Nena Bor

Negde sredinom leta, zaživela je ideja i otvorena škola novinarsta. Cilj škole bio je sticanje osnovnih znanja vezanih za novenarstvo, tj. sticanje osnovnih znanja za početnike kao i dopuna i usavršavanje osobama koji su već na neki način u svetu novinarstva.

Ideja je bila zaista divna, ali samo ideja ne i škola i ono što je usledilo nakon nje. Obaveza polaznika “takozvane” škole novinarstva, ogledala se u redovnom pohađanju škole, pažljivom praćenju nastave i izrade praktišnih radova koje bi nadležni redovno kontrolisali i ukazivali na greške. Posle odslušanih 40 časova kombinacije teorija-praksa, na redu je bila poseta velikim izdavačkim kućama, poput redakcij lista “Danas”, radio i televiziji “B92″ i samostalno vođenje tv i radiskih emisija na lokalnim televizijama za svakog polaznika ponaosob.

Dugogodišnji novinar i koordinator “Letnje škole novinarstva” bio je Brana Filipović, kao sekretar škole imenovana je moja malenkost, Nena Staniševski, dok je organizator škole bio Zvonko Damnjanović i novootvoreni “Medija centar” koji je u to u vreme još uvek bio lokal u pripremi. Po završetku škole, polaznicima je rečeno da će im diplome o završenoj školi biti svečano uručene na otvorenom bazenu uz prigodnu zakusku i prisustvo počasnih gostiju iz opštine kao i uglednih novinara naše zemlje.

Od svega najavljenog desilo se samo to da smo par nas poslati na gostovanja u televiziji Bor, po dogovoru preneli šta nam je rečeno pa čak u jednom trenutku i sami poverovali da je istina sve što pričamo. Najveća sramota je što smo obrukali sebe, verovali u Deda Mraza za kog odavno znamo da ne postoji, i mislili da će mo nešto naučiti. Na predavanjima smo slušali pesme, gledali video materijale kako se prave spotovi, i citiram rečenicu jednog od predavača “kod nas kokoške kokodaču”… Mislim da o samoj ozbiljnosti i predavanjima nema svrhe više govoriti.

Kada smo postavili pitanje kada će mo dobiti diplome, nailazili smo na razne izgovore, na pitanje iz kog razloga smo brukali sebe po televizijama i lagali narod, odgovor je bio “niko vas silom nije terao”, a vrhunac svega bio je da se škola otplati radom od tri meseca, gde su se naši tekstovi slali raznim dnevnim štampama, ali naravno sa tuđim potpisima jer mi smo anonimni a to je za naše dobro. Kruna škole bio je komjuterski papir koji smo dobili sa natpisom POTVRDA O ODSLUŠANOM KURSU NOVINARSTVA.

Meseci i dalje prolaze, sve polako pada u zaborav, mi više ne postojimo. Možda će nam sutra reći da škola nikada nije ni postojala i da mi ustvari nismo ni prisustvovali istoj. Posle više pokušaja da sa odgovornim licima saznam koji je bio cilj svega ovoga kad je sama škola bila donacija, rešila sam da makar na ovaj nacin sebe oslobodim griže savesti za izrečene laži, sebe kao sekretara nepostojeće škole.

U prilogu ovog teksta, stoji video koji potvrđuje moje reči kao i “diploma”, pa ovim povodom apelujem na sve naivne mlade ljude, poput nas desetak, da shvate i veruju samo sebi samima jer prevare su svuda oko nas.

Sva predavanja prenošena su uživo preko interneta, ali nažalost te materijale namam. Biće dovoljno i ovoliko.

Škola u jutarnjem programu from Bor grad INFO on Vimeo.

Sveta Petka ili Paraskeva (grč. Παρασκευή – petak) je bila hrišćanska podvižnica iz 11. veka.

