Od pre nekoliko dana kada je Predrag Supurović rešio da napravi listu novinara koji su na Twitter -u digla se velika prašina. Školovani novinari, novinari koji posao obavljaju samo zato što su za to dobro plaćeni  ili zato što su uspeli da dođu do dobrog radnog mesta uz pomoć “baba i stričeva” a da u srcu nijednom  nisu osetili draž i ljubav prema novinarstvu nisu novinari!

Pre bih ih nazvala marionetama visokuh funkcionera, običnim fizičkim radnicima koji svoj cerebelum iskljiče pre polaska na posao ostave kod kuće na ispašu jer … nije im potreban. Politika javnih medija je takva da će im direktor ili urednik koji strahuje za svoje mesto i  platu  lepo reći i napisati šta će pitati, koje stvari neće “čuti” od sagovornika, kako će se smejati i koju pozu će zauzeti. Ne daj Bože da pomisle da postave pitanje koje nije u “programskoj šemi”, … ode posao. Nema plate a ljubav prema poslu pošto nije ni postojala neće ih motivisati da nastave da se bave istim. Sutra će postati direktori Toplana, Javnih preduzeća i ustanova, direktori bolnica jer bitna je plata zar ne?

Moja priča razlikuje se od mnogih a na prste mogu nabrojati ljude koji novinarstvo rade iz ljubavi bez obzira koliku im finansisku dobit donosi. To su  Sonja Kamenković, Snežana Stanojević, Dejan Đorđević  …  ima ih  još,  ali ovde sam navela ljude koje dobro poznajem.

Kao devojčica od nekih deset, jedanaest godina počela sam da radim na radio Boru u emisiji “Malo pojačaj radio”. Vrlo brzo urednik emisije Jovan Mitrović postavo me je za

glavnog i odgovornog dečijeg urednika i već posle par emisija nije ni proveravao moj rad pre emitovanja emisije u etar. U to vreme kao mala devojčica napravila sam nekoliko intervjua koji su zadivili prave školovane starije novinare. Na listi su bili Ceca Ražnatović – tada Veličković, prvi intervju, Dragana Mirković, Karamela, Marko Nikolić, Vesna Čipčić, Svetlana Bojković, Đule Van Gog, Lepa Brena … ali nekako najdraži intervju koji mi je ostao u sećanju bio je sa Željkom Šašićem koji mi je dao ekskluzivnu izjavu pre objavljivanja svog prvog albuma i rekao mi da sam prva koja je posle toliko njegovih nastupa prišla i pitala ga o njegovom radu, muzici koju interpretira i planovima u budućnosti. Novca u igri nije bilo, samo ljubav i svakodnevno nošenje magnetofona Uher od nekoliko kilograma, ako se još uvek neko seća šta je to!

U međuvremenu sam pošla u srednju školu i morala da napustim emisiju zbog termina u kojima se snimala, ali sam zato nastavila rad u emisiji Fon 030, Zona ritma, i TV emisiji Folk hit. Intervjue sam rado radila i donosila uredniku za emisije  u kojima su bili  potrebni. Novac ne, opet ljubav!

U Boru radio i tv polako nedugo zatim ulaze u “pakao” zbog stalnih smena direktora, urednika i preraspodelom novinarskog kadra. Prebacujem se na štampane i internet medije krećem sa radom kao nezavisni novinar gde nema cenzure Bor Grad INFO. U međuvremenu postajem član NUNS-a a ubrzo i članica IJF-a.

Sve vreme trudila sam se da od starijih kolega naučim što više, upijem svaku kritiku, jer nijedna – znam nije bila zlonamerna. Prolazi vreme i ja se ponovo vraćam na TV. Ovoga puta to je lokalna televizija “Sezam” na kojoj bukvalno radim 24 časa. Takozvane “gazde”, poput vlasnika ove televizije treba zakonom zabraniti, ali o tome sam već pisala pa ne bih se ponavljala. Čovek nema blage veze sa novinarstvom. Pisao je vesti i pokušavao da me natera da ih ja čitam i potpisujem svojim imenom, što sam naravno odbijala jer nisam želela sebe da izlažem podsmehu a i nije po kodeksu novinarstva, tako da smo taj deo priče vrlo brzo zaokružili.  Tako je otpočeo naš mali  rat. Od plate ni P…  Sećam se isplata na više mesečnih rata jer plata je bila toliko velika da je nije bilo moguće dati ne vreme. Čitavih 7.500 dinara, sramota.

