Većina doktora tvrdi da je danas stres uzročnik velikog broja bolesti pri čemu prvo mesto zauzimaju oboljenja srca i krvih sudova. Prema istraživanjima koja se svakodnevno sprovode širom Sveta, dokazano je da stres može izazvati nagli skok krvnog pritiska,  povećanje ili opadanje telesne težine i na kraju kao, šlag na torti, ozbiljne psihičke probleme i poremećaje.

Koliko sam samo puta čula do sada kako stres može dovesti do potpunog kolapsa i poremećaja metabolizma. Stariji ljudi nisu pridavali isuviše pažnje stresu govoreći da nikada nisu imali vremena da uopšte o tome razmišljaju, a da ne govorimo o tome da imaju vremena da “budu u depresiji”. Kako je to moguće, zaista mi nije bilo jasno. Nebitno je ko u kom vremenu živi jer je stres uvek prisutan a razloga za to je mnogo. Možda nekada nije postojala nervoza seljaka o tome da li će prodati mleko i da li će mu država platiti cenu kojom će pokriti sve troškove ali sigurno se desilo da je jedna od godina bila sušna i da je isti taj seljak ostao bez useva. Možda je radnik imao veliku platu, bolje rečeno platu koja je bila dovoljna da zadovolji potrebe domaćinstva, ali to opet ne znači da se dete nije pobilo sa drugovima u školi ili dobilo lošu ocenu.

Sve su to vrste stresa bez obzira na jačinu njihovog delovanja ali čemu negiranje da je ikada postojao kada je stres uvek bio prisutan u životu svakoga od nas. Tek nedavno čitajući knjigu naiđem baš na deo koji o tome govori. U knjizi piše da je trenutno najveći stres odvajanje dece po odrastanju dok je nekada na prvom mestu bila bolest bračnog druga. Iz godine u godinu ispitanici neprestano menjaju mišljenje koja vrsta stresa treba da zauzme prvo i vodeće mesto. Eto nama i odgovora!

Kroz promen savremenog društva u kome živimo automatski se menjaju i vrste naših strahova kao i jačina i stepen stresa. Mislim da trenutno ne postoji veći strah pojedinca nego kako sačuvati svoje radno mesto -  jedna stvar za sobom uvek  povlači mnogo drugih. Gubitak radnog mesta povlači za sobom mnoštvo strahova. Kako platiti račune, kako školovati decu, kako im priuštiti ekskurziju, upis u srednju školu ili fakultet … i sve tako dok ne dođemo i do najbizarnijih stvari. Šta sutra detetu dati za užinu, kako kupiti knjige, patike, odeću … I… , eto stresa hteli  mi ili ne, a za njim eto nama i zdravstvenih problema u galopu.

Suština je da ne postoji način da se stvari izmene, kao ni  lek ili savet kako sprečiti stres. Na svakom koraku čujemo savete kako ga preživeti ili ublažiti ali izbeći i izbaciti iz života NE! Šta sada, kako dalje… ni u jednoj knjizi sigurno nećete naći odgovor kojim ćete biti zadovoljni niti će i najbolji stručnjak uspeti da vam da pravi savet.

Mi već svi decenijama živimo pod stresom i ma koliko se trudili ne možemo ga niti ignorisati niti iskoreniti. Jedino što nam preostaje jeste da naučimo kako da živimo sa njim jer život bez stresa ne postoji!

