Nama koji živimo u Srbiji nikada nije dosadno. Ne postoji dan koji će proteći mirno bez skandala, ubistava, međusobnih svađa političara … ili čega god. Nije ni bitno, bitno je da problem uvek postoji. E sad, da li je manji, i odnosi se na Cecinu nanogicu, gej paradu, nemire na Kosovu…  nije ni važno, bitno je da se ni jedan dan ne probudiš srećan i zadovoljan, pun života i entuzijazma.

Skreće nam se pažnja sa bitnih ka potpuno nebitnim stvarima. Kolika je kazna ukoliko ubijemo bubamaru? Ne razumem, ali zaista. Prvo, zašto bi neko ubijao bubamare, koja je korist od toga? Od malena, uče nas da volimo bubamare, štitimo ih, dopuštamo da šetaju po nama a potom ih bacamo uvis pevajući im pesmice, kako bi nam bubamara dovela goste ili donela pismo. Postoji li čovek koji može mrzeti bubamare?

Ipak, ukoliko bih morala da biram kome ću pre pomoći i zaštititi bubamaru ili čoveka – odgovor svi znate. E sad pitam se ja, pošto je čovek doneo zakon o zaštiti bubamara, hoće li se naći i neka pametna i razumna bubamara da pomogne nama ljudima. Evo ja ću pokušati ovako:

Poštovana bubamaro,

obraćam Vam se sa molbom da izađete u susret nama ljudima i pomognete nam. Problem se ogleda u tome što fabrika lekova “Galenika”, koja proizvodi gotovo 90 odsto lekova koje piju srčani bolesnici, asmatičari i drugi teški bolesnici, već izvesno vreme ne radi, ne proizvodi lekove niti ih distribuira apotekama. Ljudi kojima život zavisi od terapije koju koriste, dodatno su uplašeni, naročito kada dobiju napad gušenja, bolove u grudima i visok krvni pritisak. Bolnice su takođe bez lekova, samim tim nebitno je da li su bolesnici u svojim stanovima, bolničkim sobama ili na ulici – dobra volja i želja doktora i sestara neće im pomoći!

Još jednom Vas molim da učinite nešto po pitnju nas ljudi i pronađete nadležne koji će dati adekvatni odgovore na sva pitanja, pokrenuti fabriku ili na bilo koji način pacijentima obezbediti lekove.

S poštovanjem

obično ljudsko biće

E ako ni ovo ne upali, ne znam šta hoće!!!

Već izvesno vreme razmišljam na temu kako da se rešim cigareta. Pušač sam oko 15. godina, što nije baš zanemarljivo, i za sve te godine uspela sam jednom na par meseci da ostavim cigarete uz povremeno “pućkanje”. Ni tada ih nisam ostavila svojom voljom već zato što sam se u tom periodu jako razbolela. Sanjala sam kako palim cigarete jednu za drugom. Moja opsesija duvanom otišla je toliko daleko da sam se budila noću iz snova u kojima sam sanjala kako jedem cigarete i žvaćem duvan.

Pre nekoliko meseci naišla sam na blog – Postanite nepušač! Čitala sam tekstove, komentare, pitanja i odgovore pa se vremenom i sama uključila u diskusiju. Shvativši da ne postoji razlika između nepušača koji su se cigareta odrekli “bacanjem pakle” i zaricanjem da je više nikada neće upaliti, od onih drugih koji koriste nikotinske žvake ili elektronske cigareta, sve više razmišljala sam na tu temu.

Čitajući o efektima elektronske cigarete, načinu na koji se koristi i kako zapravo funkcioniše, zainteresovala sam se. Iz prve, pomislila sam da je u pitanju neka “debela” prevara kao i u mnogim slučajevima gde se nešto reklamira i forsira ali ipak… Kupila sam juče elektronsku cigaretu koja izgleda upravo ovako i oduševi la se!

Izgled prave cigarete, ukus opet kao prave cigarete… sve u svemu ja oduševljena, a meni je zaista teško ugoditi tek da se zna :) E sada ima i nekoliko mana: ne ostavlja “neodoljivi miris” dima u prostoriji, od nje zavese ne crne, ne ostaju pikavci i sad … šta da radim sa silnim pikslama? :)

Danas je drugi dan kako umesto obične koristim elektronsku cigaretu i nadam se da ću uspeti da prave  ostavim iza sebe kao ružnu prošlost. Isto predlažem i vama, naravno ukoliko želite da ostavite cigarete,  učinite to na vama najlakši način, u trenutku kada sami osetite da to želite a ne kada vam drugi govore i maltretiraju vas raznim pričama koliko je to loše za vas. Niko od nas nije debil da to ne zna, jel?

