Nena BOR

Archive for the ‘Volim’ Category

Sedim i razmišljam kako da pretočim sve svoje misli, razmišljanja  i koji način da podelimsa vama svu svoju sreću i tugu koju osećam. Ušli smo u Novu 2012. godinu pa bi trebalo zaokružiti prethodnu i krenuti dalje. Gledajući globalno prethodna godina za moju porodicu i mene lično bila je veoma uspešna. Deca su napredovala u svakom pogledu. Dok je Teodora godinu posvetila učenju, čitanju, lepom pisanju i radila na sopstvenoj edukaciji kako bi proširila svoja znanja, Darko je ostvario značajne rezultate na polju sporta, stigao do crnog pojasa u karateu s tim da školu ni jednog trenutka nije zapostavio.

Prethodnu godinu obeležile su  dve veoma značajne i velike manifestacije zahvaljujući kojima će Bor ostati upamćen samo po onom najlepšem. Sve je počelo od ideje kako prezentovati grad i pokazati ga onakvim kakav on zaista jeste, malim ali lepim i upravo tada rodio se prvi “EastWeekenFeast”. Lepo smo se proveli dva dana, uživali družeći se jedni sa drugima i  moram naglasiti i mnogo toga naučili.

Posle uspešno održanog “EastWeakendFeasta”  rodila se ideja za pokretanjem još jedne manifestacija koja bi bilo posvećena isključivo Boru, nerazvijenom turizmu a velikim potencijalima koje ima, pokazati značaj i lepote našeg malog rudaskog grada i posvetiti se malo više ekološkim pitanjima. “BorNet 2011. “ organizovali smo u novembru i uz veliki trud, rad i podršku RTB-a, Ministarstva za ekologiju i prostorno planiranje i svih ostalih koji su prepoznali potencijale u našim manifestacijama, u svet pustili pravu sliku Bora koji nije tako crn kako su mnogi želeli da ga predstave.

Sada, idemo dalje. Nastavljamo tamo gde smo stali i već počinjemo sa pripremama za “EastWeekendFest” koji nas očekuje u 12. i 13. maja u Boru. Potrudićemo se da budemo još bolji nego što smo bili, još sadržajniji i dobri domaćini.

Sve u svemu veoma pozitivna godina iza nas.

Od svoje dece očekujem da budu onakvi kakvi su bili i do sada, puni ljubavi, razumevanja i uvek nasmejani a sebi, sebi želim samo dobro zdravlje i malo ljubavi i razumevanja od osoba do kojih mi je stalo.

Mirjana Bradonjić je rođena u Šapcu 1984. godine, po zanimanju je Diplomirani dizajner iz oblasti primenjene umetnosti, od detinjstva se bavila crtanjem, pohađala je škole crtanja i slikanja tako da je izbor zanimanja logičan sled njenih interesovanja.

Tajne zanata je otkrila kada je pre pet godina počela da radi kao asistent stiliste Saše Vidićia, radeći spotove, reklame, modne editorijale, smatra da se prave tajne posla kojim želimo da se bavimo otkriju tek kad završimo školovanje i zakoračimo u svet praktičnog posla.

Nakon otkrivanja ovih malih tajni, radila je kao dizajner u samoj proizvodnji gde je dosta naučila o samoj tehnici izrade odevnih predmeta.

Svoj posao ne vidi kao stvaranje običnih komada garderobe već kao spoj više stvari odjednom, dizajniranje, stajling, fotografiju, silkarstvo, te je samim tim ono što voli da radi i za šta se opredelila – konceptualna umetnost.

Ova iskustva su je ohrabrila da krene u samostalan rad i stvaranje sopstvenog brenda i tako je nastala “Moba Moba” koja se bazira na primenjenom slikarstvu, to jest, ručno oslikanim unikatima, bilo da se to odnosi na odeću, obuću ili aksesoare.

Svaka Vaša kreacija predstavlja umetničko delo za sebe. Postoji li neka koja vam je posebno draga?
Hvala, svaka pohvala veoma znači i sam odaziv koji jedan umetnik prima od publike, ta energija koju razmenite sa nekim kome se vaš rad dopada je svakako podstrek za nova i još bolja dela. Na ovo drugo pitanje je veoma teško odgovoriti jer svaki rad nosi neku priču za sebe. Radije bih to prepustila drugima da izaberu.