Od osnivanja te televizije kroz nju je prošlo  (do tada) oko 37 novinara, jedan je bio priavljen u stalni radni odnos. Kada sam upitla šta dalje, i kako ćemo rešiti moj status, bacio mi je na papir na kome je pisalo da nikada nisam radila u njegovoj firmi već samo volontirala. Nisam ga potpisala već se obratila nadležnima. Bezuspešno, i pored mnogobrojnih autorskih emisija čiji se naslovi u forme još uvek emituju, iako samo kao blede imitacije. Mali grad – šta da se radi …

Prestala da radim ali ostala samostalni nezavisni novinar i ma kojim se poslom u životu bavila, novinarstva se nikada neću odreći.

I neka mi sada neki “veliki” novinar kaže kako je vrednost mojih objava na društenim mrežama manje vredna od njegovog rada, jer dok on čeka odobrenje od “tate” šta sme a šta ne, kako da uobliči, skrati, premontira, vest je u mom slučaju već objavljena, i u pravilu proverena i pouzdana. Da li je kasnije doradim tekstom ili kroz intervju, nebitno ali nikad ne objavim ništa što imalo liči na rekla-kazala. Ne volim žuto. :-) .

Nema velikih i malih novinara već samo onih koji rade i drugih koji odrađuju posao.

I još nešto, ovom prilikom želim da se zahvalim NUNS-u na savetima i nesebičnoj pomoći kada god mi je zatrebala.

Nena BOR - "Najveći čovek uvek ostaje dete." Johan Volfgang Gete

Čovek ponekad nije ni sam svestan koliko i pored svega što mu se dešava i što ga prati, to nešto voli. Na svoj rodni grad gledala sam očima stranca, odbojno i sa puno prerasuda građenih kroz detinjstvo, mladost i neuspehe u ljubavi ili braku. Kao detetu delovao mi je tako tmuran, ružan i prepun odbojnog sivila. Vukla me je misao da u bilo kom drugom gradu sve lepše i bolje, svetlije i mnogo jednostavnije. Maštala sam da živim u Parizu, potom u Veneciji ali kako sam odrastala  manje su te želje mogla sebi da ispunim okrenuka sam se detaljnije i razboritije mom gradu i životu u njemu. Shvatila sam da su mi ovde roditelji, brat, sestre, drugari… da je ovde moj život i da tu   pripadam.

U međuvremenu mnogo toga se promenilo. Sestra je otišla da živi u Kanadu, brat u Beograd, prijatelji raštrkani po celoj Srbiji i Svetu. Koji je pravi razlog mog opstanka i daljeg boravka u Boru -pitala sam se.

Vreme je prolazilo… Usledila su razočarenja, gnev se gomilao u meni i u jednom trenutku poželela da pobegnem. Nebitno gde! Moglo je to biti selo, grad, druga zemlja ili država, ma potpuno svejedno samo da nisam više tu. Htela sam život iz početka, resetovan, bez sećanja, loših uspomena, lažnih prijatelja kao i da se nikada više ne okrenem i pogledam iza sebe. Najlakše mi je bilo da spakujem kofer i nestanem. Nisam dozvolila nikome čak ni da pokuša da me spreči  od sprovođenja te zamisli.

Spakovala sam se i krenula…

Imam utisak, nikada duži put do Beograda ( prva destinacija ). Kroz glavu su mi prolazile razne misli, sa jedne strane bolja budućnost deci, psihički mir, novi početak… sa druge: znam li ja uopšte gde idem, od čega bežim i šta ću time postići.