I još jedna stvar, možda i najbitnija, na ovaj korak odlučila sam se sama. Nikakve “umrlice” odštampane na paklama cigarete nisu mogle da utiču na mene, baš kao ni priče o potencijalnim bolestima  pušača.

Mislila sam tada a mislim i sada isto – od nečega mora da se umre a ako me za ovolike godine nije ubio borski dim, neće ni cigarete!

Ipak ja odlučila i rešila a vi…  bar razmislite o svemu!

Prođe skoro mesec dana kako ništa nisam napisala na blogu. Lenjost nije, nedostatak vremena još manje a tema za pisanje koliko ti i duša želi. Malo su me smorile ove vrućine ali ipak presudno je sve što se dešavalo u našoj zemlji pa i u svetu. Na trenutke bili bih sva konfuzna željna kritika, osuda, neslaganja a kada bih malo bolje razmislila ni jedna moja napisana reč ne bi promenila apsolutno ništa od onoga što se događalo, niti će!

E sad, ostavljam sve po strani i vraćam se svom životu, onakvom kakaog i živim a političari svih mogućih partija neka se nadmeću mostovima, bajkama o EU, pljuju međusobno, organizuju parade i šta god im još bude palo na pamet, ukoliko su još pri zdravom razumu, mene to više ne dotiče.

Pa da krenemo! Proslavila sam lepo svoj rođendan 11. avgusta zajedno sa mojim mačorom Cickom koji je rođen baš kad i ja. Dan je bio zaista predivan a ono što me je posebno

obradovalo bio je dolazak mojih roditelja na proslavu. Možda nekome ovo zvuči čudno, ali niz godina dobijala bih poklone po želji, ili kada nisam ni želela poklon već njih, oni bi po svom izboru kupili poklon i dali mi ga dan kasnije. Izgovor uvek isti, da ne smetamo!? Već sam bila digla ruke jer nisam više mala mamina i tatina devojčica, kad eto čuda.  Zovu ” ranom zorom i najavljuju se da stižu “.

Potom je usledila slava, skromno u krugu porodice ali lepo, veselo … ničega nije nedostajalo.

Najtoplijeg dana u godini odlazimo za Beograd, malo posla, malo više zadovoljstva. Ljubaznost i toplina ljudi koje sam lično upoznala, a znala sam ih samo preko twittera me je oduševila.  I dok su Borsky i Srđan ćaskali a ja im se ubacivala u reč :), po Srđanovoj preporuci popila sam predivan prirodni sok od ceđenog voća. Smešno? I meni bi bilo da živim u većem gradu a vi u Boru.

Poseta ComTrade – u, ćaskanje, poslovni razgovori, samo za razliku od onakvih na kakve sam ja navikla ovi su bili opušteni uz puno šale, smeha i ćaskanja ama baš o svemu. Uh, umalo da zaboravim, najtopliji dan, tj. njegov dobar deo ostali smo u ComTrade-u tako da pod fenomenalnom klimom zaboravismo kakav je dan napolju. Potom je usledilo iznenađenje, poklon Veselina Jevrosimovića i ljudi iz kompanije za mog sina karatistu koji je skakao od sreće čim sam mu javila. Sada niko nije kao on, zar ne!

Uveče počinje TwitUp #bornetUP za čiju organizaciju moram posebno da se zagvalim Ivi Tanacković koja ne samo da je pomogla već bukvalno sve sama organizovala. Da budem iskrena toliki odziv nisam očekivala što zbog toga što je bio radni dan što zbog nesnosne vrućine od koje nije moglo da se diše. Mislim da smo po okupljanju prvo svi popili po dva bokala ledene vode kako ne bi dehidrirali.

Ćaskanje, opušteno druženje, oživljavanje poznatih  ”avatara”, razmene mišljenja… A onda je došla i moja draga Charolija. Žena zmaj u svakom smislu te reči. Prošlost i ružne uspomene ostaviću iza sebe, ali ću samo reći da je bila tu za mene kada mi je bila najpotrebnja a nismo se lično ni poznavale.

