Nena BOR

Posts Tagged ‘Ljubav’

Ona dolazi… laganim koracima šunja se iza sokaka i čeka svoj trenutak kada će postati jedinstvena. Tih nekoliko sekundi, do njenog dugo očekivanog dolaska, biće sva važna. Kao neka dobra vila koja će nam doneti sve što budemo poželeli – osluškuje nas… naše želje i ne ispunjene snove. Radovaće se i ona možda i više nego mi njoj jer mi smo ih dočekali puno a ona će sada doći i za 365 dana napustiti nas. Ostaće samo trag u vremenu dok mi idemo dalje.

Pokušala sam da oslušnem i ja nju i prodrem u dubinu njene duše… Jedino što želi je da bude bolja od svoje predhodnice, da joj se radujemo i u sreći dočekamo.

Njena slava trajaće poslednjih deset sekundi odbrojavanja, svi će biti ushićeni i veseli a potom će jedni drugima poželeti ispunjenje mnoštva želja. Tada će zablistati, svi će je pomenuti i govoriti o njoj.

Nova godina doneće nam sve ono što smo sami sebi poželeli – dobro zdravlje, ljubav, sreću, novac i mir… Nova 2012. godina stiže za par sati i jedino što je sebi poželela je da bude zapamćena po dobrom koje će nam doneti.

Dragi prijatelji, želim vam srećnu predstojeću Novu 2012. godinu, puno zdravlja, ljubavi i međusobnog razumevanja. Volite se, volite i neka drugi vole vas.

Ima nas mnogo koji obožavamo životinje i sprenmi smo da sa svojim ljubimcem podelimo poslednji zalogaj hrane. Postoji i ona druga grupa u koju bih svrstala moju majku, komšinicu … koje obožavaju životinje ali ih nikada ne bi čuvale u stanu. Ok, složim se sa njima, klimam glavom dok mi drže predavanja i objašnjavaju koliko to može biti opasno, štetno po zdravlje i slično, sve dok ne stignemo do one teze gde počnu da me ubeđuju kako je čuvanje životinje u stanu zapravo mučenje njih samih pa  bi trebala kao “pravi”  ljubitelj životinja da ih pustim da žive kako im je Bog rekao. E tu mi se čaša obično prelije!

Obzirom da živim u stanu a ne u kući trebala bih zaboraviti ljubav koju osećam prema svom lubimcu, jel da? Kako da ne! Kuću nemam niti ću je ikada imati a osnovni razlog je što ne volim da živim u kući niti sam ikada volela. Joj, kad pomislim samo koliko bi prozora treba oprati, jeza me hvata :). Tezu po kojoj je Bog odredio kako će životinje i gde živeti, tek ne podržavam i postavljam pitanje : “Iz kog razloga bi Bogu smetala udomnjena životinja koja se tretira kao član porodice, kada bi u suprotnom bila primorana da se smrzava po ulici, gladuje i bude izložena raznim opasnostima koje je vrebaju sa svih strana ?”. Pošto neke stvari ne možeš da objasniš, onome ko to ne želi da čuje obično tu i odustanem od “pravdanja”. Pametniji popušta – zar ne?

Ono što zasigurno znam, je da je moj mačor Cicko prezadovoljan životim koji živi u stanu, uvek sit, čist, pokriven, ukoliko spava u svojoj korpi. Njegova patnja kada duže ostane sam u kući, ne može se rečima opisati. Počne tužno da me gleda kada se vratim, svojim mačećim jezikom iskazuje tugu, ljutnju a potom za samo par minuta trčkara veselo po stanu i “ljubi” sve ukućane od reda. Kako bi naglasio svoje nezadovoljstvo, obavezno me odvede do svoje činijice pune hrane, kako bi mi dao do znanja da nije želeo ni da jede.

