштио је благовести о зачећу и рођењу Господа Исуса Христа. Јавио се праведном Јосифу, пастирима код Витлејема, женама мироносицама и, најзад, самом Господу у врту Гетсиманском када га је, као човека, крепио пред његово страдање.
Моји родитељи дуги низ година славе ову славу. Некад је гозба велика, а некада јако скромна у зависности од могућности, али славска свећа, жито и колач никада нису недостајали. Није се десила година када би нешто спречило да моја породица остави славу по страни. Једне године обележиле смо је мама и ја док је отац био у болници, молећи се за његово здравље, док је слична ситуација потом задесила маму. Тада смо отац и ја прославили славу док је он секао колач са својим унуком, а потом смо све припремљено однели и мајци небили изостао осећај туге што није била домаћица славе тога дана.
Свима који данас славе светог Апханђела Гаврила, желим срећну славу у име своје породице!

Iako je Vaskrs najveći hrišćanski praznik, praznik nad praznicima, kod Srba se Božić i praznici vezani za njega najsvečanije proslavljaju i obiluju našim lepim običajima, koji vreme od nekoliko nedelja oko Božića čine najlepšim i najsvečanijim periodom u celoj kalendarskoj godini.
Božić se praznuje kao uspomena na dan rođenja Gospoda Isusa Hrista, Sina Božijeg, Spasitelja sveta. Ta činjenica da je to praznik rađanja novog života, praznik dece i detinjstva, praznik roditeljstva očinstva i materinstva, ukrasio je kod Srba ovaj praznik najlepšim verskim običajima i obredima. Svi ti običaji i obredi imaju jedan osnovni smisao i svode se na jedan cilj: Umoliti Boga da sačuva i uveća porodicu i imanje domaćina. Sve je to izraženo u kratkoj narodnoj zdravici i molitvi o Božiću: “Daj, Bože, zdravlja i veselja u ovom domu, neka nam se rađaju zdrava dečica, neka nam rađa žito i lozica, neka nam se uvećava imovina u polju, toru i oboru!”

U ovom periodu su najvažniji sledeći praznici: Detinci, Materice, Oci, Tucindan, Badnjidan, Božić. Za svaki od ovih dana i praznika vezani su naši lepi običaji.

Detinci
U treću nedelju pred Božić slavi se ovaj praznik. Toga dana ujutru rano, ili po dolasku iz crkve sa bogosluženja, odrasli vežu svoju ili tuđu decu. Za vezivanje se obično koristi: kaiš, gajtan ili običan kanap, ili običan deblji konac. Obično se zavežu noge ili ruke, pa se jednim delom kanap zaveže za sto ili stolicu. Vezivanje na Detince, Materice i Oce, ima višestruku simvoliku. Prvo simvolizuje čvrste porodične veze, slogu, mir, poštovanje i međusobno pomaganje u svim prilikama. Drugo, upućuje ukućane na štedljivost i istrajnost u vrlinama, jer onaj ko poseduje pošteno zarađenu imovinu i dobra dela, lako će sebe otkupiti u svim sporovima pred zemaljskim sudovima, a posebno na poslednjem Strašnom sudu, gde će se samo vrednovati ono šta je čovek dobro u svom životu učinio.

Materice
U drugu nedelju pred Božić pada ovaj praznik. Ovo je najveći hrišćanski praznik majki i žena. Toga dana deca porane i unapred pripremljenim kanapom, koncem, šalom, maramom ili kaišem na prepad zavežu svoju majku, za noge, na isti način, kao što su njih majke vezivale na Detince. Majka se pravi da ne zna zašto je vezana. Deca joj čestitaju praznik, a majka onda deli deci poklone, i na taj način se “dreši”. Na isti način se vežu i sve udate žene, koje se dreše poklonima deci: kolačima, ili nekim drugim slatkišima.

Oci ili Očevi
Ovaj praznik se praznuje poslednje nedelje pred Božić. Toga dana, isto kao na Materice, deca vezuju svoje očeve, a ovi im se “dreše” poklonima, isto kao i majke.
Oci, Materice i Detinci su čisto porodični praznici i za taj dan domaćice pripremaju svečani ručak na kome se okupi cela porodica. Ovi praznici, i običaji vezani za njih, doprinose jačanju porodice, slozi u njoj, razumevanju, poštovanju između dece i roditelja, starijih i mlađih, što sve zajedno čini porodicu jakom i zdravom. A zna se, da je porodica temelj jednoga društva države i crkve.