I eto tako, kratak presek… uživajte u slikama i hvala vam svima još jednom ste upravo takvi kakve sam vas i zamišljala.

Od pre nekoliko dana kada je Predrag Supurović rešio da napravi listu novinara koji su na Twitter -u digla se velika prašina. Školovani novinari, novinari koji posao obavljaju samo zato što su za to dobro plaćeni  ili zato što su uspeli da dođu do dobrog radnog mesta uz pomoć “baba i stričeva” a da u srcu nijednom  nisu osetili draž i ljubav prema novinarstvu nisu novinari!

Pre bih ih nazvala marionetama visokuh funkcionera, običnim fizičkim radnicima koji svoj cerebelum iskljiče pre polaska na posao ostave kod kuće na ispašu jer … nije im potreban. Politika javnih medija je takva da će im direktor ili urednik koji strahuje za svoje mesto i  platu  lepo reći i napisati šta će pitati, koje stvari neće “čuti” od sagovornika, kako će se smejati i koju pozu će zauzeti. Ne daj Bože da pomisle da postave pitanje koje nije u “programskoj šemi”, … ode posao. Nema plate a ljubav prema poslu pošto nije ni postojala neće ih motivisati da nastave da se bave istim. Sutra će postati direktori Toplana, Javnih preduzeća i ustanova, direktori bolnica jer bitna je plata zar ne?

Moja priča razlikuje se od mnogih a na prste mogu nabrojati ljude koji novinarstvo rade iz ljubavi bez obzira koliku im finansisku dobit donosi. To su  Sonja Kamenković, Snežana Stanojević, Dejan Đorđević  …  ima ih  još,  ali ovde sam navela ljude koje dobro poznajem.

Kao devojčica od nekih deset, jedanaest godina počela sam da radim na radio Boru u emisiji “Malo pojačaj radio”. Vrlo brzo urednik emisije Jovan Mitrović postavo me je za

glavnog i odgovornog dečijeg urednika i već posle par emisija nije ni proveravao moj rad pre emitovanja emisije u etar. U to vreme kao mala devojčica napravila sam nekoliko intervjua koji su zadivili prave školovane starije novinare. Na listi su bili Ceca Ražnatović – tada Veličković, prvi intervju, Dragana Mirković, Karamela, Marko Nikolić, Vesna Čipčić, Svetlana Bojković, Đule Van Gog, Lepa Brena … ali nekako najdraži intervju koji mi je ostao u sećanju bio je sa Željkom Šašićem koji mi je dao ekskluzivnu izjavu pre objavljivanja svog prvog albuma i rekao mi da sam prva koja je posle toliko njegovih nastupa prišla i pitala ga o njegovom radu, muzici koju interpretira i planovima u budućnosti. Novca u igri nije bilo, samo ljubav i svakodnevno nošenje magnetofona Uher od nekoliko kilograma, ako se još uvek neko seća šta je to!

U međuvremenu sam pošla u srednju školu i morala da napustim emisiju zbog termina u kojima se snimala, ali sam zato nastavila rad u emisiji Fon 030, Zona ritma, i TV emisiji Folk hit. Intervjue sam rado radila i donosila uredniku za emisije  u kojima su bili  potrebni. Novac ne, opet ljubav!

U Boru radio i tv polako nedugo zatim ulaze u “pakao” zbog stalnih smena direktora, urednika i preraspodelom novinarskog kadra. Prebacujem se na štampane i internet medije krećem sa radom kao nezavisni novinar gde nema cenzure Bor Grad INFO. U međuvremenu postajem član NUNS-a a ubrzo i članica IJF-a.

Sve vreme trudila sam se da od starijih kolega naučim što više, upijem svaku kritiku, jer nijedna – znam nije bila zlonamerna. Prolazi vreme i ja se ponovo vraćam na TV. Ovoga puta to je lokalna televizija “Sezam” na kojoj bukvalno radim 24 časa. Takozvane “gazde”, poput vlasnika ove televizije treba zakonom zabraniti, ali o tome sam već pisala pa ne bih se ponavljala. Čovek nema blage veze sa novinarstvom. Pisao je vesti i pokušavao da me natera da ih ja čitam i potpisujem svojim imenom, što sam naravno odbijala jer nisam želela sebe da izlažem podsmehu a i nije po kodeksu novinarstva, tako da smo taj deo priče vrlo brzo zaokružili.  Tako je otpočeo naš mali  rat. Od plate ni P…  Sećam se isplata na više mesečnih rata jer plata je bila toliko velika da je nije bilo moguće dati ne vreme. Čitavih 7.500 dinara, sramota.

