Nena BOR

Archive for the ‘Priče za svaki dan’ Category

Prođe skoro mesec dana kako ništa nisam napisala na blogu. Lenjost nije, nedostatak vremena još manje a tema za pisanje koliko ti i duša želi. Malo su me smorile ove vrućine ali ipak presudno je sve što se dešavalo u našoj zemlji pa i u svetu. Na trenutke bili bih sva konfuzna željna kritika, osuda, neslaganja a kada bih malo bolje razmislila ni jedna moja napisana reč ne bi promenila apsolutno ništa od onoga što se događalo, niti će!

E sad, ostavljam sve po strani i vraćam se svom životu, onakvom kakaog i živim a političari svih mogućih partija neka se nadmeću mostovima, bajkama o EU, pljuju međusobno, organizuju parade i šta god im još bude palo na pamet, ukoliko su još pri zdravom razumu, mene to više ne dotiče.

Pa da krenemo! Proslavila sam lepo svoj rođendan 11. avgusta zajedno sa mojim mačorom Cickom koji je rođen baš kad i ja. Dan je bio zaista predivan a ono što me je posebno

obradovalo bio je dolazak mojih roditelja na proslavu. Možda nekome ovo zvuči čudno, ali niz godina dobijala bih poklone po želji, ili kada nisam ni želela poklon već njih, oni bi po svom izboru kupili poklon i dali mi ga dan kasnije. Izgovor uvek isti, da ne smetamo!? Već sam bila digla ruke jer nisam više mala mamina i tatina devojčica, kad eto čuda.  Zovu ” ranom zorom i najavljuju se da stižu “.

Potom je usledila slava, skromno u krugu porodice ali lepo, veselo … ničega nije nedostajalo.

Najtoplijeg dana u godini odlazimo za Beograd, malo posla, malo više zadovoljstva. Ljubaznost i toplina ljudi koje sam lično upoznala, a znala sam ih samo preko twittera me je oduševila.  I dok su Borsky i Srđan ćaskali a ja im se ubacivala u reč :), po Srđanovoj preporuci popila sam predivan prirodni sok od ceđenog voća. Smešno? I meni bi bilo da živim u većem gradu a vi u Boru.

Poseta ComTrade – u, ćaskanje, poslovni razgovori, samo za razliku od onakvih na kakve sam ja navikla ovi su bili opušteni uz puno šale, smeha i ćaskanja ama baš o svemu. Uh, umalo da zaboravim, najtopliji dan, tj. njegov dobar deo ostali smo u ComTrade-u tako da pod fenomenalnom klimom zaboravismo kakav je dan napolju. Potom je usledilo iznenađenje, poklon Veselina Jevrosimovića i ljudi iz kompanije za mog sina karatistu koji je skakao od sreće čim sam mu javila. Sada niko nije kao on, zar ne!

Uveče počinje TwitUp #bornetUP za čiju organizaciju moram posebno da se zagvalim Ivi Tanacković koja ne samo da je pomogla već bukvalno sve sama organizovala. Da budem iskrena toliki odziv nisam očekivala što zbog toga što je bio radni dan što zbog nesnosne vrućine od koje nije moglo da se diše. Mislim da smo po okupljanju prvo svi popili po dva bokala ledene vode kako ne bi dehidrirali.

Ćaskanje, opušteno druženje, oživljavanje poznatih  ”avatara”, razmene mišljenja… A onda je došla i moja draga Charolija. Žena zmaj u svakom smislu te reči. Prošlost i ružne uspomene ostaviću iza sebe, ali ću samo reći da je bila tu za mene kada mi je bila najpotrebnja a nismo se lično ni poznavale.

I eto tako, kratak presek… uživajte u slikama i hvala vam svima još jednom ste upravo takvi kakve sam vas i zamišljala.

Od pre nekoliko dana kada je Predrag Supurović rešio da napravi listu novinara koji su na Twitter -u digla se velika prašina. Školovani novinari, novinari koji posao obavljaju samo zato što su za to dobro plaćeni  ili zato što su uspeli da dođu do dobrog radnog mesta uz pomoć “baba i stričeva” a da u srcu nijednom  nisu osetili draž i ljubav prema novinarstvu nisu novinari!