Šta je najvažnije kod žene umetnice?
Pametno rezonovanje u svakom slučaju je ono što je najvažnije za bilo kog dizajnera. Ako prčamo o Srbiji i bavljnju dizajnom, ovde u ovom trenutku, onda je to svakako usklađivanje finansijskog momenta sa mogućnostima ali i svetskim trendom koji nam je svima vodilja. Ako je pak reč o inostranstvu, svaka ideja je dobrodošla ali najbitnije od svega je na koji je način je iznosite, koju poruku nosi i u kom trenutku i na koji način. Mislim da pitanje pola ne igra neku bitniu ulogu, jer svi smo mi individue za sebe

Šta je to što Vas inspiriše? 
Najviše su to neke geometrijsjke forme, različiti profili koje prenosim na unikate koje radim, ali i razni događaji, neke univerzalne teme. Možda zvuči i kao kliše, ali muzika je jedan od bitnih pokretača barem kada sam ja u pitanju, trenutak kada neke ideje nastaju je proizvod emocija a iste su najprisutnije u muzici.

Vaše modele nose poznate ličnosti naše estrade poput Branislava Lečića. Kako je došlo do saradnje?
Ne treba biti skroman, ali uvek treba znati koliko vredite. Gospodinu Lečićiu sam prvi put radila stajling još pre skoro tri godine u Grand Casinu, a i rodom smo iz istog grada, Šapca.

Predstojeća velika manifestacija istočne Srbije “BorNet” biće održana u Boru 26. i 27. novembra… Otkrijte nam kakva ste nam iznenađenja pripremili.
Naravno da se radujem što sam pozvana da se predstavim sa svojim radom, tako da ću tim povodom uraditi neke ručno oslikane majice, ali neka za sada ostane tajna.

Kojii su Vaši dalji planovi i da li ste razmišljali da svoju robu plasirate na inostrano tržište?
Predstojeći planovi su osmišljavanje i pravljenje limitiranih serija koje ce biti bazirane takođe na primenjenom slikarstvu. Biće to paleta raznih motiva i ideja pretočhenih u nekoliko odvojenih kolekcija.Planovi za inostranstvo svakako stoje, pa cemo videti u narednom periodu šta će se od toga ostvariti

Ima nas mnogo koji obožavamo životinje i sprenmi smo da sa svojim ljubimcem podelimo poslednji zalogaj hrane. Postoji i ona druga grupa u koju bih svrstala moju majku, komšinicu … koje obožavaju životinje ali ih nikada ne bi čuvale u stanu. Ok, složim se sa njima, klimam glavom dok mi drže predavanja i objašnjavaju koliko to može biti opasno, štetno po zdravlje i slično, sve dok ne stignemo do one teze gde počnu da me ubeđuju kako je čuvanje životinje u stanu zapravo mučenje njih samih pa  bi trebala kao “pravi”  ljubitelj životinja da ih pustim da žive kako im je Bog rekao. E tu mi se čaša obično prelije!

Obzirom da živim u stanu a ne u kući trebala bih zaboraviti ljubav koju osećam prema svom lubimcu, jel da? Kako da ne! Kuću nemam niti ću je ikada imati a osnovni razlog je što ne volim da živim u kući niti sam ikada volela. Joj, kad pomislim samo koliko bi prozora treba oprati, jeza me hvata :). Tezu po kojoj je Bog odredio kako će životinje i gde živeti, tek ne podržavam i postavljam pitanje : “Iz kog razloga bi Bogu smetala udomnjena životinja koja se tretira kao član porodice, kada bi u suprotnom bila primorana da se smrzava po ulici, gladuje i bude izložena raznim opasnostima koje je vrebaju sa svih strana ?”. Pošto neke stvari ne možeš da objasniš, onome ko to ne želi da čuje obično tu i odustanem od “pravdanja”. Pametniji popušta – zar ne?

Ono što zasigurno znam, je da je moj mačor Cicko prezadovoljan životim koji živi u stanu, uvek sit, čist, pokriven, ukoliko spava u svojoj korpi. Njegova patnja kada duže ostane sam u kući, ne može se rečima opisati. Počne tužno da me gleda kada se vratim, svojim mačećim jezikom iskazuje tugu, ljutnju a potom za samo par minuta trčkara veselo po stanu i “ljubi” sve ukućane od reda. Kako bi naglasio svoje nezadovoljstvo, obavezno me odvede do svoje činijice pune hrane, kako bi mi dao do znanja da nije želeo ni da jede.

