Nena Bor

Nezavisno udruženje novinara Srbije pozdravlja odluku Ustavnog suda Srbije da stavi van snage odredbe Zakona o izmenama i dopunama zakona o javnom informisanju koje su van ustavnog okvira i ugrožavaju slobodu javnog izražavanja i štampe.

Posebno je značajna odluka da se spreči mogućnost zabrane medija i vrati pravo građanima da budu kao fizička lica osnivači medija, kao i stavljanje van snage enormnih kazni, koji su mogle da ugroze rad i opstanak medija, i prebacivanje profesionalnih delikata u privredne prestupe za koje postupak pokreće država.

Podsećamo da je NUNS u fazi usvajanja Zakona zahtevao sve te izmene.

NUNS će pažljivo pratiti primenu odredaba koje su ostale na snazi i poziva Ministarstvo kulture Srbije i pravosudne organe da to isto čine, jer se samo na taj način može ustanoviti njihova svrsishodnost.

Takođe, pozivamo Ministarstvo kulture i Vladu Srbije da u budućoj zakonodavnoj aktivnosti ne prave greške kakve su učinjene prošle godine ishitrenim i  nedovoljno promišljenim izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju bez konsultacija sa stručnom javnošću i bez javne rasprave o predloženim rešenjima.

Predstojeća rasprava o medijskoj studiji i donošenje medijske strategije biće prilika da se medijsko zakonodavstvo zaokruži dugoročno, ali taj važan posao ne može biti urađen dobro bez znanja, volje i učešća novinara, medija, novinarskih udruženja i medijskih poslovnih asocijacija.

Sekretarijat NUNS-a

Da li je život koji živimo nešto što zaista želimo, ili jedna najobičnija klopka u koju upadamo a da to zapravo i ne želimo? Ko je ikada pitao ikoga od nas da li želi, i kakvim životom želi da živi. Jednostavno bivaš prepušten svetu koji te okružuje … pa ko se kako snađe. Više puta dok razmišljam o tome, naiđem na dosta paralela iz pomenutog sa kavezom punih lavova.

Od kako se bavim novinarstvom, svakodnevno sam suočena sa dosta teških i tragičnih situacija u kojima sam apsolutno nemoćna. Nekada prosto ne mogu da podnesem patnju ljudi koje vidim oko sebe a ne mogu ni da pomognem. Lako je promeniti stvari koje je zavise od nas lično, ali gledati nekoga ko vapi za pomoć a pomoći nema dosta tečko i tečko opisivo iskustvo.
Iapak takve situacije me uvek iznova ubede da se lepota života ogleda u sitnicama. i strašno mi je žao ljudi koji misle suprotno.

Pre svaga najbitnije je zdravlje, razumevanje i ljubav osoba koje te okružuju. Ima li išta lepše od osmeha dece koji te probudi ujutru, postoji li veća lepota od malene ručice koja te nežno miluje i od šaputanja i crvenih obraščića dok ti pričaju o svojim prvim simpatijama.
Možda će i mene moja deca jednoga dana u trenutku slabosti pitati koji je razlog što su došli na ovaj svet ili me osuditi za život koji sam im podarila a koji je ponekad pun gorčine, patnje i zlih ljudi.

Da nikada ne bi došlo do takvih stvari, daću sve od sebe da bol i patnju nikada ne osete, a u kavez sa lavovima uleteću sama, kao prava dostojanstvena lavica suprostaviti se svima i zauvek braniti ono što je ” moje “!

Koliko ljudi se uopšte ikada zapita koje prednosti su pred njim kada se bavi poslom koji voli. Jedna od vrlo bitnih stvari u životu je kako pronaći pravi posao za sebe, posao koji voliš i u kojem se možeš kompletno ostvariti, bez opterećenja i predrasuda.

Kao dete sam imala više želja od kojih je jedna bila da postanem veterinar. Glavni razlog bio je mogućnost da što više vremena provedem uz životinje koje mnogo volim i budem u njihovoj blizini ne bih li im pomogla kad god bi bilo potrebno. “Lako je biti lekar”, mislila sam a mnogo teže veterinar jer životinja ne ume da se požali i kaže šta je boli. Iz nekih sada već nebitnih razloga, želja mi se nije ostvarila.

Prvi put zaposlila sam se sa 18 godina. Radila sam u trgovini, fotografskoj radnji, knjigovodstvu… radila sma sve što sam morala,ali nikada zato što sam nešto volela.

…. bila sam šesti razred osnovne škole. Hobi mi je bio ” Ekološka škola” i istraživanja bentofaune i puževa. Ubrzo posle prvog izdatog rada, pojavili su se ” mali novinari ” radio Bora iz emisije ” Malo pojačaj radio ” i pozvali me da prezentujem rad škole, sa aspekta učenika , gostovanjem u njihovoj emisiji. Gostovanje je proško ok, a najčudnije je što treme nisam imala – ni malo. Posle nekoliko dana , tadašnji urednik dečije emisije , gospodin i sada mogu reći kolega Jovan Mitrović , pozvao me je da se priključim njihovoj ekipi i budem deo dečijeg tima. Prihvatila sam, presrećna jer to je bio još jedan od novih privlačnih izazova za mene . Ubrzo sam postala glavni i odgovorni dečiji urednik emisije, pravila reportaže sa poznatim ličnostima, noseći na ramenu magnetofon UHER skoro ” teži ” od mene same. Godine su prolazile, emisiju sam prerasla, ali su se stalno otvarala vrata novim emisijama u kojima sam imala mogućnosti da budem saradnik ili novinar reporter. Po završenoj srednjoj školi, moj životni put vodi me na sasvim drugu stranu a od radija i tv-a ostaje samo lepa uspomena….

