Ima nas mnogo koji obožavamo životinje i sprenmi smo da sa svojim ljubimcem podelimo poslednji zalogaj hrane. Postoji i ona druga grupa u koju bih svrstala moju majku, komšinicu … koje obožavaju životinje ali ih nikada ne bi čuvale u stanu. Ok, složim se sa njima, klimam glavom dok mi drže predavanja i objašnjavaju koliko to može biti opasno, štetno po zdravlje i slično, sve dok ne stignemo do one teze gde počnu da me ubeđuju kako je čuvanje životinje u stanu zapravo mučenje njih samih pa  bi trebala kao “pravi”  ljubitelj životinja da ih pustim da žive kako im je Bog rekao. E tu mi se čaša obično prelije!

Obzirom da živim u stanu a ne u kući trebala bih zaboraviti ljubav koju osećam prema svom lubimcu, jel da? Kako da ne! Kuću nemam niti ću je ikada imati a osnovni razlog je što ne volim da živim u kući niti sam ikada volela. Joj, kad pomislim samo koliko bi prozora treba oprati, jeza me hvata :). Tezu po kojoj je Bog odredio kako će životinje i gde živeti, tek ne podržavam i postavljam pitanje : “Iz kog razloga bi Bogu smetala udomnjena životinja koja se tretira kao član porodice, kada bi u suprotnom bila primorana da se smrzava po ulici, gladuje i bude izložena raznim opasnostima koje je vrebaju sa svih strana ?”. Pošto neke stvari ne možeš da objasniš, onome ko to ne želi da čuje obično tu i odustanem od “pravdanja”. Pametniji popušta – zar ne?

Ono što zasigurno znam, je da je moj mačor Cicko prezadovoljan životim koji živi u stanu, uvek sit, čist, pokriven, ukoliko spava u svojoj korpi. Njegova patnja kada duže ostane sam u kući, ne može se rečima opisati. Počne tužno da me gleda kada se vratim, svojim mačećim jezikom iskazuje tugu, ljutnju a potom za samo par minuta trčkara veselo po stanu i “ljubi” sve ukućane od reda. Kako bi naglasio svoje nezadovoljstvo, obavezno me odvede do svoje činijice pune hrane, kako bi mi dao do znanja da nije želeo ni da jede.

Spava u mom naručju, dotrči na svaki moj poziv, gleda me pravo u oči dok mu govorim i kao da želi da mi kaže da me je potpuno razumeo. Ponekad “razgovaramo” dugo, mazimo se i žalimo jedno drugom. Sa njim nikada nisam sama kod kuće, bolesna u krevetu a da on nije uz mene kraj bolnog mesta jer mačke to osećaju i znaju. Jednostavno ne bih mogla da zamislim život bez tog malenog bića koje mi se uvuklo u srce i pod kožu.

Onaj koji sebe i ukućane uskraćuje za iskrenu i nesebičnu ljubav životinje nije ni svestan koliko greši. Životinje dresiramo mi ali mnogo možemo i da naučimo od njih kao na primer šta je vernost ljubav i zahvalnost!

Nena BOR - "Najveći čovek uvek ostaje dete." Johan Volfgang Gete

Preuzeto sa Cickovog bloga

Kao što već svi znate, moje poreklo je nepoznato. Nadjen sam na ulici i odveden u kuću gde me vole. Njima nikada nije bilo bitno moje poreklo. U celoj priči bio sam bitan samo ja. Od jednog jadnog mačora, moja ” mama ” napravila je princa. Ne mogu reći da mi sve to nije prijalo. Ipak jednog dana, počela je da čita o poreklu mačaka i traži rasu najsličniju meni, ne bi li mi pridodala još neki epitet. Vrlo brzo to se i desilo.
Na jednoj stranici interneta, pisalo je nešto o “Bombaj” mačkama. Ukratko, te mačke nastale su ukrštanjem crnog pantera i jako razmažene braon mačke. Suština svega, bila je dobiti mačku koja će biti jako intaligentna, savršen lovac, a ujedno i jako velika maza kao i verni prijatelj svog gazde. Mačke bi imale dugu, crnu, sjajnu dlaku i izraženo žute oci. Kad nekoga voliš, ti od njega praviš savršenstvo. Tako je bilo i sa mnom. Moja ” mama ” proglasila me je rasnom mačkom i tu priče vise nije bilo. Tekst dalje nije ni čitala. Na dnu teksta mogla su se postaviti pitanja, pa je tako ona uputila pitanje slično ovome :” Da li ” bomboj ” mačke žive u Srbiji? ”
Ubrzo je dobila povratnu informaciju da nije tako česta pojava, ali da ih ipak ima. Sa druge strane monitora upućeno joj je i pitanje, da li ona ima mačku za koju misli da je plemenitog porekla. Dugo je stajala nad tastaturom i razmišljala da li da odgovori ili ne. Jako je želela da dokaže da sam ja iznad svih i da vredim daleko više i od pojedinih ljudi, zatim se uplašila. Šta ako se dokaže suprotno? Šta ako sam ja ipak najobičnija domaća mačka? Šta ako ismeju i mene i nju? Rešila je da zaboravi bilo kakvo dokazivanje svetu i ljudima koji ustvari ništa ne predstavljaju ni meni ni njoj. Kome se ustvari treba dokazivati, i kome je sem njoj stalo da ja budem poseban? Bio ja poseban ili ne, njoj ću uvek biti savršen, a onima koji me ne vole biću ono najgore kao i sada.
Ja pored moje “mame” imam sve! Nikada u ničemu nisam oskudevao, i nisam žalio što sam je upoznao. Da sam ta rasna mačka, možda ne bi ni živeo u ovoj zemlji i ko zna šta bi bilo sa mnom. Jako mi prija kad me diže u visine i svima se hvali sa mnom. Vrlo često razmišljam da li sam ili nisam… Odgovor ne znam i kad bolje razmislim i ne želim da znam. Sve što mi je potrebno je njena ljubav, razumevanje i iskrenost. I onako … uvek će se naći neko ko će pokušati da me ponizi ma kakav ja bio.
Da li pripadam tom svetu ili ne, prepuštam vama da procenite po slici.

541cd86ea85c144b5f242c9487dd2861

Nena BOR - "Najveći čovek uvek ostaje dete." Johan Volfgang Gete