Od osnivanja te televizije kroz nju je prošlo  (do tada) oko 37 novinara, jedan je bio priavljen u stalni radni odnos. Kada sam upitla šta dalje, i kako ćemo rešiti moj status, bacio mi je na papir na kome je pisalo da nikada nisam radila u njegovoj firmi već samo volontirala. Nisam ga potpisala već se obratila nadležnima. Bezuspešno, i pored mnogobrojnih autorskih emisija čiji se naslovi u forme još uvek emituju, iako samo kao blede imitacije. Mali grad – šta da se radi …

Prestala da radim ali ostala samostalni nezavisni novinar i ma kojim se poslom u životu bavila, novinarstva se nikada neću odreći.

I neka mi sada neki “veliki” novinar kaže kako je vrednost mojih objava na društenim mrežama manje vredna od njegovog rada, jer dok on čeka odobrenje od “tate” šta sme a šta ne, kako da uobliči, skrati, premontira, vest je u mom slučaju već objavljena, i u pravilu proverena i pouzdana. Da li je kasnije doradim tekstom ili kroz intervju, nebitno ali nikad ne objavim ništa što imalo liči na rekla-kazala. Ne volim žuto. :-) .

Nema velikih i malih novinara već samo onih koji rade i drugih koji odrađuju posao.

I još nešto, ovom prilikom želim da se zahvalim NUNS-u na savetima i nesebičnoj pomoći kada god mi je zatrebala.

Sećam se dana kada sam saznala da ću roditi devojčicu. Bila sam presrećna ali i uplašena, bolje rećeno zbunjena… moja velika želja bila je roditi devojčicu. Već sam imala sina koji je i bio iniciijator  ideje kada je za svoj rođendan pre nego što je ugasio svećice pomislio želju rekavši : ” Želim bebu seku!”, a onda se okrenuo ka meni i pitao me da li je istina da se sve rođendanske želje ispunjavaju?

Ono što je meni bilo čudno je da nikada pre toga nije pominjao da želi sestru kao i da obično muška deca žele brata sa kojim će igrati fudbal.

Evo u čemu se ogledao moj strah. Neprestano sam sebi postavljala jedno isto pitanje : ” Hoću li ću biti u stanju da oba deteta volim podjednako? ” I ako je moja želja oduvek bila da rodim devojčicu, sina koji je tada imao četiri godine volela sam više nego ikoga. Mučila me je misao kako majke koje imaju više dece kažu da svako dete vole podjednako. Da li lažu, pretvaraju se ili to kažu tek onako. Isto tako poznavala sam make koje su uvek jedno dete favorizovale i uzdizale ih od ostalih, prema kojima su se ophodile kao da nisu njena.  Na žalost i u porodilištu sam imala prilike da se naslušam i nagledam svačega. Reči poput ne želim ovo dete jer ne liči na mene…  želela sam sina ne ćerku, ili obrnuto, … ružno je i šak “ovo nije moje dete” i još mnogo, mnogo takvih i sličnih komentara.

Otišla sam do roditelja i pitala svoju majku šta ona misli o svemu tome, jer imam i brata. Htela sma da saznam koga voli više od nas dvoje. Rekla je da nas voli podjednako! Kako?

Rekla mi je da pogledam prste na svojoj ruci. Nisam imala predstavu šta time želi da mi dokaže, ali ipak ispružila sam ruku i pogledala u svoje prste, na šta je usledilo njeno pitanje koji mi je prst draži i kojeg bi se rado odrekla kad bih morala. Rekla sam joj da ne znam jer su mi svi prsti potrebni i da ne mogu jedan da volim više od drugog jer to je moja ruka i prsti su moji. Potom me je pitala, da li sam shvatila šta je htela da mi kaže. Jesam, i to nikad nisam zaboravila.

Kada se rodila Teodora imam utisak da je Darko, moj sin, bio najsrećnije dete. Nije bio ljubomoran za razliku od druge dece. Voleo je, pazio i bio je u stanju da sate provodi pored njenog krevetca kako bi je pazio “da joj se nešto ne dogodi”.