Sa pasošem u ruci i koferom uputila sam se ka aerodromu. Negde na pola puta zamolila sam taksistu da stane. Izašla sam iz auta i pogledala oko sebe a zatim i u torbu u kojoj sam ” spakovala ” ceo svoj život.  Tek tada sam shvatila da ja ustvari obožavam svoj rodni grad i da problem nije u njemu već u meni samoj. Ono što sam ja želela nije bilo bežanje iz Bora već od problema, sećanja, velikog bola i svih neprijatnosti koje su mi se dešavale. Shvatila sam da od sebe ne mogu pobeći, jer ma gde ja bila na zemaljskoj kugli ću to odneti sa sobom, kao i da se od problema ne beži već suočava sa njima. Problemi se rešavaju borbom a ne bežanjem pomislila sam.

Okrenula sam se i naredila put nazad u moj Bor. Obavila sam samo dva telefonska u kojima sam jednoj strani rekla da ne dolazim a roditeljima da se vraćam i da sam odustala, ali da me neko vreme ne zovu i ne pitaju ništa. Mislim da iskreniji plač sreće nisam čula. Imala sam utisak da ću doleteti kući.

Danima sam šetala gradom, ” ljubila ” svako drvo koje mi se našlo na putu, uživala u dimu koji me je do juče gušio i zahvaljivala Bogu što mi je u poslednjem trenutku otvorio oči. Svoj grad ne volim, ja ga obožavam. Volim svaku uličicu u njemu, napuklu sijalicu na banderi, sumorne fasade i male ponekad musave ulice- volim ih jer sma u njima odrastala i stasala u ženu- majku, suprugu druga ili saradnika. Volim i novo klizalište ali ništa manje nepounjene rupe po gčavnim ulicamau, volim svoju školu, ljude koji me okružuju ma kakvog su soja, volim ih …

Zato kažem svima, pre nego bilo šta rešite da učinite sa svojim životom, dobro razmislite. Neke greške je vrlo teško popravite a druge se ne daju rešiti! Naučite da volite i cenite ono što imate jer samo vaše je ono najbolje- samim tim što je vaše i što vam pripada..

Osam minuta u Boru from EastWeekendFest on Vimeo.

Nena BOR - "Najveći čovek uvek ostaje dete." Johan Volfgang Gete

Ulice Bora pune su ljudi koji stalno nešto kupuju i nekuda žure… Gde god se okreneš svi drže neke ” papiriće ” i preslišavaju se da li nisu nešto zaboravili da ispazare. Stičem utisak da se kupuje i potrebno i potpuno bespotrebno – stižu Novogodišnji praznici! Iz godine u godinu promena nema. Narod juri ulicama kao da prodavnice posle tog dana nikada više neće raditi, trgovci padaju s nogu, mislim na jadne radnike, a doktori produžavaju svoje radno vreme jer šta ako ostanemo bez lekova!? Jednom rečju, naš mentalitet nikada se neće promeniti.

Jelku smo okitili pre nekoliko dana. Deca su to sa velikim zadovoljstvom uradila, okitila ceo stan i to je ono što je njima trenutno najvažnije. U Deda Mraza odavno ne veruju, ali sa nestrpljenjem iščekuju poklone od mame, bake, deke… Najviše se raduju proslavama u školi sa svojim drugarima. Pre neki dan Darko je bio na žurci sa svojim klubom i trenerom, dobio diplomu kao jedan od najzaslužniji za razvoj i uspeh kluba u kome već godinama trenira i u kome je od samog osnivanja.

Prazničnu kupovinu obavili smo danas, pokloni su spremni, mi svi već u dobrom raspoloženju. U poslednjih nekoliko meseci, puno lepih i pozitivnih stvari dogodile su se svima ponaosob. Svi zdravi, srećni i zadovoljni. E sad, Cicko svoj poklon još nije dobio! Ne uradim li to već sutra, hm…” loše mi se piše “. Šalim se naravno ali istina je da bez poklona nikad ne ostaje kao i da je uvek bio ravnopravan član porodice, naša velika  maza.

