Od pre nekoliko dana kada je Predrag Supurović rešio da napravi listu novinara koji su na Twitter -u digla se velika prašina. Školovani novinari, novinari koji posao obavljaju samo zato što su za to dobro plaćeni ili zato što su uspeli da dođu do dobrog radnog mesta uz pomoć “baba i stričeva” a da u srcu nijednom nisu osetili draž i ljubav prema novinarstvu nisu novinari!
Pre bih ih nazvala marionetama visokuh funkcionera, običnim fizičkim radnicima koji svoj cerebelum iskljiče pre polaska na posao ostave kod kuće na ispašu jer … nije im potreban. Politika javnih medija je takva da će im direktor ili urednik koji strahuje za svoje mesto i platu lepo reći i napisati šta će pitati, koje stvari neće “čuti” od sagovornika, kako će se smejati i koju pozu će zauzeti. Ne daj Bože da pomisle da postave pitanje koje nije u “programskoj šemi”, … ode posao. Nema plate a ljubav prema poslu pošto nije ni postojala neće ih motivisati da nastave da se bave istim. Sutra će postati direktori Toplana, Javnih preduzeća i ustanova, direktori bolnica jer bitna je plata zar ne?
Moja priča razlikuje se od mnogih a na prste mogu nabrojati ljude koji novinarstvo rade iz ljubavi bez obzira koliku im finansisku dobit donosi. To su Sonja Kamenković, Snežana Stanojević, Dejan Đorđević … ima ih još, ali ovde sam navela ljude koje dobro poznajem.
Kao devojčica od nekih deset, jedanaest godina počela sam da radim na radio Boru u emisiji “Malo pojačaj radio”. Vrlo brzo urednik emisije Jovan Mitrović postavo me je za
glavnog i odgovornog dečijeg urednika i već posle par emisija nije ni proveravao moj rad pre emitovanja emisije u etar. U to vreme kao mala devojčica napravila sam nekoliko intervjua koji su zadivili prave školovane starije novinare. Na listi su bili Ceca Ražnatović – tada Veličković, prvi intervju, Dragana Mirković, Karamela, Marko Nikolić, Vesna Čipčić, Svetlana Bojković, Đule Van Gog, Lepa Brena … ali nekako najdraži intervju koji mi je ostao u sećanju bio je sa Željkom Šašićem koji mi je dao ekskluzivnu izjavu pre objavljivanja svog prvog albuma i rekao mi da sam prva koja je posle toliko njegovih nastupa prišla i pitala ga o njegovom radu, muzici koju interpretira i planovima u budućnosti. Novca u igri nije bilo, samo ljubav i svakodnevno nošenje magnetofona Uher od nekoliko kilograma, ako se još uvek neko seća šta je to!
U međuvremenu sam pošla u srednju školu i morala da napustim emisiju zbog termina u kojima se snimala, ali sam zato nastavila rad u emisiji Fon 030, Zona ritma, i TV emisiji Folk hit. Intervjue sam rado radila i donosila uredniku za emisije u kojima su bili potrebni. Novac ne, opet ljubav!
U Boru radio i tv polako nedugo zatim ulaze u “pakao” zbog stalnih smena direktora, urednika i preraspodelom novinarskog kadra. Prebacujem se na štampane i internet medije krećem sa radom kao nezavisni novinar gde nema cenzure Bor Grad INFO. U međuvremenu postajem član NUNS-a a ubrzo i članica IJF-a.
Sve vreme trudila sam se da od starijih kolega naučim što više, upijem svaku kritiku, jer nijedna – znam nije bila zlonamerna. Prolazi vreme i ja se ponovo vraćam na TV. Ovoga puta to je lokalna televizija “Sezam” na kojoj bukvalno radim 24 časa. Takozvane “gazde”, poput vlasnika ove televizije treba zakonom zabraniti, ali o tome sam već pisala pa ne bih se ponavljala. Čovek nema blage veze sa novinarstvom. Pisao je vesti i pokušavao da me natera da ih ja čitam i potpisujem svojim imenom, što sam naravno odbijala jer nisam želela sebe da izlažem podsmehu a i nije po kodeksu novinarstva, tako da smo taj deo priče vrlo brzo zaokružili. Tako je otpočeo naš mali rat. Od plate ni P… Sećam se isplata na više mesečnih rata jer plata je bila toliko velika da je nije bilo moguće dati ne vreme. Čitavih 7.500 dinara, sramota.
Od osnivanja te televizije kroz nju je prošlo (do tada) oko 37 novinara, jedan je bio priavljen u stalni radni odnos. Kada sam upitla šta dalje, i kako ćemo rešiti moj status, bacio mi je na papir na kome je pisalo da nikada nisam radila u njegovoj firmi već samo volontirala. Nisam ga potpisala već se obratila nadležnima. Bezuspešno, i pored mnogobrojnih autorskih emisija čiji se naslovi u forme još uvek emituju, iako samo kao blede imitacije. Mali grad – šta da se radi …
Prestala da radim ali ostala samostalni nezavisni novinar i ma kojim se poslom u životu bavila, novinarstva se nikada neću odreći.
I neka mi sada neki “veliki” novinar kaže kako je vrednost mojih objava na društenim mrežama manje vredna od njegovog rada, jer dok on čeka odobrenje od “tate” šta sme a šta ne, kako da uobliči, skrati, premontira, vest je u mom slučaju već objavljena, i u pravilu proverena i pouzdana. Da li je kasnije doradim tekstom ili kroz intervju, nebitno ali nikad ne objavim ništa što imalo liči na rekla-kazala. Ne volim žuto. :-) .
Nema velikih i malih novinara već samo onih koji rade i drugih koji odrađuju posao.
I još nešto, ovom prilikom želim da se zahvalim NUNS-u na savetima i nesebičnoj pomoći kada god mi je zatrebala.