Pre bih ih nazvala marionetama visokuh funkcionera, običnim fizičkim radnicima koji svoj cerebelum iskljiče pre polaska na posao ostave kod kuće na ispašu jer … nije im potreban. Politika javnih medija je takva da će im direktor ili urednik koji strahuje za svoje mesto i  platu  lepo reći i napisati šta će pitati, koje stvari neće “čuti” od sagovornika, kako će se smejati i koju pozu će zauzeti. Ne daj Bože da pomisle da postave pitanje koje nije u “programskoj šemi”, … ode posao. Nema plate a ljubav prema poslu pošto nije ni postojala neće ih motivisati da nastave da se bave istim. Sutra će postati direktori Toplana, Javnih preduzeća i ustanova, direktori bolnica jer bitna je plata zar ne?

Moja priča razlikuje se od mnogih a na prste mogu nabrojati ljude koji novinarstvo rade iz ljubavi bez obzira koliku im finansisku dobit donosi. To su  Sonja Kamenković, Snežana Stanojević, Dejan Đorđević  …  ima ih  još,  ali ovde sam navela ljude koje dobro poznajem.

Kao devojčica od nekih deset, jedanaest godina počela sam da radim na radio Boru u emisiji “Malo pojačaj radio”. Vrlo brzo urednik emisije Jovan Mitrović postavo me je za

glavnog i odgovornog dečijeg urednika i već posle par emisija nije ni proveravao moj rad pre emitovanja emisije u etar. U to vreme kao mala devojčica napravila sam nekoliko intervjua koji su zadivili prave školovane starije novinare. Na listi su bili Ceca Ražnatović – tada Veličković, prvi intervju, Dragana Mirković, Karamela, Marko Nikolić, Vesna Čipčić, Svetlana Bojković, Đule Van Gog, Lepa Brena … ali nekako najdraži intervju koji mi je ostao u sećanju bio je sa Željkom Šašićem koji mi je dao ekskluzivnu izjavu pre objavljivanja svog prvog albuma i rekao mi da sam prva koja je posle toliko njegovih nastupa prišla i pitala ga o njegovom radu, muzici koju interpretira i planovima u budućnosti. Novca u igri nije bilo, samo ljubav i svakodnevno nošenje magnetofona Uher od nekoliko kilograma, ako se još uvek neko seća šta je to!

U međuvremenu sam pošla u srednju školu i morala da napustim emisiju zbog termina u kojima se snimala, ali sam zato nastavila rad u emisiji Fon 030, Zona ritma, i TV emisiji Folk hit. Intervjue sam rado radila i donosila uredniku za emisije  u kojima su bili  potrebni. Novac ne, opet ljubav!

U Boru radio i tv polako nedugo zatim ulaze u “pakao” zbog stalnih smena direktora, urednika i preraspodelom novinarskog kadra. Prebacujem se na štampane i internet medije krećem sa radom kao nezavisni novinar gde nema cenzure Bor Grad INFO. U međuvremenu postajem član NUNS-a a ubrzo i članica IJF-a.

Sve vreme trudila sam se da od starijih kolega naučim što više, upijem svaku kritiku, jer nijedna – znam nije bila zlonamerna. Prolazi vreme i ja se ponovo vraćam na TV. Ovoga puta to je lokalna televizija “Sezam” na kojoj bukvalno radim 24 časa. Takozvane “gazde”, poput vlasnika ove televizije treba zakonom zabraniti, ali o tome sam već pisala pa ne bih se ponavljala. Čovek nema blage veze sa novinarstvom. Pisao je vesti i pokušavao da me natera da ih ja čitam i potpisujem svojim imenom, što sam naravno odbijala jer nisam želela sebe da izlažem podsmehu a i nije po kodeksu novinarstva, tako da smo taj deo priče vrlo brzo zaokružili.  Tako je otpočeo naš mali  rat. Od plate ni P…  Sećam se isplata na više mesečnih rata jer plata je bila toliko velika da je nije bilo moguće dati ne vreme. Čitavih 7.500 dinara, sramota.