Grad je ove godine predivno ukrašen, lepše nego bilo koje prethodne. Za koji dan proradiće i klizalište koja deca sa nestrpljenjem iščekuju. Sve koje volim  dobrog su zdravlja, deca odlaze na raspust – prvo polugođe uspesi odlični, srce mi je ispunjeno ljubavlju, kuća toplinom a moji najmiliji su kraj mene. Šta onda da poželim za Novu godinu?

Želim vam svima isto što i sebi – dobro zdravlje, iskrene prijatelje, ljubav i neka vas Bog čuva, sve ostalo ostvariće se samo. Ne gubite veru jer ona poslednja umire, ne gubite nadu jer bez nje nikada nećete uspeti, ne osvrćite se iza sebe već gledajte samo napred – pravo u budućnost, potrudite se da činite samo dobra dela jer uzvratiće vam se istom merom. Želim vam svima srećne predstojeće praznike i uspešnu Novu 2011. godinu.

Nena BOR - "Najveći čovek uvek ostaje dete." Johan Volfgang Gete

Volim noć… zašto, ne znam… nemojte me pitati. Nekada mi se čini da sam pola svog života proživela noću, a ne danju, za razliku od svog normalnog sveta. Ma koliko obaveza imala preko dana, ma koliko bila umorna, noć je vreme kada sam raspoložena i kada niko to nije u stanju da promeni.

Volim mir, tišinu koja me okružuje, mačora koji mi spava na krilu… volim da obilazim decu dok spavaju i gledam ih kako su bezbrižni i spokojni. I kiša koja upravo pada i udara kapljicama po mom prozoru u meni budi osećaj spokoja. Znam da će posle noći svanuti dan, novi, lepši, bolji i uspešniji od prethodnog. Sunce će ponovo svanuti i sve će nastaviti svojim tokom. Ali, da li će ponovo pasti mrak, hoćemo li doživeti još jednu divnu, spokojnu noć?

Uhvatim sebe više puta da se ponašam  kao Anđeo čuvar svoje porodice, kao neko ko može da kontroliše sve negativno, za razliku od dana nad kojim nemam ” moć “. Oduvek sam učila noću, gledala filmove, sređivala po kući šta bilo ili u mlađim danima čitala sve dok ne bi svanulo.

Svoje navike nisam uspela da promenim, ma koliko se trudila iz godine u godinu. Više ne želim ni da pokušavam, jer promenim li samo delić nečega to više neću biti JA, izgubiću deo sebe.

Iako deluje čudno, ja uživam. Svake noći gledam svetla grada i beli dim iz dimnjaka. Tada sam u potpunosti svesna da sam na sigurnom, u svojoj kući, svom gradu, među svojim voljenim ukućanima.

Nena BOR - "Najveći čovek uvek ostaje dete." Johan Volfgang Gete

Prostorije Stpske napredne stranke u Boru, nalaze se u samom centru grada, tačnije u prostorijama bivše ” Jugobanke “. Nove prostorije otvorene su negde s proleća i prvenstveno su koristile za koneferencije za novinare, predizbornu kampanju u Boru i obavljanju redovnih stranačkih aktivnosti. Moj blog nije politički, nikada to nije bio a neću dozvoliti ni da se ikada pretvori u to. Ovo što sam upravo napisala bio je samo jedan mali uvod dok je tema ovog teksta nešto sasvim drugo.

Kao što rekoh na početku, namena je bila vrlo precizna i jasna. PO završetku izborai svi smo se nekako ” povukli “, slabo viđali jer smo bili umorni od svega i pomalo razočarani velikom krađom koja nam je podmetnuta ako smo po broju glasača bili u smom vrhu i na drugogm mestu ali – koalicije,  i na kraju se sve pretvorilo u jednu predivnu priču.