Tucindan
Na dva dana pred Božić, 5. januara, je Tucindan. Toga dana se kolje i redi pečenica za Božić. Nekada se pečenica “tukla” ubijala krupicom soli, kasnije ušicama od sekire, pa se onda, ubijeno ili ošamućeno prase ili jagnje klalo i redilo. Zato je ovaj dan nazvan Tucindan.
Na Tucindan, po narodnom verovanju, decu “ne valja” tući, jer će cele godine biti nevaljala i bolovaće od čireva

Badnjidan
Dan uoči Božića, 6. januara, zove se Badnjidan. Naziv je dobio po tome jer se toga dana seče badnjak i unosi u kuću. Sa ovim danom već počinje Božićno slavlje. Ujutro rano, već u zoru, pucanjem iz pušaka i prangija objavljuje se polazak u šumu po badnjak. Čim svane, loži se vatra i pristavlja se uz nju pečenica. Žene u kući mese božićne kolače, torte, pripremaju trpezu za Božić.

Šta je badnjak?
Badnjak je obično mlado, hrastovo ili cerovo drvo, koje se na Badnjidan ujutro rano seče i donosi pred kuću. Uveče, uoči Božića, badnjak se preseca i zajedno sa slamom i pečenicom unosi U kuću.

Kako se seče badnjak?
Pre izlaska sunca, na Badnjidan, domaćin sa sinovima ili unucima odlazi u šumu da seče badnjak. Bira se obično mlad i prav cerić, ako nema cerića, može i hrast. Stablo cerića treba da bude toliko, da ga domaćin na ramenu može doneti kući. Kada odabere odgovarajuće drvo, domaćin se okrene istoku, tri puta se prekrsti, pomene Boga, svoju slavu i sutrašnji praznik, uzima sekiru u ruke i seče badnjak. Badnjak se seče i zaseca sekirom ukoso, i to sa istočne strane. Po narodnom verovanju, badnjak se mora poseći sa tri snažna udarca. Što sekira od tri puta ne preseče, dovršava se lomljenjem ili uvrtanjem (sukanjem). Taj lomljeni deo na badnjaku zove se brada i poželjno je da bude na svakom badnjaku. Vodi se računa da drvo prilikom pada padne direktno na zemlju. Ne sme se, dakle, zaustaviti na nekom drvetu. Iver od badnjaka se uzima i stavlja među karlice, da kajmak bude debeo kao iver. Kad se badnjak donese kući, uspravi se uz kuću, pored ulaznih vrata, gde stoji do uveče.

Šta simboliše badnjak?
Badnjak simbolički predstavlja ono drvo, koje su pastiri doneli i koje je pravedni Josif založio u hladnoj pećini, kada se Hristos rodio. Badnjak nagoveštava i drvo Krsta Hristovog.

Badnje veče
Badnje veče, praktično spaja Badnjidan i Božić. Zato se u našem narodu kaže za neke osobe, koje su prijateljski bliske i vezane da su kao “Božić i Badnjidan”. Uveče, kada padne mrak, domaćin sa sinovima unosi u kuću pečenicu, badnjak i slamu. Pečenica se nosi na ražnju, obično dvojica nose između sebe, i jedan od njih prvo stupa desnom nogom preko praga i pozdravlja domaćicu i žensku čeljad rečima: “Dobro veče! Čestit Božić i Badnje veče!” Domaćica i ženska čeljad posipaju pečenicu i domaćina sa zobi i pšenicom, odgovarajući: “Dobro veče! Čestiti vi i vaša pečenica!” Pečenica se unosi u sobu gde se obavlja večera na Badnjidan i Božićni ručak, i prislanja na istočni zid, tamo gde su ikone i kandilo.
Pošto se badnjak prethodno iseče sa debljeg kraja na tri dela, veličine da može da stane u šporet ili kakvu peć, unosi se u kuću. Isto se govori i radi kao kad se unosi pečenica. Badnjak se stavlja na ognjište, ali pošto ognjišta nema više, stavlja se pored šporeta ili peći, i odmah se jedno drvo loži. Tamo gde nema peći ili šporeta, badnjak se stavlja kod pečenice.

Slama
Posle badnjaka u kuću se unosi slama. Prilikom unošenja slame domaćin i domaćica govore i postupaju kao kad se unosio badnjak i pečenica Slama se posipa po celoj kući. Domaćica u slamu pod stolom, gde se večera, stavlja razne slatkiše, sitne poklone i igračkice, koje deca traže i pijuču kao pilići. Slama simvolizuje onu slamu u pećini na kojoj se Hristos rodio.
Večera uoči Božića
Kada se unesu pečenica, badnjak i slama, ukućani svi zajedno stanu na molitvu, otpevaju tropar “Roždestvo tvoje…”, pomole se Bogu, pročitaju molitve koje znaju, čestitaju jedni drugima praznik i Badnje veče i sedaju za trpezu. Večera je posna, obično se priprema prebranac, sveža ili sušena riba i druga posna jela.