Od osnivanja te televizije kroz nju je prošlo  (do tada) oko 37 novinara, jedan je bio priavljen u stalni radni odnos. Kada sam upitla šta dalje, i kako ćemo rešiti moj status, bacio mi je na papir na kome je pisalo da nikada nisam radila u njegovoj firmi već samo volontirala. Nisam ga potpisala već se obratila nadležnima. Bezuspešno, i pored mnogobrojnih autorskih emisija čiji se naslovi u forme još uvek emituju, iako samo kao blede imitacije. Mali grad – šta da se radi …

Prestala da radim ali ostala samostalni nezavisni novinar i ma kojim se poslom u životu bavila, novinarstva se nikada neću odreći.

I neka mi sada neki “veliki” novinar kaže kako je vrednost mojih objava na društenim mrežama manje vredna od njegovog rada, jer dok on čeka odobrenje od “tate” šta sme a šta ne, kako da uobliči, skrati, premontira, vest je u mom slučaju već objavljena, i u pravilu proverena i pouzdana. Da li je kasnije doradim tekstom ili kroz intervju, nebitno ali nikad ne objavim ništa što imalo liči na rekla-kazala. Ne volim žuto. :-) .

Nema velikih i malih novinara već samo onih koji rade i drugih koji odrađuju posao.

I još nešto, ovom prilikom želim da se zahvalim NUNS-u na savetima i nesebičnoj pomoći kada god mi je zatrebala.

Da li ste ikada osetili kako koračate a da ne dodirujete tlo pod nogama? Da vas neka nevidljiva sila nosi i vodi u nepoznatom pravcu a toliko vam je lepo da ne želite ni da razmišljate koji je krajnji cilj. Da li je to vera, nada ili samo veliko samopouzdanje koje vam niko ne može oduzeti? Dovoljno je samo malo dići se sa tla po kome hodamo, kako bi preskočili sve prepreke koje su nam na putu.

Ne postoji problem koji je nerešiv. Postoji samo strah u našim glavama da nećemo biti u stanju da prevaziđemo još jednu „igru“ koju nam život stavlja na put ka sreći i uspehu. Odlučiš li da se predaš, gotov si u startu. Svi tvoji demoni ustremiće se na tebe i pomoći će ti da što dublje padneš u očaj i potoneš. Ne dopusti im to, u pitanju je borba – rat a u ratu su sva sredstva „dozvoljena“.

Život ume da bude tako lep ali i kratak. Vremena za tugu nema. Podignite glavu i onda kada vam je najteže i živite punim plućima jer drugu priliku nećete imati. Živite kako želite i kako vama odgovara a ne kako bi to neko drugi želeo od vas.

Svaki dan je novo blago koje nam život pruža, svaki izlazak Sunca je početak jednog divnog dana na putu ka još lepšem nastupajućem periodu.

Zato… dopustite sebi da koračate malo iznad uobičajenog i svakodnevnog tla, uzdignite se ali ne previše jer život ne voli preterivanja!

Nekada sam i ja bila mala, imala svoja tajna carstva i svet u kome su prinčevi i princeze bili glavni pozitivni likovi. Sećam se, kao da je juče bilo… rts 1 i nove epizode „Štrumfova“. Brat i ja takmičili bi se ko će prvi završiti sa jelom i zauzeti bolje mesto kraj tv-a. Dečija radost!

U tom periodu nije bilo televizora u boji, daljinskih upravljača, ustvari bilo ih je ali su bili privilegija imućnijih porodica kojima ja nisam pripadala,  a i slika se često gubila zbog slabog signala. Ustani – pojačaj ton … idi smanji malo … jao, opet se gubi slika, brzo tata da pomeri antenu …

Video rekorderi došli su mnogo kasnije, DVD plejeri tada nisu bili ni u planu a o kablovskoj televiziji, mobilnim telefonima, kompjuterima i igricama da i ne govorim. Glavna zanimacija bile su nam kofice, lopatice, poneka igračkica i dovoljno mašte. Ta mašta i kreativnost izgubila se nažalostbez traga kod današnjih generacija.