Spava u mom naručju, dotrči na svaki moj poziv, gleda me pravo u oči dok mu govorim i kao da želi da mi kaže da me je potpuno razumeo. Ponekad “razgovaramo” dugo, mazimo se i žalimo jedno drugom. Sa njim nikada nisam sama kod kuće, bolesna u krevetu a da on nije uz mene kraj bolnog mesta jer mačke to osećaju i znaju. Jednostavno ne bih mogla da zamislim život bez tog malenog bića koje mi se uvuklo u srce i pod kožu.

Onaj koji sebe i ukućane uskraćuje za iskrenu i nesebičnu ljubav životinje nije ni svestan koliko greši. Životinje dresiramo mi ali mnogo možemo i da naučimo od njih kao na primer šta je vernost ljubav i zahvalnost!

Sećam se dana kada sam saznala da ću roditi devojčicu. Bila sam presrećna ali i uplašena, bolje rećeno zbunjena… moja velika želja bila je roditi devojčicu. Već sam imala sina koji je i bio iniciijator  ideje kada je za svoj rođendan pre nego što je ugasio svećice pomislio želju rekavši : ” Želim bebu seku!”, a onda se okrenuo ka meni i pitao me da li je istina da se sve rođendanske želje ispunjavaju?

Ono što je meni bilo čudno je da nikada pre toga nije pominjao da želi sestru kao i da obično muška deca žele brata sa kojim će igrati fudbal.

Evo u čemu se ogledao moj strah. Neprestano sam sebi postavljala jedno isto pitanje : ” Hoću li ću biti u stanju da oba deteta volim podjednako? ” I ako je moja želja oduvek bila da rodim devojčicu, sina koji je tada imao četiri godine volela sam više nego ikoga. Mučila me je misao kako majke koje imaju više dece kažu da svako dete vole podjednako. Da li lažu, pretvaraju se ili to kažu tek onako. Isto tako poznavala sam make koje su uvek jedno dete favorizovale i uzdizale ih od ostalih, prema kojima su se ophodile kao da nisu njena.  Na žalost i u porodilištu sam imala prilike da se naslušam i nagledam svačega. Reči poput ne želim ovo dete jer ne liči na mene…  želela sam sina ne ćerku, ili obrnuto, … ružno je i šak “ovo nije moje dete” i još mnogo, mnogo takvih i sličnih komentara.

Otišla sam do roditelja i pitala svoju majku šta ona misli o svemu tome, jer imam i brata. Htela sma da saznam koga voli više od nas dvoje. Rekla je da nas voli podjednako! Kako?

Rekla mi je da pogledam prste na svojoj ruci. Nisam imala predstavu šta time želi da mi dokaže, ali ipak ispružila sam ruku i pogledala u svoje prste, na šta je usledilo njeno pitanje koji mi je prst draži i kojeg bi se rado odrekla kad bih morala. Rekla sam joj da ne znam jer su mi svi prsti potrebni i da ne mogu jedan da volim više od drugog jer to je moja ruka i prsti su moji. Potom me je pitala, da li sam shvatila šta je htela da mi kaže. Jesam, i to nikad nisam zaboravila.

Kada se rodila Teodora imam utisak da je Darko, moj sin, bio najsrećnije dete. Nije bio ljubomoran za razliku od druge dece. Voleo je, pazio i bio je u stanju da sate provodi pored njenog krevetca kako bi je pazio “da joj se nešto ne dogodi”.

Sada su veliki, svađaju se i prepiru baš kao i sva deca ali se i vole. Razlika u ljubavi prema deci ma koliko ih imali ne postoji. Deca su najveći blagoslov svake majke i inspiracija za stalnom borbom za njihov lepši i bolji život.

Ukoliko ima onih koji iz ovog teksta nsu shvatili poentu, ne treba ni da pokušava da bude roditelj!

Vasilije Ostroški rođen je 28. decembra 1610. godine u današnjoj Hercegovini u veoma pobožnoj, blagočestivoj i siromašnoj porodici. Po rođenju dobio je ime Stojan. Stojan je i ono malo hrane što je imao uvek delio sa ostalim čobanima te vremenom postade omražen zbog svoje dobrote od otpadnika vere i zlih ljudi. Roditelji ga prvo skloniše u manastir Zavale koji je bio posvećen Vavedenju Presvete Bogorodice, gde mladi Stojan poče da uči a potom se i zamonaši i dobi ime Vasilije. Izvesno vreme proveo je u manastiru Tvrdoš ali kako i tu htedoše nevernici da ga ubiju on prebeže za Rusiju. Po povratku iz Rusije sav novac koji je zaradio poklonio je manastirima širom Hercegovine a potom se skrasi u manastiru Ostrog. Mnoga čudesa činio je za vreme svog života pa se isto desilo i posle njegove smrti. Svete mošti čudotvorca čine  čudesna isceljenja. Mnoge zakletve i zaveti daju se baš na ovaj dan.