Povremeno bi se dogovarali da se nađemo u prostorijama da bi popili kaficu, čaj i malo proćaskali. Ubrzo svako od nas se našao u nečemu kako bi pomogao onom drugom. Uveli smo besplatne časove matematike, fizike, engleskog jezika, dane zdravlja… i još mnogo toga, ali ne ” zato što to tako treba ” već zato što smo to sami želeli, a razlog, da što više vremena provodino zajedno. Toliko smo dobro upoznali jedni druge da smo postali najbolji prijatelji i gotovo jedna velika porodica. Nisam nikada verovala da ću na ovakav neki način steći najbolje prijateljice, prave drugove i da će se naše druženje proširiti na porodična okupljanja, zajedničke izlaske i slično. Po celi dan svi nasmejani i raspoloženi za šalu. Više se ne pozivamo telefonom, stranka nema više svoje radno vreme kao ranije  jer je po ceo dan neko u njoj. Neko je pošao na pijac, pa svratio, drugi sa posla ili na posao, dok treći zove da proveri da li smo se okupili i svraća na čašicu razgovora.

Nema tajni, nameštanja, podmetanja i zavisti… nije bitno ko je završio osnovno obrazovanje a ko je diplomorani inženjer, svi smo isti. Jednom rečju postali smo kao Dimini musketari ” Svi za jednog, jedan za sve “. Ono što me najviše oduševljava je što sve podseća na nekadašnje radne akcije, ekološke škole i sve što je postojalo u naše vreme a što naša deca nažalost nemaju.

Mnogo bih toga još rekla, ali bojim se da se ne protumači negativno. Nadam se samo da će prijateljstva ostati večna ma gde bilo ko od nas sutra bio!

Nena BOR - "Najveći čovek uvek ostaje dete." Johan Volfgang Gete

Postovani,

Pozivamo vas na otvaranje prve Idea prodavnice Boru u ulici u Nikole Pašića 21, u utorak, 21. decembra u osam casova.

Nova Idea prodavnica u moderno uređenom prodajnom prostoru površine preko 550 kvadrata, nudi bogat asortiman preko 5.500 artikala. Radno vreme  prodavnice je od ponedeljka do subote od 7 do 21 časova, a nedeljom od 8 do 17 sati.

Na dan otvaranja prvi kupci ce dobiti poklone, a svaki 50-ti kupac dobijaće kupljenu robu besplatno do cetvrtka, 23. decembra.

Nena BOR - "Najveći čovek uvek ostaje dete." Johan Volfgang Gete

Događaj koji je obeležio današnji dan u Boru prvobitno je trebalo biti ponovno otvaranje stare dobre ” Robne kuće “. Ipak, po saznanju da će zaštitno lice “Robnih kuća Beograd” biti Viktor Troicki, član Dejvis kup reprezantacije Srbije – prvaci Sveta, kao i njigovo prisustvo samom otvaranju, privuklo je veću pažnju  svih medija i građanja Bora od samog asortimana i svečanosti otvaranja objekta.

Išćekivanje njegovog dolaska najmlađima delovalo je kao večnost, mada i svima nama koji smo jedva čekali da usnimimo izjavu i lično upoznamo jednog od tenisera koji je osvetlao obraz naše zemlje.  Nekim čudom ili srećom, nazovimo to bilo kako, ukazala mi se prilika i velika čast da sa šampionom razmenim par reči, slikam se i kao poklon za sina dobijem majcu sa njegovi imenom i autogram na teniskoj loptici.

Poznate ličnosti uvek prati ona fraza kako su nedodirljivi, uobraženi i puni sebe što se za Viktora zaista ne bi moglo reći. Sve vreme bio je nasmejan i očigledno oduševljen kada je video prizor mališana koji su trčali prema njemu samo da bi se rukovali. I ja sam se za trenutak osetila kao neko dete. Srećna, vesela, usplahirena… osećaj kao kad sam prvi put upoznala neku poznatu ličnost. Osećaj – neopisivo lep! 

Pazite kada sam u momentu potpuno zaboravila da sam novinar i da sam tu iz potpuno drugog razloga a ne da zajedno sa decom skakućem i radujem se. Još jedan dokaz da se nikada neću promeniti. Ono neodraslo dete zauvek će živeti u meni ma koliko godina imala. Jer to sam ja! Blesava, otkačena, razdragana, dok sa druge strane moram biti ozbiljna,  strogo poslovna i “na visini zadatka”.

Eh, kako je teško ponekad uklopiti dve Nene u jednu!

Nena BOR - "Najveći čovek uvek ostaje dete." Johan Volfgang Gete