Nena BOR

Posts Tagged ‘mačka’

Ima nas mnogo koji obožavamo životinje i sprenmi smo da sa svojim ljubimcem podelimo poslednji zalogaj hrane. Postoji i ona druga grupa u koju bih svrstala moju majku, komšinicu … koje obožavaju životinje ali ih nikada ne bi čuvale u stanu. Ok, složim se sa njima, klimam glavom dok mi drže predavanja i objašnjavaju koliko to može biti opasno, štetno po zdravlje i slično, sve dok ne stignemo do one teze gde počnu da me ubeđuju kako je čuvanje životinje u stanu zapravo mučenje njih samih pa  bi trebala kao “pravi”  ljubitelj životinja da ih pustim da žive kako im je Bog rekao. E tu mi se čaša obično prelije!

Obzirom da živim u stanu a ne u kući trebala bih zaboraviti ljubav koju osećam prema svom lubimcu, jel da? Kako da ne! Kuću nemam niti ću je ikada imati a osnovni razlog je što ne volim da živim u kući niti sam ikada volela. Joj, kad pomislim samo koliko bi prozora treba oprati, jeza me hvata :). Tezu po kojoj je Bog odredio kako će životinje i gde živeti, tek ne podržavam i postavljam pitanje : “Iz kog razloga bi Bogu smetala udomnjena životinja koja se tretira kao član porodice, kada bi u suprotnom bila primorana da se smrzava po ulici, gladuje i bude izložena raznim opasnostima koje je vrebaju sa svih strana ?”. Pošto neke stvari ne možeš da objasniš, onome ko to ne želi da čuje obično tu i odustanem od “pravdanja”. Pametniji popušta – zar ne?

Ono što zasigurno znam, je da je moj mačor Cicko prezadovoljan životim koji živi u stanu, uvek sit, čist, pokriven, ukoliko spava u svojoj korpi. Njegova patnja kada duže ostane sam u kući, ne može se rečima opisati. Počne tužno da me gleda kada se vratim, svojim mačećim jezikom iskazuje tugu, ljutnju a potom za samo par minuta trčkara veselo po stanu i “ljubi” sve ukućane od reda. Kako bi naglasio svoje nezadovoljstvo, obavezno me odvede do svoje činijice pune hrane, kako bi mi dao do znanja da nije želeo ni da jede.

Spava u mom naručju, dotrči na svaki moj poziv, gleda me pravo u oči dok mu govorim i kao da želi da mi kaže da me je potpuno razumeo. Ponekad “razgovaramo” dugo, mazimo se i žalimo jedno drugom. Sa njim nikada nisam sama kod kuće, bolesna u krevetu a da on nije uz mene kraj bolnog mesta jer mačke to osećaju i znaju. Jednostavno ne bih mogla da zamislim život bez tog malenog bića koje mi se uvuklo u srce i pod kožu.

Onaj koji sebe i ukućane uskraćuje za iskrenu i nesebičnu ljubav životinje nije ni svestan koliko greši. Životinje dresiramo mi ali mnogo možemo i da naučimo od njih kao na primer šta je vernost ljubav i zahvalnost!

Preuzeto sa Cickovog bloga

Kao što već svi znate, moje poreklo je nepoznato. Nadjen sam na ulici i odveden u kuću gde me vole. Njima nikada nije bilo bitno moje poreklo. U celoj priči bio sam bitan samo ja. Od jednog jadnog mačora, moja ” mama ” napravila je princa. Ne mogu reći da mi sve to nije prijalo. Ipak jednog dana, počela je da čita o poreklu mačaka i traži rasu najsličniju meni, ne bi li mi pridodala još neki epitet. Vrlo brzo to se i desilo.
Na jednoj stranici interneta, pisalo je nešto o “Bombaj” mačkama. Ukratko, te mačke nastale su ukrštanjem crnog pantera i jako razmažene braon mačke. Suština svega, bila je dobiti mačku koja će biti jako intaligentna, savršen lovac, a ujedno i jako velika maza kao i verni prijatelj svog gazde. Mačke bi imale dugu, crnu, sjajnu dlaku i izraženo žute oci. Kad nekoga voliš, ti od njega praviš savršenstvo. Tako je bilo i sa mnom. Moja ” mama ” proglasila me je rasnom mačkom i tu priče vise nije bilo. Tekst dalje nije ni čitala. Na dnu teksta mogla su se postaviti pitanja, pa je tako ona uputila pitanje slično ovome :” Da li ” bomboj ” mačke žive u Srbiji? ”
Ubrzo je dobila povratnu informaciju da nije tako česta pojava, ali da ih ipak ima. Sa druge strane monitora upućeno joj je i pitanje, da li ona ima mačku za koju misli da je plemenitog porekla. Dugo je stajala nad tastaturom i razmišljala da li da odgovori ili ne. Jako je želela da dokaže da sam ja iznad svih i da vredim daleko više i od pojedinih ljudi, zatim se uplašila. Šta ako se dokaže suprotno? Šta ako sam ja ipak najobičnija domaća mačka? Šta ako ismeju i mene i nju? Rešila je da zaboravi bilo kakvo dokazivanje svetu i ljudima koji ustvari ništa ne predstavljaju ni meni ni njoj. Kome se ustvari treba dokazivati, i kome je sem njoj stalo da ja budem poseban? Bio ja poseban ili ne, njoj ću uvek biti savršen, a onima koji me ne vole biću ono najgore kao i sada.
Ja pored moje “mame” imam sve! Nikada u ničemu nisam oskudevao, i nisam žalio što sam je upoznao. Da sam ta rasna mačka, možda ne bi ni živeo u ovoj zemlji i ko zna šta bi bilo sa mnom. Jako mi prija kad me diže u visine i svima se hvali sa mnom. Vrlo često razmišljam da li sam ili nisam… Odgovor ne znam i kad bolje razmislim i ne želim da znam. Sve što mi je potrebno je njena ljubav, razumevanje i iskrenost. I onako … uvek će se naći neko ko će pokušati da me ponizi ma kakav ja bio.
Da li pripadam tom svetu ili ne, prepuštam vama da procenite po slici.

541cd86ea85c144b5f242c9487dd2861