Nena BOR

Archive for the ‘Volim’ Category

Najzad sneg koji ” pada ” na našim blogovima dobija neki smisao. Skoro čitava zima prođe nam bez snega! Lično i nisam baš neki ljubitelj zime ali svako godišnje doba ima svojih čari. Grudvanje, sankanje i neizbežni Sneško Belić stvari su kojima se svako dete raduje, nešto što obeležava detinjstvo svakoga od nas.

Moja kćerka pošla je u školu ne osetivši radost zime i lepote koje zimska idila nosi sa sobom. Iz godine u godinu snega je sve manje, a kada ga i ima praćen je oštrim i  jakim mrazevima ili takvim smetovima da opet dođemo na isto. Igre nema!

Sećam se da nas kao decu niko nije mogao zimi da natera u kuću. Sanke, skije, zatrpavanje u snegu bile su nezaobilazne stvari, bez mnogo utopljavanja i “specijalne” opreme. Neke od ulica preko zime bile su zatvorene za saobraćaj a samim tim dostupne samo nama – deci! Dočekati zimu bez gumenih čizama i skafandera, prostoje bilo  nezamislivo. Nova godina bez snega – šta je to? Na svu sreću i Deda Mraz se već navikao pa sad više i ne dolazi sankama. Naredne godine verovetno će uzjahati irvase – biće to nova moda u smislu prilagođavanja novonastaloj situaciji a možda se dogodine pojavi i na biciklu.

Bili kako bilo ove godine ostadosmo uskraćeni snežnih pahulja. Počinjem da se pitam da li živim na Flotridi (ne daj Bože) i ili sam još uvek u Srbiji. Do pre samo nekoliko dana zimske jakne nisu nam ni bile potrebne. Nego, smislila sam plan! Sneg danas nije prestao da pada. Sutra brže bolje vodim decu napolje malo da se izigraju, napraviću neku fotografiju za uspomenu da sutra mogu dokumentovano da im pričami kako je u njihovo vreme postajao sneg.

Bojim se da svojim unucima neće pričato o zimi i snegu kao nekoj drevnoj legendi, jer kako je krenulo naopako možda kad odrastu više neće  postojati zima kao godišnje doba!

Volim da maštam poput malog deteta. Ta mašta ponekad me odvede jako daleko u samo meni dobro poznati svet.  Uvek sam nekako bila drugačija od druge dece, mojih vršnjaka. Dok su oni maštali o prinčevima i princezama, ja sam želela papagaja, kad su oni pisali pisma Deda Mrazu i stavljali pod jelku, ja sam samo želela svoju porodicu na okupu i da tata baš tog dana ne bude na putu. Drugarice su želele zimovanja, skupe skije i skijašku opremu, ja sam želela svog brata kraj sebe, grudvanje i sneška…

Kako sam odrastala i moje želje su bile ” ozbiljnije “. Želela sam celu kolekciju knjiga Meri Louis Fisher, obožavala sam njene knjige. Zamišljala sam svoju sobu u kojoj ću imati poseban zid pun polica ispunjen knjigama…

Sad sam odrasla :lol: . Ono što već godinama priželjkujem i čemu se nadam je da će mi se ukazati šansa da izvesno vreme provedem na hipodromu i brinem o konjima. Želim da ih hranim, timarim, jašem i kao najveće ispunjenje pohađam zvaničnu obuku za pravilno jahanje.

Ljubav koju osećam prema konjima prostim rečima ne umem da objasnim. Obožavam njihovu snagu i lepotu, divim se njihovom galopu i maštam kako ću jednoga dana na konju uz vihor vetra ” dotaći oblake “.

Jednom prilikom, uz kaficu sa komšijama dotaknemo se teme konja. Saznala sam dau selu  ima konje i da će mi sa zadovoljstvom njegova supruga i on ispuniti želju. Ali to nije sve! Njegova porodica godinama dresira divlje konje…

Ići ću u  poteru za divljim konjima, jahaću, i biću sa njima koliko god želim!

Kako nas život nekada obraduje! Kad počnemo da gubimo nadu da ćemo san ikada ostvariti,  baš u tom trenutku dobijemo sve što smo želeli!

Po gregorijanskom kalemdaru 14. , po julijanskom 1. januara, svake godine  proslavlja se Pravoslavna Nova godina, kod Srba poznatija kao Srpska Nova godina. Iako nije priznata kao zvanična rado se slavi u mnogim balkanskim zemljama : Srbiji, Makedoniji, Bosni i Hercegovini, Republici Srpskoj, Crnoj Gori i Pravoslavnim delovima Hrvatske. Tradicija ništa manje ne zaostaje ni u zemljama poput Rusije, Moldavije, Gruzije, Belorusije, Ukrajine, Jermenije…

Zanimljivo je da tradicija obeležavanja Julijanske Nove godine postoji i u pojedinim delovima u Švajcarskoj (као Alter Silvester), kao i u Škodskoj (Единбуршки ‘Am Bothan’). U nekim delovima bivše Jugoslavije običaj je bio mešenje pogače sa novčićem prilikom čega bi svako od ukućana dobio parče. Onaj ko bi izvvukao novčić podrazumevalo se da će biti najbogatiji u Novoj godini. Identičan običaj kao za Božič.