Pored svega nabrojanog, deca su u današnjem vremenu sve nezadovoljnija, stalno im je dosadno, crtani im odavno više ne drže pažnju. Sve što je nekada bilo poučno i pametno, njima je sada glupo! Crtani filmovi koji se sada emituju puni su nasilja ili virtuelnih života junaka koji samo zaglupljuju našu decu dok poente nema.

I opet ću se vratiti na primer štrumfova, izmišljenih bića u izmišljenoj zemlji, koja sebe ni u jednom kontekstu ne nazivaju ljudima, jer to i nisu, a svaka epizoda nosila je sobom neku pouku. Sada imamo „Winks vile“!? Devojčice koje se transformišu, lete i čine čuda! U špici čak pevaju nešto kao „budi i ti kao i mi, jedna od nas“. Kako?

I dok mašta ide u suprotnom smeru prema totalno nerealnom svetu, naše lepotice igraju se vila kada izađu u park. Toliko se užive u priču da su u stanju da se dobro isposvađaju pa čak i izvređaju jedna drugu boreći se da baš jedna od njih dobije titulu najbolje i najlepše vile!

Hoću „Snorkijevce“, „Čudesnu šumu“, starog dobrog „Baltazara“… hoću i želim, a mislim i da bi se novim generacijama dopalo samo kada bi imali prilike da odgledaju bar neku epizodu.

Ako može da se reprizira „Bolji život“ godinama i godinama, „Otpisani“ i ostale stare dobre serije, pitam se u čemu je problem sa crtaćima?!

Ne bih da zalazim u dubinu, još manje da idem u širinu zato ću biti vrlo kratka i jasna.

Jedna sam od onih ljudi koji vole sve što ih okružuje. Volim Sunce kada ujutru obasja sobu, obožavam kišu koja je uvek tu da me rashladi kada mi je vruće, volim sve gazirane vode ali ipak favorizujem “Hebu”, nekako mi najviše prija…

Volim kada upoznam optimiste jer  šire pozitivnu energiju, ništa manje ne volim ni pesimiste jer tek tada shvatim koliki sam realista.

Volim da prećutim, ali samo kada pomislim da nisam u pravu što u mom slučaju malo teže ide jer ja sam “uvek u pravu”! Volim kada mi kažu onu glupu frazu kako kao “ne mogu glavom kroz zid”,  jer uvek dokažem suprotno – zid možda jeste tvrđi ali nije uporniji!

Volim sva godišnja doba, sve mesece i dane u godini, mada ne mogu baš da volim snežne smetove zimi i pljuskove ujesen, još manje 45 stepeni u hladu leti. Pa šta onda volim u godini? Volim proleće i mesec maj, podseća me na detinjstvo i mene kao malu Titovu pionirku.

Volim proleće jer tada rastu koprive, zelje i pečurke, one livadarke, tako da niko u tom periodu ne može ostati gladan, bar ne mi Srbi koji smo se odavno na sve navikli.

Volim optimimizam u Srbiji – pošto pravog više nema sada volim onaj virtuelni… i to je nešto!

Volim kada me ljudi pogrešno procene, naročito ako se procena odnosi sa onu frazu kako sam fina, slatka (mala glupačica)… Još više volim izraz lica kada shvate da su daleko od istine.

Volim sve svoje prijatelje a neprijatelje prosto obožavam jer  u nekim slučajevima umeju da budu bolji i od najboljeg prijatelja  ;-)

Volim nameštaljke i spletke jer na kraju uvek “onaj ko drugome jamu kopa sam u nju i upada!”.

Volim ljude i životinje, predsednicu kućnog saveta kojoj nikada ništa ne promakne… volim sve ljude  ovoga sveta koji još neguju bratstvo i jedinstvo kao zenicu oka svog.