Od pre godinu dana počinjem polako da se vraćam u svet novinarstva. Sva uplašena, puna pitanja da li ću se snaći posle toliko vremena, kako će me ljudi prihvatiti i ono najteže pitanje , hoću li umeti i uspeti da najzad radim posao koji volim svim srcem. Čovek koji mi je prvi dao podršku i verovao u mene bio je Siniša Lađević. Bez straha da li ću ga obrukati ili ne, slao me je sa puno poverenja na terene ispred redakcije ” Bor grad INFO”. Poslednjih devet meseci radim kao novinar i na lokalnoj televiziji ” Sezam “.

Često dođem sa terena jako kasno, nekada na poslu ostanem gotovo čitav dan, dešava mi se da od premora samo padnem u krevet i zaspim… ali … jedno je sigurno, radim posao koji volim i uživam u njemu. Sav taj umor dođe mi nekako ” sladak ” i jedva čekam sutrašnji dan kada ću se ponovo susresti sa novim “terenima” i novim izazovima. Koliko posao koji radim ispunjava moj život, vidim tek sad.

Ovom prilikom želim da se zahvalim svima koji su verovali u mene, pružili mi šansu, savetovali me i učili. Hvala mojim divnim kolegama sa kojima radim, kolegama i kolegnicama iz Televizije Bor, hvalai mom direktoru Žarku Timotijeviću koji mi je pružio šansu da se ponovo bavim poslom koji volim. Posebnu zahvalnost želim da uputim ovom prilikom i Slađani Tomić, koja je uvek imala vremena da mi objasni sve ono što ne razumem i pomogne u trenutcima kad nisam bila sigurna u sebe.

” Rad je stvorio čoveka “, a ja bih dodala da ga i održava, zato želim svima da kažem, “neka vas kroz život vode ljubav rad i radite ono što volite. Samo tako možete biti ono što želite. Nikada nemojte biti samo izvršioci tuđih želja i ambicija. Ne sme biti straha, jer ako nešto zaista voliš i želiš, radom na tome, bez okretanja glave nećeš dozvoliti da život samo prođe pored tebe”.

Jos samo jedno za kraj. Hvala Siniša jer bez tvoje vere u mene i podrške ja danas ne bih radila ono što radim. Hvala što si mi vratio samopouzdanje i ponovo vratio u život onu pravu Nenu… umalo izgubljenu u vremenu.

” Ljubav je rad na potencijalima voljene osobe “, rekao je Džon Grej u svojoj knjizi ” Muškarci su sa Marsa, žene su sa Venere “. Dugo nisam mogla da hvatim tačno značenje same rečenice misleci da prava ljubav ne postoji, da je izmišljena laž kojom se ljudi služe ne bi li lakše prihvatili realnost. Posle dužeg vremena shvatila sam da grešim i da ona prava ljubav u stvari postoji, samo je pitanje kad će nas pronaći.

Ljubav nije reč, ona predstavlja večnost. Ona nije trenutna zaljubljenost niti strast koju osećamo, ona je mnogo više od toga, nešto što nas održava u životu i daje nam snage da se borimo i koračamo dalje kroz život. Postoje ljubavi; prema deci, roditeljima, prijateljima… i svaka je lepa na svoj nacin. Podrhtavenje u grudima, sjaj u oku i osmeh na licu samo malo govore od onoga sto srce oseća. Čak i kada ti ruke zadrhte, i oči se napune suzama zbog stvari koje ne možes promeniti i trenutka koji ne možes vratiti u dubini svoje duše si ipak srećan.

Pravu ljubav ćeš teško naći, i nemoj se bojati da ćes je ikada izgubiti jer ona je nema kraj i ne može se potrošiti. Zalivaj je kao cveće i ona će iz dana u dan rasti. Onog trena kada shvatiš da si spreman da se odrekneš svoje sreće zarad sreće osobe koju voliš, trenutak kada se ne stidiš i uradiš ili kažeš bilo šta jer znaš da ceš biti podržan a ne ismejan, znaj da si na pravom putu. Kada sedneš da jedeš i pitaš se dali je tvoja ljubav gladna, legnešda spavas i razmišljaš da li joj je hladno, smeješ se i nadaš se da nije tužna… onda shvatiš jačinu reči ljubav. Kada ti suza krene iz oka i grudi ti zadrhte a usne ti se smeju ne bi li prikrila tugu i patnju i to je ljubav, kada istu pesmu preslušaš milionima puta i svaki put je doživiš kao da je prvi, kad bezazleno gledaš u telefon u nadi da ce zazvoniti, bolji dokaz ti ne treba.

Prave ljubavi se ne treba plašiti, potrčite joj u zagrljaj i prepustite se svojim osećanjima, neka vas vodi putem koji vam je namenila. Trudite se da učinite srećnom osobu koju volite jer tek tada ćete zaista biti srećni, jer ljubav nije reč, ljubav je večnost, ljubav je rad na potencijalima voljene osebe.