Nena BOR - "Najveći čovek uvek ostaje dete." Johan Volfgang Gete

Uvek sam maštala o idealnoj porodici, deci i prijateljima. Na moju veliku žalost idealna porodica nije postojala ni u vremenu kad sam ja bila dete te iste. Želela sam kao i sva deca mamu koja ih voli, oca koji štiti od svakog zla, svoju sobu, kućnog ljubimca kao i život prepun ljubavi i harmonije. Moja majka me je “uvek volela i ceo svoj život posvetila meni” zbog čega sam ja jako patila a patim i dan danas. Otac kome sam se uvek divila i mnogo cenila trudio se da moj život učini što je moguće lepšim, ali je na žalost često padao pod uticaj okoline i verovao raznm pričama. Poštenje, iskrenost, besprekoran rad, i beskrajno poverenje prema ljudima nije mu često donelo ništa dobro, baš kao i meni koju su uvek nazivali “istim ocem”. Sve u svemu, željno sam iščekivala svaki njegov povratak sa puta i radovala se čokoladi ili jabuci koju će sigurno doneti kad se vrati jer ja sam bila njegova mezimica i nikad zaboravljena sa njegove strane. Upravo zbog toga što mi je uvek želeo sve najbolje,jako su ga pogađale stvari koje su mu se dešavale kroz život.
Moj otac, mogu slobodno i sa punim pravom da kažem, uvek je bio pravi domaćin, glava porodice koji brine o svemu i svima, na neki način uvek sam priželjkivla da moj suprug bude bar malo nalik njemu. Zbog posla kojim se bavio retko je vreme provodio kod kuće, ali kad god bi se ukazala prilika pažnju je posvećivao mami, meni i ostalim članovima porodice, hrana, garderoba i osnovne stvari potrebne za život, nikada nam nisu nedostajale. Bio je tu da nas zaštiti i brine za nas i preuzme svu odgovornost kao što i priliči glavi jedne porodice.
Moja idealna porodica trebala je da pude bar naizgled deo toga. Mislila sam da je ljude potrebno samo usmeriti, dati im volje i razumeti ih a da sve ostalo dolazi samo. Najveća gdeška koju sam ikada napravila.
Upoznala sam mladića koji ne samo da nije imao ništa već je i sam bio prilično izgubljen. Odbačen od strane oca, koji je rođenom sinu rekao da mu može biti samo poslovni partner ali da ako traži bilo kakve emocije promašio je adresu, ostao bez majke koja ja na žalost od teške bolesti preminula kada je njemu bilo tek 18 godina, ignorisan od strane sestre koja je bila tu samo da bi ga ismejala, ponizila i ponekad iskoristila kao podršku u svađi sa familijom. Živeo je jako tužno!
Ubrzo posle povratka iz vojske, otac ga je izbacio iz stana pod izgovorom da je punoletan i da nema nameru da ga hrani. Kao neko ko je iz ozloglašene porodice nije mogao da nađe posao. Ja sam jarko želela da promenim stvari za koje znam da mogu, stvorim porodicu meni i njemu kakva nam pristaje i da naš život bude bajka, bez mešanja bilo koga, bez ičega i bez ružnih uspomena. Tako je sve i bilo. Od jedne vijoline i para roze farmerica, koje je imao on, jedne tegle ajvara i nešto garderobe koju sam imala ja, mi smo stvorili porodicu.