On pomaže svakome ko mu se obrati sa iskrenom molitvom i pobožnošću bez obzira na veru.

Molitva Svetom Vasiliju Ostroškom

Sveti Vasilije, veliki ugodniče Božiji, pomozi svima pa i meni. Veliki branitelju vere Pravoslavne, odbrani i nas koji tvoju Svetu veru držimo, i s nadom tebi pristupamo. Veliki arhijereju Božiji, pomoli se Bogu Svedržitelju za sve ljude tvoje, pa na posletku i za mene nedostojnog i poslednjeg. Tvrdoški viteže i Ostroški podvižniče, spasavaj nas od beda vidljivih i nevidljivih. Zapalila te je Srpska zemlja kao večnu sveću pred prestolom Boga Živoga, pa nam sada osvetli puteve i razagnaj tugu. Molitvama i suzama zagrevao si hladnu pešteru Ostrošku, pa zagrej sada Božijim duhom i srca naša, da se spasemo i proslavimo Boga svevišnjega i tebe Sveca Božijega. Sa svih strana sveta priticali su ćivotu tvome bolni i nevoljni, i ti si im pomagao: demone odgonio, veze đavolje raskidao, i zdravlje duševno i telesno ljudima darivao. Tako i sada pomozi, krštenim i nekrštenim, kao i uvek, svima pa i meni. Izmiritelj si bio zavađene braće, izmiri i sada sve zavađene, zbratimi razbraćene, oveseli tužne, ukroti samovoljne, isceli bolne. Sveti Vasilije Čudotvorče i Oče naš duhovni, čuj i usliši čeda tvoja duhovna u Hristu Isusu Gospodu našem. Amin.

Ljudi likujte, narodi čujte:
Hristos voskrse, radost donese!
Zvezde igrajte, gore pevajte,
Hristos voskrese, radost donese!
Šume šumite, vetri brujite,
Hristos voskrse, radost donese!
Mora gudite, zveri ričite,
Hristos voskrse, radost donese!
Pčele se rojte, a ptice pojte,
Hristos voskrse, radost donese!
Anđeli stojte, pesmu utrojte,
Hristos voskrse, radost donese!
Nebo se snizi, zemlju uzvisi,
Hristos voskrse, radost donese!
Zvona zvonite, svima javite,
Hristos voskrse, radost donese!
Slava ti Bože, sve ti se može,
Hristos voskrse, radost donese!

Sv. vladika Nikolaj Žički

Dragi prijatelji, od danas se možete prijavljivati za EastWeekendFest.
Cene kotizacija su sledeće:
- Do 1. aprila, 1200din
- Od 1. aprila do 1. maja, 1500din
- Od 1. maja do početka festivala, 1800din
- Na dan festivala, 2000din
Prvih 20 studenata koji se prijave ne plaćaju ni kotizaciju ni smeštaj, pa čak ni prevoz ukoliko se opredele za naš autobus koji će krenuti 7. maja u 6 i 30 iz Beograda. Oni će biti smešteni ili u jednom od dva hostela u Boru ili u Brestovačkoj Banji (po sopstvenom izboru, potrebno je da čekiraju u formularu za prijavu jednu od te dve opcije). Njihov boravak u Boru će obezbediti Ministarstvo za telekomunikacije i informaciono društvo.
Prvih 30 ostalih koji se prijave biće smešteni u hotelu Albo (osim ako ne žele neki drugi smeštaj što će čekirati u formularu za prijavu) i plaćaće 50% cene pansiona što iznosi 1550 dinara.
Cene smeštaja u hostelima su 1200din a u Brestovačkoj Banji 1500din.
Dakle, što se pre prijavite imaćete bolji i jeftiniji smeštaj.
Prevoz iz pravca Beograda (i povratak, naravno) je besplatan za sve koji se opredele da dođu našim autobusom.

pročitaj sve>>