Sada su veliki, svađaju se i prepiru baš kao i sva deca ali se i vole. Razlika u ljubavi prema deci ma koliko ih imali ne postoji. Deca su najveći blagoslov svake majke i inspiracija za stalnom borbom za njihov lepši i bolji život.

Ukoliko ima onih koji iz ovog teksta nsu shvatili poentu, ne treba ni da pokušava da bude roditelj!

Da li ste ikada osetili kako koračate a da ne dodirujete tlo pod nogama? Da vas neka nevidljiva sila nosi i vodi u nepoznatom pravcu a toliko vam je lepo da ne želite ni da razmišljate koji je krajnji cilj. Da li je to vera, nada ili samo veliko samopouzdanje koje vam niko ne može oduzeti? Dovoljno je samo malo dići se sa tla po kome hodamo, kako bi preskočili sve prepreke koje su nam na putu.

Ne postoji problem koji je nerešiv. Postoji samo strah u našim glavama da nećemo biti u stanju da prevaziđemo još jednu „igru“ koju nam život stavlja na put ka sreći i uspehu. Odlučiš li da se predaš, gotov si u startu. Svi tvoji demoni ustremiće se na tebe i pomoći će ti da što dublje padneš u očaj i potoneš. Ne dopusti im to, u pitanju je borba – rat a u ratu su sva sredstva „dozvoljena“.

Život ume da bude tako lep ali i kratak. Vremena za tugu nema. Podignite glavu i onda kada vam je najteže i živite punim plućima jer drugu priliku nećete imati. Živite kako želite i kako vama odgovara a ne kako bi to neko drugi želeo od vas.

Svaki dan je novo blago koje nam život pruža, svaki izlazak Sunca je početak jednog divnog dana na putu ka još lepšem nastupajućem periodu.

Zato… dopustite sebi da koračate malo iznad uobičajenog i svakodnevnog tla, uzdignite se ali ne previše jer život ne voli preterivanja!

Pre nekoliko godina, sasvim slučajno, upoznala sam osobu za koju sam bila potpuno sigurna da je puna sebe, nedodirljiva, nepristupačna, tačnije  neraspoložena za sklapanje bilo kakvih prijateljstava sa osobama koje nisu “njen nivo”.

Sećam se da je u meni izazivala strahopoštovanje, zračila smirenošću i nekako nerelano stabilno i samuverena. Jednostavno zračila je pozitivnom energijom. Volela sam da je slušam, zapisujem reči koje bi izgovarala, ali mi nikako nije padalo na pamet da će baš ona vremenom postati moj pravi pravcati prijatelj.

Životne priče – potpuno drugačije, ona žena sa reputacijom, cenjena u svojoj profesiji uspešna na svim poljima,  ja  prosečna mlada, puna ideja, voljna za bezrezervnom podrškom i u davanju doprinosa za bolje sutra, entuzijazmom …

Upijala sam svaku reč, oduševljavala se  idejama potajno,  iz prikrajka  da ne bi ispala nametljiva.

Ne znam ni sama kako se sve tačno odigralo ali sećam se da je u pitanju bio neki posao koji smo trebale zajedno da odradimo. Imala sam tremu, priznajem. Slušala sam šta govori ali od uzbuđenja nisam pola razumela. Ipak suštinu sam na sreću shvatila.

Naši kontakti i razgovori postali su učestaliji, na trenutke intimni pa čak i poverljivi. Sve više vremena provodile smo zajedno zbog zajedničkog posla, a kada ne bi bile u mogućnosti da se vidimo neko vreme, nisu izostajali dugi telefonski razgovori. Osoba o kojoj sam mislila da me neće ni primetiti u moru onih koji je prate i sarađuju sa njom, postala je moj pravui iskreni prijatelji pred kojom nemam nikakvih tajni. Kada su u pitanju dobre ili loše vesti, kada je raspoložena za razgovor ili ne, uvek je tu da me sasluša i posavetuje.

Čovek nikada ne može biti siguran gde i kada će naići na pravog i iskrenog prijatelja. Koliko god vam se činilo da ste manje vredni gledajući poznate, ugledne i uspešne ljude oko sebe, ne ustručavajte se da stupite u kontakt sa njima, ne posustajte.

Ukoliko želite da nekoga zaista upoznate, ma kakav ishod na kraju bio, priđite bez straha, otvoreno recite svoje mišljenje, saslušajte drugu stranu jer…  nikad se ne zna.

Možda će baš ta osoba promeniti vaš život i pogled na svet!