Neprekidno sam se trudila da mu ugadjam u svemu i da mu život učinim divnim, a isto to očekivala i od njega, moja druga greška. Prvi problem je nastao posle nekih 3 godine kada sam ja ostala u drugom stanju. S’obzirom da sam radila u prodavnici njegovog oca, i tadašnje aktuelne maćehe, dobila sam otkaz u sedmom mesecu trudnoće jer kako je moj svekar rekao “nisam više sposobna da nosim kutije i nisam mu potrebna”. Ostala sam bez posla, u privatnom stanu koji nisam imala odakle da plaćam, suprug je takodje izgubio posao a iz kog razloga to samo on i Bog sveti zna. U strahu, panici, molila sam ga da preduzme nešto jer dete je na putu. Na sve moje molbe on je odgovarao uvek isto ” pa sta ja tu mogu kad ne mogu da nadjem posao “. Kad sam videla da izlaza nema pošla sam da ga potražim ja. U susret su mi izašle žene iz jednog knjigovodstvenog biroa koje su mi ponudile da radim kod njih za doručak dnevno, šoljicu kafe i čašu soka, jer i one su bile u velikim problemima. Pristala sam odmah bez ikakvog razmišljanja. Radila sam do zadnjeg dana svoje trudnoće. Kada se jednoga jutra nisam pojavila znale su da sam se porodila.
Beba je bila dobro ali ne i ja! Od prevelike gladi i iscrpljenosti posle samo nedelju dana dobila sam bronhitis, upalu pluća i astmu. Mesecima sam primala injekcije na dvanaest sati, koristila razne lekove i tri vrste pumpica. Razumevanja nije bilo, čak šta više, morala sam sa bebom da spavam u posebnoj sobi ne bih li smetala suprugu dok gleda tv, i ne bi li ga beba budila noću kad plače, naravno ” za moje dobro “.
Posle nekoliko meseci, zaposlio se uz pomoć svih nas. Deda koji je otpustio trudnu mamu, donosio je pregršt poklona svojoj voljenoj unuci, ali i to je potrajalo nekoliko meseci i kraj…
Kako su finasije opet bile slabe, a ni pomoć roditelja nije bila dovoljna, kad je naša ćerka napunila sedam meseci, mama je morala ponovo da počne da radi. Dete nije prihvatalo nikakvo drugo mleko sem majčinog, pa je majka uz razumevanje okoline, povremeno trčala ne bi li podojila svoju predivnu devojčicu…
Maja 2004 rešeili smo da otpočnemo i sopstveni biznis. Ideja je bila odlična i jako unosna , nekih godinu dana. Odmah zatim videlo se koj je ko tu. On veliki gazda, u svakom pogledu, a ja bedni radnik. Radila sam bez dana odmora, po ceo dan kad nije bilo radnika i na najvećim vrućinama kao i po neverovatnoj hladnoći, nekad bez grejanja a nekad uz štap grejalice. Kada bih došla kući, satima bih se tresla od hladnoće ali ni tu se moj dan nije završavao. Gladna deca bi čekala na vratima, jer bi moje vreme provedeno na poslu oni provodili uz crtani i smoki jer je tata je ili spavao ili igrao igrice na svom prvo običnom a zatim “svemirskom” kompjuteru.
Svaki dinar donosila sam u kuću, hranila celu porodicu, oblačila i kupovala sve što je potrebno jednoj kući, ali ni tad nisam bila dobra. Pravila sam razna iznenadjenja deci i mužu, ali bez uspeha. Htela sam da mu nadoknadim sve ono što u životu nije dobio od svojih roditelja. Štampači, zvučnici, fotoaparti, razne skalamerije vezane za taj prokleti kompjuter koji mu je predstavljao ceo život. Za mene i našu porodicu tu više nije bilo mesta. Po njegovim rečima ” meni je potreban samo kompjuter i moje ćoše ” stvar je postajala sve jasnija.
Posvetila sam život poslu, neprekidnom čišćenju kuće i gledanju glupih serija nebih li bar na tren pobegla od realnosti. Više puta sam ga pitala da li zna koje ocene naš sin ima u školi, kad je roditeljski, da li zna koju pesmicu nam je ćerka naučila u obdaništu…odgovora nije bilo. Vrhunac je nastao kad je zaboravio prvo moj 28 rodjendan a zatim našu godišnjicu braka. Datum mu je bio jako bitan i rekao da ga ne smemo zaboraviti, ja sam sa osmehom na licu pitala ” a šta je tog datuma ” našta je on odgovorio ” dolazi Divac u Bor “.