Spava u mom naručju, dotrči na svaki moj poziv, gleda me pravo u oči dok mu govorim i kao da želi da mi kaže da me je potpuno razumeo. Ponekad “razgovaramo” dugo, mazimo se i žalimo jedno drugom. Sa njim nikada nisam sama kod kuće, bolesna u krevetu a da on nije uz mene kraj bolnog mesta jer mačke to osećaju i znaju. Jednostavno ne bih mogla da zamislim život bez tog malenog bića koje mi se uvuklo u srce i pod kožu.

Onaj koji sebe i ukućane uskraćuje za iskrenu i nesebičnu ljubav životinje nije ni svestan koliko greši. Životinje dresiramo mi ali mnogo možemo i da naučimo od njih kao na primer šta je vernost ljubav i zahvalnost!

Sećam se dana kada sam saznala da ću roditi devojčicu. Bila sam presrećna ali i uplašena, bolje rećeno zbunjena… moja velika želja bila je roditi devojčicu. Već sam imala sina koji je i bio iniciijator  ideje kada je za svoj rođendan pre nego što je ugasio svećice pomislio želju rekavši : ” Želim bebu seku!”, a onda se okrenuo ka meni i pitao me da li je istina da se sve rođendanske želje ispunjavaju?

Ono što je meni bilo čudno je da nikada pre toga nije pominjao da želi sestru kao i da obično muška deca žele brata sa kojim će igrati fudbal.

Evo u čemu se ogledao moj strah. Neprestano sam sebi postavljala jedno isto pitanje : ” Hoću li ću biti u stanju da oba deteta volim podjednako? ” I ako je moja želja oduvek bila da rodim devojčicu, sina koji je tada imao četiri godine volela sam više nego ikoga. Mučila me je misao kako majke koje imaju više dece kažu da svako dete vole podjednako. Da li lažu, pretvaraju se ili to kažu tek onako. Isto tako poznavala sam make koje su uvek jedno dete favorizovale i uzdizale ih od ostalih, prema kojima su se ophodile kao da nisu njena.  Na žalost i u porodilištu sam imala prilike da se naslušam i nagledam svačega. Reči poput ne želim ovo dete jer ne liči na mene…  želela sam sina ne ćerku, ili obrnuto, … ružno je i šak “ovo nije moje dete” i još mnogo, mnogo takvih i sličnih komentara.

Otišla sam do roditelja i pitala svoju majku šta ona misli o svemu tome, jer imam i brata. Htela sma da saznam koga voli više od nas dvoje. Rekla je da nas voli podjednako! Kako?

Rekla mi je da pogledam prste na svojoj ruci. Nisam imala predstavu šta time želi da mi dokaže, ali ipak ispružila sam ruku i pogledala u svoje prste, na šta je usledilo njeno pitanje koji mi je prst draži i kojeg bi se rado odrekla kad bih morala. Rekla sam joj da ne znam jer su mi svi prsti potrebni i da ne mogu jedan da volim više od drugog jer to je moja ruka i prsti su moji. Potom me je pitala, da li sam shvatila šta je htela da mi kaže. Jesam, i to nikad nisam zaboravila.

Kada se rodila Teodora imam utisak da je Darko, moj sin, bio najsrećnije dete. Nije bio ljubomoran za razliku od druge dece. Voleo je, pazio i bio je u stanju da sate provodi pored njenog krevetca kako bi je pazio “da joj se nešto ne dogodi”.

Sada su veliki, svađaju se i prepiru baš kao i sva deca ali se i vole. Razlika u ljubavi prema deci ma koliko ih imali ne postoji. Deca su najveći blagoslov svake majke i inspiracija za stalnom borbom za njihov lepši i bolji život.

Ukoliko ima onih koji iz ovog teksta nsu shvatili poentu, ne treba ni da pokušava da bude roditelj!

Mnogo puta do sada sam tačno znala šta neću ali mnogo manji broj je situacija u kojima sam tačno znala šta hoću- priznajem.

