Nena BOR

Posts Tagged ‘deca’

Ima nas mnogo koji obožavamo životinje i sprenmi smo da sa svojim ljubimcem podelimo poslednji zalogaj hrane. Postoji i ona druga grupa u koju bih svrstala moju majku, komšinicu … koje obožavaju životinje ali ih nikada ne bi čuvale u stanu. Ok, složim se sa njima, klimam glavom dok mi drže predavanja i objašnjavaju koliko to može biti opasno, štetno po zdravlje i slično, sve dok ne stignemo do one teze gde počnu da me ubeđuju kako je čuvanje životinje u stanu zapravo mučenje njih samih pa  bi trebala kao “pravi”  ljubitelj životinja da ih pustim da žive kako im je Bog rekao. E tu mi se čaša obično prelije!

Obzirom da živim u stanu a ne u kući trebala bih zaboraviti ljubav koju osećam prema svom lubimcu, jel da? Kako da ne! Kuću nemam niti ću je ikada imati a osnovni razlog je što ne volim da živim u kući niti sam ikada volela. Joj, kad pomislim samo koliko bi prozora treba oprati, jeza me hvata :). Tezu po kojoj je Bog odredio kako će životinje i gde živeti, tek ne podržavam i postavljam pitanje : “Iz kog razloga bi Bogu smetala udomnjena životinja koja se tretira kao član porodice, kada bi u suprotnom bila primorana da se smrzava po ulici, gladuje i bude izložena raznim opasnostima koje je vrebaju sa svih strana ?”. Pošto neke stvari ne možeš da objasniš, onome ko to ne želi da čuje obično tu i odustanem od “pravdanja”. Pametniji popušta – zar ne?

Ono što zasigurno znam, je da je moj mačor Cicko prezadovoljan životim koji živi u stanu, uvek sit, čist, pokriven, ukoliko spava u svojoj korpi. Njegova patnja kada duže ostane sam u kući, ne može se rečima opisati. Počne tužno da me gleda kada se vratim, svojim mačećim jezikom iskazuje tugu, ljutnju a potom za samo par minuta trčkara veselo po stanu i “ljubi” sve ukućane od reda. Kako bi naglasio svoje nezadovoljstvo, obavezno me odvede do svoje činijice pune hrane, kako bi mi dao do znanja da nije želeo ni da jede.

Spava u mom naručju, dotrči na svaki moj poziv, gleda me pravo u oči dok mu govorim i kao da želi da mi kaže da me je potpuno razumeo. Ponekad “razgovaramo” dugo, mazimo se i žalimo jedno drugom. Sa njim nikada nisam sama kod kuće, bolesna u krevetu a da on nije uz mene kraj bolnog mesta jer mačke to osećaju i znaju. Jednostavno ne bih mogla da zamislim život bez tog malenog bića koje mi se uvuklo u srce i pod kožu.

Onaj koji sebe i ukućane uskraćuje za iskrenu i nesebičnu ljubav životinje nije ni svestan koliko greši. Životinje dresiramo mi ali mnogo možemo i da naučimo od njih kao na primer šta je vernost ljubav i zahvalnost!

Sećam se dana kada sam saznala da ću roditi devojčicu. Bila sam presrećna ali i uplašena, bolje rećeno zbunjena… moja velika želja bila je roditi devojčicu. Već sam imala sina koji je i bio iniciijator  ideje kada je za svoj rođendan pre nego što je ugasio svećice pomislio želju rekavši : ” Želim bebu seku!”, a onda se okrenuo ka meni i pitao me da li je istina da se sve rođendanske želje ispunjavaju?

Ono što je meni bilo čudno je da nikada pre toga nije pominjao da želi sestru kao i da obično muška deca žele brata sa kojim će igrati fudbal.

Evo u čemu se ogledao moj strah. Neprestano sam sebi postavljala jedno isto pitanje : ” Hoću li ću biti u stanju da oba deteta volim podjednako? ” I ako je moja želja oduvek bila da rodim devojčicu, sina koji je tada imao četiri godine volela sam više nego ikoga. Mučila me je misao kako majke koje imaju više dece kažu da svako dete vole podjednako. Da li lažu, pretvaraju se ili to kažu tek onako. Isto tako poznavala sam make koje su uvek jedno dete favorizovale i uzdizale ih od ostalih, prema kojima su se ophodile kao da nisu njena.  Na žalost i u porodilištu sam imala prilike da se naslušam i nagledam svačega. Reči poput ne želim ovo dete jer ne liči na mene…  želela sam sina ne ćerku, ili obrnuto, … ružno je i šak “ovo nije moje dete” i još mnogo, mnogo takvih i sličnih komentara.