Ah da ne zaboravim… najviše cenim, poštujem i volim :-) one koji se bore za mir u Svetu! :-D

Kakav divan dan, prosto ne znam odakle bih počela. Osećam bes, gorčinu, očaj, nemoć da bilo šta promenim na bolje. Bežim iz sveta u svet ali na žalost ni u jednom ne nailazim na onu staru dobru iskrenost, volju za stvarnim promenama ka boljem.

Rekoše mi neki ljudi da se mi sada nalazimo u 21. veku!? Mislim da su me debelo slagli baš kao i njih isti ti što su  se malo zabrojali.

Zaključak do koga sam danas došla nije ništa novo već činjenica koju sebi uporno ne želim da priznam. Pogrešno sam vaspitavana, živela u zabludi mnooogooo godina i verovala da bolje sutra zaista i postoji. E jesam plitka, za Deda Mraza sam ih provalila sa četiri godine dok mi je za priču o boljem životu trebalo najmanje  šest puta više vremena.

Potajno se ponadah da će do tog “smaka sveta” ipak doći i da će se sva sranja prekinuti jednom za stalno, kad ono ništa! Badava se sređivala, čistila kuću i četkala mačku za taj veliki dan kada svanu dan baš kao i svaki prethodni :mrgreen:

Ni jedan problem danas nije manji no što je bio juče, nije se ni najmanji rešio sam od sebe a ja… ja jednostavno nemam više snage da se borim istinom protiv laži, poštenjem protiv prevare, osmehom dok drugi plaču…

Danas nam je u poseti bio moj brat, neko koga mnogo volim i ko ume da unese radost u moje srce i u najgorim i najtežim životnim momentima. Popričali smo par sati, nasmejali se na tren sećajući  se lepih vremena detinjstva… ipak sve je ostalo isto, bežanje u lepa sećanja nije večno a povratak u stvarnost ume baš da zaboli jer ni razlog njegove posete nije bila čašica razgovora, nije ni došao zato što je želeo da “protegne noge” par stotina kilometara jer nije imao šta pametnije da radi već što ga je muka naterala.

Pustim tv da se malo relaksiram jer jedino tu cvetaju ruže, jedino u vestima saznam koliko mi  je dobro i kako napredujem. Valjda sam ostala slepa kada su ostali mali mačići progledali po dolaski na svet mada mi je sluh perfektan, Bogu hvala, i to je nešto, progledaću kada dođe vreme, kad porastem – čemu žurba? Sačekam vremensku prognozu a onda zapitam sebe da li je meni tv uopšte potreban ako ni vremenska prognoza  nije tačna, bar ne ona koja važi za grad u kome živim.

Pripade mi muka, uzeh torbu i ključeve od auta i izleteh iz kuće. Namera mi beše da se provozam malo po gradu tek onako bez nekog posebnog cilja – to me smiruje, relaksira, puni baterije. Na moju sreću na vreme bacih pogled na skazaljku, onu što pokazuje koliko goriva još imam u rezervoaru, kad primetih da se ona nešto oklembesila  ka podu. Ništa, rekoh sebi, odoh do pumpe pa nastavljam, ovo zadovoljstvo mi niko ne može uzeti. Ha…

Još ni motor nisam ugasila kad mi priđe ljubazni radnik i reče kako  goriva nema. Pomislih da se šali ali dečko mi ponovi isto ” nema goriva “. Pogledah ga začuđeno a on samo slegnu ramenima i reče da će stići ali ne reče koji dan. Odoh do sledeće pumpe sa istim cljem i namerom i dobih isto slaganje ramenima i identičan odgovor. Na svu sreću moj dragi redovno proverava da li u kolima ima goriva, kao i sve ostalo kada je auto u pitanju znajući za moju nemarnost – priznajem, tako da je ipak bilo dovoljni da se dovučem do kuće.