Božić
Najradosniji praznik među svim praznicima, kod Srba je Božić. Praznuje se tri dana. Prvi dan Božića je uvek 7. januara. Na Božić ujutro, pre svitanja, zvone sva zvona na pravoslavnim hramovima, puca se iz pušaka i prangija i objavljuje se dolazak Božića i Božićnog slavlja.
Domaćin i svi ukućani oblače najsvečanije odelo, i odlaze u crkvu na jutrenje i Božićnu liturgiju. Posle službe u crkvi se prima nafora i prvo se ona uzima na Božić. Ljudi se pozdravljaju rečima: “Hristos se rodi!” i otpozdravljaju: “Vaistinu se rodi!”
Valja napomenuti da se ovako pozdravlja i govori sve od Božića do Bogojavljenja. Kada domaćin dođe kući iz crkve, pozdravi sve ukućane sa ovim radosnim božićnim pozdravom, i oni mu otpozdrave ljubeći se međusobno i čestitajući jedni drugima praznik.

Položajnik
Na Božić, rano pre podne, u kuću dolazi specijalni gost, koji se obično dogovori sa domaćinom, a može biti i neki slučajni namernik, i on se posebno dočekuje u kući, i zove se položajnik.
Položajnik pozdravi dom Božićnim pozdravom, ljubi se sa ukućanima i odlazi kod šporeta. Otvara vrata na šporetu ili peći, ranije na ognjištu, džara vatru i govori zdravicu: “Koliko varnica, toliko srećica, Koliko varnica toliko parica (novca) Koliko varnica toliko u toru ovaca, Koliko varnica toliko prasadi i jaganjaca, Koliko varnica, toliko gusaka i piladi, A najviše zdravlja i veselja, Amin, Bože daj”.
Položajnik simvolički predstavlja one Mudrace koji su pratili zvezdu sa Istoka i došli novorođenom Hristu na poklonjenje. Domaćica posle toga posluži položajnika, i daruje ga nekim prikladnim poklonom. On je čovek, koji na Božić, i za celu narednu godinu donosi sreću u kuću.

Česnnca
Rano ujutro na Božić, domaćica zamesi testo od kojeg peče pogaču, koja se zove česnica. U nju se stavlja zlatni, srebrni ili obični novčić, odozgo se bode grančicom badnjaka, i ta česnica ima ulogu slavskog kolača na Božić. Kada česnica bude pečena, iznosi se na sto gde je već postavljen Božićni ručak. Domaćin od pečenice za Božić seče najpre levu plećku, glavu i deo od rebara. Kada svi stanu za sto, domaćin zapali sveću, uzima kadionicu, okadi ikone, kandilo i sve prisutne, preda nekom mlađem kadionicu koji kadi celu kuću. Ukoliko neko zna peva božićni tropar, a ako ne, čita se “Oče naš” naglas. Kad se molitva završi pristupa se lomljenju česnice. Česnica se okreće kao slavski kolač, preliva vinom i na kraju lomi. Ona se lomi na onoliko delova koliko ima ukućana Onaj ko dobije deo česnice u kojoj je novčić, po narodnom verovanju, biće srećan cele te godine. Kada se završi lomljenje česnice, ukućani jedni drugima čestitaju praznik i sedaju za trpezu.

Božićna pečenica
Prema narodnim običajima, jedna vrsta žrtve koja se prinosi Bogu i vuče korene iz vremena verovanja pre hrišćanstva, a pominje se i u starozavetnim knjigama. Poreklo je sigurno iz vremena mnogoboštva, a Crkva je ovaj običaj prihvatila i blagoslovila, sa obrazloženjem da pose Božićnog posta, koji traje šest nedelja, jaka i mrsna hrana dobro dođe.
Za pečenicu se obično kolje prase ili jagnje, a uz to neko još kolje i priprema pečenu ćurku, gusku ili kokoš. Običaj vezan za klanje pečenice, ostao je verovatno iz starih mnogobožačkih vremena, vezan za žrtvoprinošenje. Crkva ga je prihvatila i blagoslovila, jer posle Božićnog posta, koji traje šest nedelja, jača hrana dobro dođe, pogotovo što su tada izuzetno jaki mrazevi i zime.

Preuzeto sa http://www.spcportal.org/