Otišla sam do roditelja i pitala svoju majku šta ona misli o svemu tome, jer imam i brata. Htela sma da saznam koga voli više od nas dvoje. Rekla je da nas voli podjednako! Kako?

Rekla mi je da pogledam prste na svojoj ruci. Nisam imala predstavu šta time želi da mi dokaže, ali ipak ispružila sam ruku i pogledala u svoje prste, na šta je usledilo njeno pitanje koji mi je prst draži i kojeg bi se rado odrekla kad bih morala. Rekla sam joj da ne znam jer su mi svi prsti potrebni i da ne mogu jedan da volim više od drugog jer to je moja ruka i prsti su moji. Potom me je pitala, da li sam shvatila šta je htela da mi kaže. Jesam, i to nikad nisam zaboravila.

Kada se rodila Teodora imam utisak da je Darko, moj sin, bio najsrećnije dete. Nije bio ljubomoran za razliku od druge dece. Voleo je, pazio i bio je u stanju da sate provodi pored njenog krevetca kako bi je pazio “da joj se nešto ne dogodi”.

Sada su veliki, svađaju se i prepiru baš kao i sva deca ali se i vole. Razlika u ljubavi prema deci ma koliko ih imali ne postoji. Deca su najveći blagoslov svake majke i inspiracija za stalnom borbom za njihov lepši i bolji život.

Ukoliko ima onih koji iz ovog teksta nsu shvatili poentu, ne treba ni da pokušava da bude roditelj!

Nekada sam i ja bila mala, imala svoja tajna carstva i svet u kome su prinčevi i princeze bili glavni pozitivni likovi. Sećam se, kao da je juče bilo… rts 1 i nove epizode „Štrumfova“. Brat i ja takmičili bi se ko će prvi završiti sa jelom i zauzeti bolje mesto kraj tv-a. Dečija radost!

U tom periodu nije bilo televizora u boji, daljinskih upravljača, ustvari bilo ih je ali su bili privilegija imućnijih porodica kojima ja nisam pripadala,  a i slika se često gubila zbog slabog signala. Ustani – pojačaj ton … idi smanji malo … jao, opet se gubi slika, brzo tata da pomeri antenu …

Video rekorderi došli su mnogo kasnije, DVD plejeri tada nisu bili ni u planu a o kablovskoj televiziji, mobilnim telefonima, kompjuterima i igricama da i ne govorim. Glavna zanimacija bile su nam kofice, lopatice, poneka igračkica i dovoljno mašte. Ta mašta i kreativnost izgubila se nažalostbez traga kod današnjih generacija.

Pored svega nabrojanog, deca su u današnjem vremenu sve nezadovoljnija, stalno im je dosadno, crtani im odavno više ne drže pažnju. Sve što je nekada bilo poučno i pametno, njima je sada glupo! Crtani filmovi koji se sada emituju puni su nasilja ili virtuelnih života junaka koji samo zaglupljuju našu decu dok poente nema.

I opet ću se vratiti na primer štrumfova, izmišljenih bića u izmišljenoj zemlji, koja sebe ni u jednom kontekstu ne nazivaju ljudima, jer to i nisu, a svaka epizoda nosila je sobom neku pouku. Sada imamo „Winks vile“!? Devojčice koje se transformišu, lete i čine čuda! U špici čak pevaju nešto kao „budi i ti kao i mi, jedna od nas“. Kako?

I dok mašta ide u suprotnom smeru prema totalno nerealnom svetu, naše lepotice igraju se vila kada izađu u park. Toliko se užive u priču da su u stanju da se dobro isposvađaju pa čak i izvređaju jedna drugu boreći se da baš jedna od njih dobije titulu najbolje i najlepše vile!

Hoću „Snorkijevce“, „Čudesnu šumu“, starog dobrog „Baltazara“… hoću i želim, a mislim i da bi se novim generacijama dopalo samo kada bi imali prilike da odgledaju bar neku epizodu.

Ako može da se reprizira „Bolji život“ godinama i godinama, „Otpisani“ i ostale stare dobre serije, pitam se u čemu je problem sa crtaćima?!

Ovako smo se mi proveli danas!

Još samo malo is stiže… Ko? Pa Nova godina!!! Biće bolja nego stara, doneće nam neka nova iznenađenja, radosti i lepote! Neko će se udati/oženiti, neko postati roditelj, diplomirati, zaposliti se…

________________________________________________

Srećna vam Nova 2011. godina i neka vas sve Bog čuva!