Možda se problem krije u tome što nekih velikih želja i očekivanja nisam imala. Poslovi koje sam radila uvek su bili nužda, nikada ljubav, način kojim se dolazi do krajnjeg cilja – novca,  koji će pokriti moje osnovne potrebe. Kako su godine prolazile, sazrevanjem mišljenje o nužnim vrednosnim papirićima nikada se nije promenilo. Od svoje osamnaeste godine pa sve do sada imala sam zadovoljstvo da vidim kako izgleda biti trgovac, likvidator računa, knjigovođa, fotograf, radnik na pakovanju kora, poslovođa, tačnije šef diskonta, radnik u velikoprodaji… novinar. Nekako, ovo poslednje bio je moj davno neostvaren san. Posao kojim sam se kao dete bavila, bez ikakve zarade i koji sam uvek radila samo iz ljubavi. Tako naiđe spontano i trenutak kada se ljubav i posao mogu spojiti u jedno. Trajalo je, trajalo… dani i meseci  bez dana odmora, bukvalno bez sata pauze, pa nije bilo važno ni ako je noć.

Profesija mi nije tu kriva kao i veliki entuzijazam koji sam ispoljavala, već “velike gazde” koje misle da uvek postoji još trunčica snage u tebi koju mogu uzeti za sebe. Plate, na početku beše, potom sve ređe i ređe, sve dok ne dođosmo do toga da bi trebalo da se stidim i sramim što istu uopšte i tražim u aktuelnoj situaciji u kojoj se zemlja nalazi. U početku počeh i da se stidim! Nema se! Pristadoh da par meseci radim bez dinara, kako bi “naša” mediska kuća opstala, kad ugledah onoga koji bi najviše trebalo da se stidi, kako jednoga dana dođe novim autom na posao.

Još sa vrata počeo je da glumi poslovnog čoveka koje nezna gde mu je glava i šta će pre, a sve u iščekivanju da se mi radnici i dalje stidimo da bilo šta u tom pravcu i pitamo. Brzo on objasni da ne obraćamo pažnju na nov auto jer ga je uzeo povoljno na dugi rok otplate, kroz više rata a u stvari  za naše dobro. Možda koji put odemo na teren tim kolima kada je kiša ili sneg -govorio je …

Kakav sarkazam! Tu prestadoh da se “stidim” i rekoh mu da mi isplati sva dugovanja, naravno pristajala bih i na rate :) , kad on skoči razgoropađen i reče da možda ja nikada nisam ni radila kod njega – da nema dokaza i završi sarkastično kako bi mi bolje bilo da ćutim.

Odradih još dve obećane autorske emisije, ne zbog njega, već organizatora koji su ceniili i poštovali moj rad, a potom pokupih svoje prnje i zaboravih na ljubav prema tom poslu. Morala sam.

Skoro deset meseci sam bez posla. Iskreno, trebalo mi je vreme da izbacim iz sebe sav bes i gorčinu koju za sobom ostavlja rad kod “velikih privatnika” i ponovo napunim baterije.

Koji bi posao sada želela- zaista pojma nemam, verovatno nešto iz ranijeg perioda. Neki posao od onih koji ne podrazumeva ljubav ali  jednom mesečno sigurno donesi nužne vrednosne papiriće.

Već nekoliko dana razmišljam na ovu temu i pitam se ko su ustvari veštice. Da li je to ona ružna ženturača sa velikim mladežom na licu ili sam to mažda ja!? Nikad se ne zna…

Kao malu plašili su me pričama o vešticama i babarogama jer su one zle, jašu metle i nose crni plašt. Hm… ja volim da nosim crno, ne jašem ništa ni nikoga (sem po potrebi) :-) ali zla nisam, a da ima mnogo zlih žena … ima! Neke čak i ne nose crno već belo a pošto smo u 21. veku metle su davno zamenjene automobilima.  Sigurna sam sa ste čuli za onu izreku kako smo sve mi žene pomalo veštice, ali naglašavam pomalo – zato, molim bez preterivanja! I tek pošto sam shvatila da i ona ružna baš kao i ja ovako prelepa, kakvu me Bog dao, možemo biti veštice, reših da se malo obrazujem i postanem najbolja veštica. Zašto da ne kada već volim da učim!