Gospode kakvo razočarenje, kao da me je otrovna strela pogodila ravno u srce. Retka od naših komunikacija bila je kad namerno ne bih platila ADSL i kad bi on digao dreku oko toga, zalupio vrata i otišao ili prespavao naredna par dana, a kome izinata ne znam.
Ja sam se razbolela. Pored svih bolesti koje sam već imala, dobila sam i koksaki virus i helikobakteri. Koksaki virus je bio jak, upala srčanog mišića, upala srčane maramice i izlivanje krvi iz pregrada srca. Morala sam da lezim šest mesici uz silne lekove i ne budem izložena stresnim situacijama kao ni klimi.
Suprug je imao razumevanja punih dve nedelje a zatim je rekao da neko mora i da radi. Noću sam primala infuzije u hitnoj a danima radila u prodavnici pod klimom koja samo pojačava već postojeći virus. Nikoga nije bilo briga za to. Kada bih smanjila temperaturu klime, histerično bi je pojačao rečima da se njemu roba topi u prodavnici. Jednog dana je hitna došla i pokupila me sa radnog mesta jer nisam više mogla ni da se pomerim.
Moj život pretvorio se u pakao. Nisam imala više ni snage ni volje da živim, nisam se više posvećivali ni deci. Sve mi je smetalo i stalno sam bila pod temperaturom. Na posao sam morala da idem, jer drugi nisam imala, a po povretku, ležala sam pod ćebetom sa medom u zagrljaju u potrazi za nedostatkom ljubavi, poput odbačenog deteta, sa aparatom za pritisak, toplomerom i gomilom lekova na stočiću kraj mene. Ljudi koji su dolazili u posete pitali su me zašto sve to trpim, i koji je razlog da tako živim. Nisam ni sama znala.
Dane sam provodila u suzama, svakodnevno moleći Boga da mi jutro više nikada ne svane, u crkvi palila sveće sebi za mrtve ne bi li me Bog spasio ovog odvratnog života, jer spasa meni nema. Pošto nisam imala sa kim da podelim bol, roditelje sam štedela stresova, na ulici glumila da je sve u redu zbog dece, a moj muž nije imao vremena ni da me sasluša, obično bi se uspavao dok bih pričala ili posle izvesnog vremena pitao ” a ti to meni nešto pričas “, jer internet igrice su bile ono pravo, počela sam da pišem i jadam se svojoj crvenoj svesci, koju i sada čuvam i plačem kad god je otvorim.
Umesto da mi pomogne na bilo koji način, on me je vređao, pred ljudima predstavljao kao glupu i neuračunljivu, vikao na mene, treskao vratima i govorio kako mu je muka više da me gleda i da je nabolje da sedim u odvojenoj sobu i glumim paćenika jer mi to nabolje pristaje…
Poslednjih nekoliko godina molila sam ga da se promeni, preklinjala da me razume u voli jer jebino ljubav i pažnja je bilo ono što sam želela. Bezuspešno!!!! Rekla sam mu da ne želim da večito budem taj ” paćenik ” i da kad jednoga dana budem isplakala sve suze moje srce će postati hladno i prazno i da će tada biti definitivan kraj. Nije mi verovao, i dalje me ismevao rečima ” ima bolje negde, ima neki koji je pametniji, sposobniji od mene, izvoli ženo nađi ja te neću zadržavati”.
Prošlo je i tih nekoliko godina. Počela sam da dobijam želju za životom i rešila da ozdravim i krenem dalje. Ta ideja mu se nije svidela ali se i dalje nadao da može da me zastraši i da ja nisam sposobna da brinem sama o sebi. E tu je bila već njegova greška. Rešila sam da umrem od gladi ako treba ali da poniženja i maltretiranja više neću da trpim, i posle deset godina tako sam uradila.
Ovo sam sve napisala ne da bih branila sebe nego da bi svi vi koji čitate njegov blog i ” slatke ” priče koje piše čuli i moju stranu priče, pa procenite sami, a sem toga, vreme će već reći sve! Ne kažem da lepih trenutaka u našem zivotu nije bilo, slagala bih kada bih tako nešto tvrdila, ali količina toliko loših stvari koje sam preživela, jednostavno potiskuje sve to. Za razliku od mnogih mladih ljudi mi smo imali sve predispozicije da budemo srećni ali ne i razumevanje koje sam ja toliko želela. Trudila sam se da stvorim sve, stekla dosta toga, ali onu najveću ” sitnicu “, ljubav, nežnost, razumevanje i pažnju nisam mogla ni da stvorim ni da kupim a to je nešto za čime sam težila citavog svog života.
Moj život više i nije toliko bitan, želim samo da svojoj deci pružim ono za čime sam ja uvek čeznula, učinim ih srećnim i zadovoljnim i od života im stvorim bajku kakvu sam nekada želela sebi.

Nena BOR - "Najveći čovek uvek ostaje dete." Johan Volfgang Gete