Rodila se u gradu Epivatu (Pivat – na turskom Bojadis), koji se nalaziše između Silimvrije i Carigrada u Trakiji polovinom desetog stoleća. Ona beše srpskog porekla (http://orthodoxie.free.fr/pelerinage_serbie.htm), iz imućne i veoma pobožne porodice. Imala je brata, koji se zvao Jevtimije, i koji se zamonašio veoma mlad, a kasnije bi izabran za episkopa Maditskog (989—996)

Još kao devojčica, dok je sa majkom odlazila u crkvu i čula reči Božanskog Jevanđelja: “Ko hoće za mnom da ide, neka se odreče sebe i uzme krst svoj, i za mnom da ide” (Mk. 8,34), ona svim srcem pripade Gospodu i kada odraste pridruži se plejadi blagočestivih ugodnika Božijih. Nakon smrti svojih roditelja, željna podvižničkog života ona napusti roditeljski dom i ode u Carigrad, a zatim se zaputi u pustinju Jordansku, živeći strogim otšeličkim životom, gde se Hrista radi podvizavala sve do starosti svoje. U doba pozne starosti posluša glas Anđela Božijeg, ostavi pustinju i vrati se u svoj rodni grad, Epivat. Tu ona požive još dve godine u neprestanom postu i molitvi, pa se predstavi Bogu u 11. stoleću. Njeno telo bi od strane vernih sahranjeno po hrišćanskim običajima, ali ne na gradskom groblju već izdvojeno od drugih.

Bogougodni hrišćani iz tog mesta posle javljanja svetiteljke u snu nekom Georgiju i Jefimiji pronašli su mesto gde su bile zakopane njene mošti, izvadili su ih iz zemlje i položili u hram svetog Petra i Pavla u Epivatu. Njene čudotvorne mošti prenošene su u toku vremena mnogo puta. Najpre u Carigrad, pa odatle u Trnovo, da bi opet bile vraćene u Carigrad, a iz Carigrada u Beograd. Sada se svete i čudesne mošti, Svete Petke nalaze u rumunskom gradu Jašiju, osim dva prsta šake, koji su u kapeli svete Petke na Kalemegdanu.

Širom naše zemlje nalazi se i veliki broj lekovitih izvora, koji su posvećeni sv. Petki. Jedan od njih je izvor sv. Petke u kalemegdanskoj tvrđavi u Beogradu gde su njene mošti dugo vremena počivale. Ta čudotvorna i lekovita voda (agijazma, grč. αγίασμα) ove svetiteljke, leči sve bolesnike, koji sa verom u Boga i ljubavlju prema ovoj svetiteljki prilaze k njoj.

Crkva je slavi 14. oktobra po starom, odnosno 27. oktobra po novom kalendaru. Ovu Paraskevu naš narod obično zove sv. Petka a u srpskim primorskim krajevima „Petka Biogradska“, jer su joj mošti počivale takođe i u Beogradu. Takođe je poznata i kao Petka Trnovska, jer su joj mošti bile u Trnovu.

Wikipedija

Osnov kulture svakog čoveka je barem po mom mišljenju da bilo kom javnom nastupu kaže svoje ime i prezime, zatim ko je, šta je, čime se bavi i barem par glavnih stvari o sebi, kako bi barem približno predstavio sebe. Moj blog, ubeđena sam  dosta toga govori o meni. Kao prvo zove se mojim pravim imenom, ne koristim tajanstvene nikove, ne krijem se iza lažnih imena već jasno i glasno kažem, ja sam Nena.

Svaki napisani tekst na mom blogu, potpuno je možda ponekad nerazumljiv i na trenutke haotičan zbog svega što mi se dešava ali iskren i istinit. Da bi me čovek upoznao sa svim mojim vrlinama i manama dovoljno je samo da pročita, ali naglašavam, da pročita ne da čita, jer nije isto slušati šta neko govori i saslušati ga, jer ne daj Bože da vam se desi kao meni da se neko vama jako drag toliko interesuje i uživi u priču koju mu pričate pa u sred tog velikog interesovanja i brige zaspi.

Nekada su postojali spomenari, pesmarice i slično, gde su smo svojim prijateljima pisali šta volimo ili onio nama, koja im je omiljena hrana, koji najdraži film … Na žalost toga nema više. Sve se uglavnom prešlo u elektronsku formu, koja koliko god je korisna i profuktivna predstavlja mračnu pećinu u kojoj se svašta desiti jer se ljudi koji tako stupaju u kontakt – ne znaju.