Prvo na šta sam naletela tokom “samostalne obuke” je mali pripučnik za veštice u kome na početku piše ovako:

Za početak zapamtite dva pravila:

Moram priznati da su mi se ova dva pravila baš dopala pa reših da nastavim sa učenjem.  Znam, sad verovatno svi razmišljate šta je sa onom ružnom babom, pa nema je u tome i jeste stvar. Sve vreme su nas lagali i zastrašivali besmislenim pričama. Veštice nisu ni ružne, ni stare a za zlobu i nisu ni čule. To je neko opet gadno pobrkao priče … ccc …

Opšte karakteristike:

- Veštice ne nanose zlo – one vjeruju da je nanosenje zla protivno svim moralnim i etickim   normama.

- Veštice nose odjecu svih boja i stilova

- Veštica ima iz svih socijalnih i etnickih grupa

- Veštice su predstavnice mudrosti

Eto, lepo piše! Ovo su oličenja jedne prave pravcate veštice. Da li se prepoznajete? Ja da i dopada mi se! Obrni – okreni ja ne pročitah ništa loše pa od svoje namere ne odustajem. Hoću da budem veštica!

Stil života im je često sličan vašem i ne lete na metlama baš kao ni vi, rade kao menadzerke, medicinske sestre, sekretarice ili prodavačice. Imaju dečka, muža  i decu koja ih možda izluđuju potpuno isto kao i vas vaša. Veštice ne plešu gole noću ispod mesečine  niti se bave čitanjem misli i proricanjem budućnosti. Crnu garderobu nose samo da bi izgledale vitkije a ne zbog magije i rituala. Ono što ih čini ipak drugačijima je njihov duhovni sistem koji unapredjuje slobodnu misao i volju osobe a potiče od učenja o Zemlji i prirodi, postizanju ravnoteže, snage i zadovoljstva. Wicce su u sebi otkrile moć korisćenja pozitivne energije kako bi pomagale sebi i drugima.

Koja od nas kada pročita ovako nešto nebi poželela da bar na trenutak postane veštica? Devojke, budimo iskrene prema sebi… ali, priznajmo bar drugima da ipak postoje i one zle babe koje zaista jašu metle i svakoga ko im to dozvoli – samo one nisu iz ove naše priče i ako ženskog roda. One pripadaju nekom drugom svetu i univerzumu. Zato predlažem: Budimo veštice kada god nam se ukaže prilika za to!!!

Ja sam rešila a vi odlučite! Ukoliko ipak poželite da mi se pridružite u novom hobiju ,veštičarenju, evo i recepta takođe nađenog na netu:

Prva igračka koju sam dobila od oca bio je jedan mali meni i tada a i danas prelepi medvedić. Ime nije imao, nije mu ni bilo potrebno. Bio je meda, bio je moj, bio je poklon od tate. Za razliku od velikog broja dece koja su se uspavljivala u zagrljaju svojih lutaka, moj meda nije služio tome. Volela sam ga, čuvala i igrala se sa njim sve dok se nije potpuno raspao.

Vremenom završio je u korpi u podrumu sa starim igračkama i onim malim stvarima koje nisam više nosila, ali kad god bi odvajala šta je za bacanie a šta ne on bi uvek završio u onoj drugoj grupi. Bio je već sav pocepan sa rašivenim nosićem i bez  jedne prednje i jedne zadnje šape, ali meni je i dalje bio najdraži.

Moj otac bavio se takvim poslom da je stalno bio na putu – van grada pa i van zemlje. Medu mi je kupio na jednom od svojih mnogobrojnih putovanja, u Beogradu sa ” zadatakom ” da me čuva i pazi kada on nije kod kuće. Nisam  previše  pisala o tome ali kao dete bila sam jako vezana za svog oca. Dešavalo se da od prevelike patnje prouzrokovane njegovim višednevnim putovanjima završim na dečijem odeljenju priključena na infuziju. Ovoga puta ni meda nije pomogao. Dijagnoze nije bilo, povraćanje bez prestanka, malaksalost  i opšta slabost prouzrokovana odsustvom mog tatice koji je uvek negde putovao.