U gradovima širom Srbije građani uz vatromet i veselje dočekali su Novu 2011. godinu, Pravoslavnu, Srpsku ili Julijansku u ovom momentu nebitno je. Važno je je da nam donese bolje ” sutra “,  puno zdravlja, sreće, ljubavi, radosti i novca ( ne mnogo već onoliko koliko je potrebno da solidno živimo i pružimo deci potrebno ).

Neka vam je svima srećna ova Nova 2011. godina i neka Bog uvek bude uz vas, a i uz mene!

Čovek ponekad nije ni sam svestan koliko i pored svega što mu se dešava i što ga prati, to nešto voli. Na svoj rodni grad gledala sam očima stranca, odbojno i sa puno prerasuda građenih kroz detinjstvo, mladost i neuspehe u ljubavi ili braku. Kao detetu delovao mi je tako tmuran, ružan i prepun odbojnog sivila. Vukla me je misao da u bilo kom drugom gradu sve lepše i bolje, svetlije i mnogo jednostavnije. Maštala sam da živim u Parizu, potom u Veneciji ali kako sam odrastala  manje su te želje mogla sebi da ispunim okrenuka sam se detaljnije i razboritije mom gradu i životu u njemu. Shvatila sam da su mi ovde roditelji, brat, sestre, drugari… da je ovde moj život i da tu   pripadam.

U međuvremenu mnogo toga se promenilo. Sestra je otišla da živi u Kanadu, brat u Beograd, prijatelji raštrkani po celoj Srbiji i Svetu. Koji je pravi razlog mog opstanka i daljeg boravka u Boru -pitala sam se.

Vreme je prolazilo… Usledila su razočarenja, gnev se gomilao u meni i u jednom trenutku poželela da pobegnem. Nebitno gde! Moglo je to biti selo, grad, druga zemlja ili država, ma potpuno svejedno samo da nisam više tu. Htela sam život iz početka, resetovan, bez sećanja, loših uspomena, lažnih prijatelja kao i da se nikada više ne okrenem i pogledam iza sebe. Najlakše mi je bilo da spakujem kofer i nestanem. Nisam dozvolila nikome čak ni da pokuša da me spreči  od sprovođenja te zamisli.

Spakovala sam se i krenula…

Imam utisak, nikada duži put do Beograda ( prva destinacija ). Kroz glavu su mi prolazile razne misli, sa jedne strane bolja budućnost deci, psihički mir, novi početak… sa druge: znam li ja uopšte gde idem, od čega bežim i šta ću time postići.

Sa pasošem u ruci i koferom uputila sam se ka aerodromu. Negde na pola puta zamolila sam taksistu da stane. Izašla sam iz auta i pogledala oko sebe a zatim i u torbu u kojoj sam ” spakovala ” ceo svoj život.  Tek tada sam shvatila da ja ustvari obožavam svoj rodni grad i da problem nije u njemu već u meni samoj. Ono što sam ja želela nije bilo bežanje iz Bora već od problema, sećanja, velikog bola i svih neprijatnosti koje su mi se dešavale. Shvatila sam da od sebe ne mogu pobeći, jer ma gde ja bila na zemaljskoj kugli ću to odneti sa sobom, kao i da se od problema ne beži već suočava sa njima. Problemi se rešavaju borbom a ne bežanjem pomislila sam.

Okrenula sam se i naredila put nazad u moj Bor. Obavila sam samo dva telefonska u kojima sam jednoj strani rekla da ne dolazim a roditeljima da se vraćam i da sam odustala, ali da me neko vreme ne zovu i ne pitaju ništa. Mislim da iskreniji plač sreće nisam čula. Imala sam utisak da ću doleteti kući.

Danima sam šetala gradom, ” ljubila ” svako drvo koje mi se našlo na putu, uživala u dimu koji me je do juče gušio i zahvaljivala Bogu što mi je u poslednjem trenutku otvorio oči. Svoj grad ne volim, ja ga obožavam. Volim svaku uličicu u njemu, napuklu sijalicu na banderi, sumorne fasade i male ponekad musave ulice- volim ih jer sma u njima odrastala i stasala u ženu- majku, suprugu druga ili saradnika. Volim i novo klizalište ali ništa manje nepounjene rupe po gčavnim ulicamau, volim svoju školu, ljude koji me okružuju ma kakvog su soja, volim ih …

Zato kažem svima, pre nego bilo šta rešite da učinite sa svojim životom, dobro razmislite. Neke greške je vrlo teško popravite a druge se ne daju rešiti! Naučite da volite i cenite ono što imate jer samo vaše je ono najbolje- samim tim što je vaše i što vam pripada..

Osam minuta u Boru from EastWeekendFest on Vimeo.

Волим празнике, волим традицију. Стари обичају представљају за мене вредност која се не сме изоставити. Дани пуни љубави, среће и весеља са најдражима…

Испред црква Светог Великомученика Гeоргија…

Део моје прошлогодишње ауторске емисије! Надам се да вам се свидело :)