O iskrenosti u takvom vidu komunikacije i uopšte u životu, da i ne govorim, samo bih gubila vreme. Shvatila sam da je iskrenost mana a ne vrlina kao što su me učili, i da najbolje prolaze oni najgori i bezvredni, baš iz razloga što lažu, predstavljaju sebe u lažnom svetlu tj. lažno se predstavljaju i do kraja i sami poveruju u laž koju su izmislili, i nastave da žive u njoj.

Internet je iz tog ugla veoma “opasna”  stvar! Kao novinar, bavim se i istraživačkim novinarstvom, izmedju ostalog sam radila i na slučajevima koji se bave decom koja su vrbovana na ovakav način i šta im se sve desilo posle toga. Zloupotreba dece na internetu postaje sve češća pojava. Deca nam ipak nisu ni za šta  kriva. Ona nažalost rastu pored roditelja koji sate i dane provode uz socijalne mreže ne obraćajući pažnju na stvaran svet oko sebe i njih koja skakuću razočarano pored njih. Onog trenutka kada dete oseti da je zapostavljeno, ono se ugleda na svoje roditelje i kreće istim putem ili što je još gore samo pokušava da nađe “svoj put” a to neretko završava veoma loše i tu nastaje problem, koji nije lako rešiti.

Gledajući roditelja koji ne ume da ostvari komunikaciju na drugi način, licem u lice sa ljudima, već samo virtuelnim putem, dete polazi istim putem, verujuči da je to ispravno. I ko je onda kriv? Dete sigurno ne, jer ono ne shvata da se svi iz njegovog okruženja pa  ponekad i roditelji ponašaju upravo tako jer nemaju hrabrosti za drugi vid komunikacije. U direktnom razgovoru, čovek može ostati bez teksta ne poznajući određenu materiju ili oblast, dok pisanjem na blogu ili u socijalnim mrežama može sve. Ono što ne zna, pročitaće pa će napisati, kad ne zna šta da kaže ima dovoljno vremena da smisli drugu rečenicu a biva i ono kao u kvizovima  ” pomoć prijatelja “.

Ja se samo pitam, šta biva sa takvim ljudima u trenutku kad budu otkriveni. Kakav je osećaj biti provaljen i ponižen? Na svu sreću, ja to neću imati prilike da doživim i osetin na svojoj koži, jer kao što rekoh na početku imam tu glupu manu koja se zove iskrenost, dok ću uz  svu radost ovoga sveta gledati propast takvih lažljivaca i manipulatora.

Ostaje još samo vreme. Njega ima na pretek, kao što i istina uvek ispliva na videlo, a uskoro će valjda i doneti neki zakon po kome će takvi biti adekvatno kažnjavani, a za njih nema veće kazne od recimo… zauvek uklonjen sa interneta, ili “etiketiran kao nepoželjan- zbog laži i obmane”.

Dok se neke  stvari ne promene, ja ću nastaviti svojim stilom. Pisaću iskreno, kad imam vremena i nemam previše obaveza, bez straha i sa ponosom.

Vaša Nena

Samo za Sanju i Pedju….. Ovako počinje naš radni dan.

Za mog dragog kolegu Fugu…

Za našu butkicu, mislim kad stignemo kasno sa terena a on radi prvu…ali pesma dalje kaže, koliko on nas zapravo voli…

Koleginica nije bila na poslu nekoliko dana iz opravdanih razloga, ali stalno je mislila na svog kolegu novinara…

A kolega Milan se samo smeška, kaže po nešto, mada uglavnom ostane bez teksta, gleda i ponekad mu nije jasno sa kime radi i pije kafu svakoga dana…

Onda našem dragom nam kolegi, Dušku dosadi i vika i dreka, sedne, zapali cigaru i od muke počne ovo da peva … doduse samo prvi deo.

Naš najmladji kolega, takodje Miloš, mada ga zovemo Lazar, samo se smeška. Za razliku od Milana koji se često smeje od muke, Miloš to radi jer mu je sve lepo – uvek…

I na kraju naš  Žika, najstariji medju nama i stalno nas uvodi u red i uči pravilima lepog ponašanja, a kad ne slušamo… šalim se naravno. Kao šlag na torti evo i pesmice za njega.

Ne znam da li sebe da ubacim ovde i kojom pesmom da se okarakterišem ali probaću…

Nadam se drage kolege da će te se sutra slatko smejati baš kao i ja dok sam ovo pravila.