Ulice Bora pune su ljudi koji stalno nešto kupuju i nekuda žure… Gde god se okreneš svi drže neke ” papiriće ” i preslišavaju se da li nisu nešto zaboravili da ispazare. Stičem utisak da se kupuje i potrebno i potpuno bespotrebno – stižu Novogodišnji praznici! Iz godine u godinu promena nema. Narod juri ulicama kao da prodavnice posle tog dana nikada više neće raditi, trgovci padaju s nogu, mislim na jadne radnike, a doktori produžavaju svoje radno vreme jer šta ako ostanemo bez lekova!? Jednom rečju, naš mentalitet nikada se neće promeniti.

Jelku smo okitili pre nekoliko dana. Deca su to sa velikim zadovoljstvom uradila, okitila ceo stan i to je ono što je njima trenutno najvažnije. U Deda Mraza odavno ne veruju, ali sa nestrpljenjem iščekuju poklone od mame, bake, deke… Najviše se raduju proslavama u školi sa svojim drugarima. Pre neki dan Darko je bio na žurci sa svojim klubom i trenerom, dobio diplomu kao jedan od najzaslužniji za razvoj i uspeh kluba u kome već godinama trenira i u kome je od samog osnivanja.

Prazničnu kupovinu obavili smo danas, pokloni su spremni, mi svi već u dobrom raspoloženju. U poslednjih nekoliko meseci, puno lepih i pozitivnih stvari dogodile su se svima ponaosob. Svi zdravi, srećni i zadovoljni. E sad, Cicko svoj poklon još nije dobio! Ne uradim li to već sutra, hm…” loše mi se piše “. Šalim se naravno ali istina je da bez poklona nikad ne ostaje kao i da je uvek bio ravnopravan član porodice, naša velika  maza.

Grad je ove godine predivno ukrašen, lepše nego bilo koje prethodne. Za koji dan proradiće i klizalište koja deca sa nestrpljenjem iščekuju. Sve koje volim  dobrog su zdravlja, deca odlaze na raspust – prvo polugođe uspesi odlični, srce mi je ispunjeno ljubavlju, kuća toplinom a moji najmiliji su kraj mene. Šta onda da poželim za Novu godinu?

Želim vam svima isto što i sebi – dobro zdravlje, iskrene prijatelje, ljubav i neka vas Bog čuva, sve ostalo ostvariće se samo. Ne gubite veru jer ona poslednja umire, ne gubite nadu jer bez nje nikada nećete uspeti, ne osvrćite se iza sebe već gledajte samo napred – pravo u budućnost, potrudite se da činite samo dobra dela jer uzvratiće vam se istom merom. Želim vam svima srećne predstojeće praznike i uspešnu Novu 2011. godinu.

Volim noć… zašto, ne znam… nemojte me pitati. Nekada mi se čini da sam pola svog života proživela noću, a ne danju, za razliku od svog normalnog sveta. Ma koliko obaveza imala preko dana, ma koliko bila umorna, noć je vreme kada sam raspoložena i kada niko to nije u stanju da promeni.

Volim mir, tišinu koja me okružuje, mačora koji mi spava na krilu… volim da obilazim decu dok spavaju i gledam ih kako su bezbrižni i spokojni. I kiša koja upravo pada i udara kapljicama po mom prozoru u meni budi osećaj spokoja. Znam da će posle noći svanuti dan, novi, lepši, bolji i uspešniji od prethodnog. Sunce će ponovo svanuti i sve će nastaviti svojim tokom. Ali, da li će ponovo pasti mrak, hoćemo li doživeti još jednu divnu, spokojnu noć?

Uhvatim sebe više puta da se ponašam  kao Anđeo čuvar svoje porodice, kao neko ko može da kontroliše sve negativno, za razliku od dana nad kojim nemam ” moć “. Oduvek sam učila noću, gledala filmove, sređivala po kući šta bilo ili u mlađim danima čitala sve dok ne bi svanulo.

Svoje navike nisam uspela da promenim, ma koliko se trudila iz godine u godinu. Više ne želim ni da pokušavam, jer promenim li samo delić nečega to više neću biti JA, izgubiću deo sebe.

Iako deluje čudno, ja uživam. Svake noći gledam svetla grada i beli dim iz dimnjaka. Tada sam u potpunosti svesna da sam na sigurnom, u svojoj kući, svom gradu, među svojim voljenim ukućanima.