Posle konsultacija, doktori su shvatili  da je nabolje pozvati mog oca i firmu u kojoj radi, objasniti situaciju i zamoliti njegove poslodavce da ga oslobode samo na jedan dan kako bi video svoju ćerku koja je u bolnici. Međutim on  čim je saznao ne sačekavši dozvolu da krenuo, vozio je čitave noći od Hrvatske do Bora i ranom zorom već stajao kraj mog kreveta. Sećam se jeo je zelenu jabuku… meni nudio šta god poželim grlio me i ljubio a ja sam želela sam jedno malo parče jabuke koje on jede. Posle samo sat vremena rekla sam ocu “  idi i ne brini, meni je dobro! “.  Okrenula sam se na stranu i zaspala. Sutradan tražila sam od mame da mi donese mog medu dok se tata ne vrati… Prošlo je nekoliko dana, tata se vratio sa puta i doneo najvećeg medveda koji je postojao ali ipak nikada ga nisam volela kao onog starog!

… I da se vratim na priču… Medu sam zakrpila, prišila mu šape što sam bolje umela i znala a nos i usta ponovo izvezla koncem. Sada u kući svako ima svog medu. Moj novi meda zove se Hans, dobila sam ga od sina po povratku sa putovanja u Nemačkoj, Teodorin meda nosi ime Mica a moj sin Darko umesto mede u svojoj vitrini čuva tigra Simbu kao uspomenu na najdraži crtani lik iz detinjstva.

… i tako moj stari bezimeni medvedić uvek će zauzimati počasno mesto u mom srcu. Sutra je 8. mart! Možda će baš vas sutra neko iznenaditi poklonom koji će u vašem srcu i pored svih drugih vrednijih i lepših ostati na prvom mestu. Moje dame iskreno i od srca vam to želim – zato drage moje srećan nam 8. mart!

Još jedan mesec ostao je iza nas. Mesec koji je u jednom svom periodu delovao kao da nikada neće proći. U par navrata strašno me iritiralo sve što se dešavalo. Previše napetosti i nervoze -  i to one nepotrebne. Ne želim ga analizirati iz prostog razloga što je moja odluka  da više nema vraćanja na stvari koje su prošle. Moje misli i očekivnja, nada, želje sve je usmereno samo ka vremenu koje tek dolazi.

Noću dok svi ukućani spavaju tišina koja me okružuje daje mi prostora da budem sama sa svojim mislima. Možda neću umeti  adekvatno da objasnim misli koje mi se već nekoliko dana motaju po glavi i opterećuju me.

Kao i  svakoj majci  deca su moj centar Sveta.  Preveliku ljubav koju osećam prema njima u svom srcu ponekad me plaši. Deca rastu a sa njima i njihova interesovanja, želje i životni ciljevi. Njihove ličnosti već su formirane, bar većim delom, karakteri izgrađeni a tu su i već prvi planovi i maštanja o budućnosti. E sada, baš tu negde ustvari i nastaje problem. Ne kod njih, već u meni.

Vreme tako brzo prolazi i bezbrojo puta uhvatim sebe kako želim da stane, bar malo, na kratko, kako bi mogla duže uživati u njihovom odrastanju i bila deo njihovih života. Prosto ne umem taj osećaj i misli da pretočim u reči. Bojim se da će prebrzo odrasti i krenuti nekim svojim putem- živeti svoj život, napustiti me a da u novom životu neće biti mesta za mene. Svesna sam da su  sve to normalne stvari, svasna da jednoga dana moraju  otići na studije, udati se – oženiti, ali ipak ne mogu da se otrgnem osećaju tuge i želje da zauvek  budu kraj mene.

Smešno zar ne, i jako sebično? Predpostavljam da mnogima i jeste jer sve što sam nabrojala predstavlja normalan životni put svakog od nas i čine jedan život normalnim.  Kako onda to sebi da utuvim u glavu i prihvatim realnost?