Ušla sam, izrevoltirana bacila ključeve i krenula sa svojom histerijom, ukućanima dobro poznatom pod parolom – sklanjaj se ko može! Nadrljao je moj dragi slušajući me, ono ko bi drugi, decu ne opterećujem a Cicko još nije progovorio a i što bi kada niko više nikoga i ne sluša. Klimanje glavom – isuviše je nego dovoljno, mogućnost zamaranja- isključena, veliko preopterećenje slušanja sagovornika – nema. Lepota!

Zaboravih  da kažem kako sam ostala bez hleba za večeru pa pošla usput i do pekare u kojoj rekoše da hleba nema! Pekara koja radi bez prestanka decenijama unazad nema hleba, zašto, niko ne kupuje svež  skuplji je, narod čeka “sutra” ,tada je upola cene. Razumem pekare, nemaju ljudi nikakvu dobit, ne isplati im se pa smanjili proizvodnju na trećinu ali razumem i narod koji će kupiti sutra dva hleba po ceni jednog. Jedino ne razumem sebe i pitam se da li ću ikada shvatiti  gde živim i šta ustvari očekujem da će se promeniti! Hoću li prestati ikada da kidam sebe postavljajući svakoga dana jedna te ista pitanja, gde je nestalo ovo ili ono i konačno hoću li prekinuti da davim one koje volim svakodnevnicom koju niko od nas ne može promeniti.

Odgledah još jedan dnevnik, čuh kako mi je lepo, videh svojim očima kako na tv-u napredujemo i zapitah se u čemu je zapravo moj problem?

U koliko svetova uopšte živimo? Ja ih imam tri, online, offline i onaj treći moj najdraži – svet snova. U njima je sve prelepa bajka pa verovatno iz tog razloga i najviše volim da svoj život provodim baš tu i baš u njima. Snovi su moj spas, moj put na kome nema prepreka ni granica. U njima priču biram ja, happy end stvaram sama i zato nemojte me buditi taj svet je moj i pripada samo meni. Vlasništvo koje mi niko ne može oduzeti, možda kad bolje razmislim i jedina stvar za koju mogu reći sa sigurnošću da je samo moja i da sam ja njen jedini vlasnik.

U online svetu mnogo puta susrela sam se sa ljudima koji misle da me mogu osuditi jer ne razmišljam kao i oni, jer na stvari gledam drugim očima ali oči su individualne kod svakoga od nas, tako da im prepuštam zadovoljstvo da misle da me mogu osuditi jer “presuda” nije validna.

Svako od nas na stvari gleda  iz drugog ugla i sa nekog svog ličnog aspekta. Možda u tome i leži suština celog mog problema. Ne volim da aminujem stvari, ne želim da komentarišem sa predubeđenjem kako  moram da mislim isto što i autor, potrvđujem ono što prezirem. Sa druge strane nije mi cilj da uvredim nikoga, ne dopada mi se određeni način razmišljanja – ok, procenjujem da bi bila previše oštra u svom komentaru – povlačim se! Ne vidim ništa loše u tome…

Jedan banalan primer koga se uvek setim kada razmišljam na ovu temu – ko kakva jaja voli da jede?  : kuvana, pržena, jaja sa sirom, kajgana ili možda omlet.  Niko me ne može uveriti kako će svi odgovoriti da vole isto pripremnjena jaja baš kao i ja? Niko! Većina će možda deliti moje mišljenje dok će se ona mala grupica “uklopiti” u “većinu” a po potrebi i naterati sebe da zavoli isto. Čemu to?

Problem kojim me guši  u online ali i u offline komunikaciji leži upravo u tome. Ne umem da budem istomišljenik, ne želim ni da postanem. Ja sam buntovnik od rođenja i ukoliko primetim da se svima “sviđaju” jaja pripremnjena na način koji ja volim već sutradan  naći ću drugi recept  jer nije normalno niti je moguće da svi volimo isto.

Dok spavam i sanjam u 90 odsto slučajeva svesna sam da se nalazim u snu i tu kreće moja sloboda, pražnjenje! Leteću, pevaću (iako ne znam), popeću se na Ajfelovu kulu pa kada me mrzi da siđem skočiću i dočekaću se na noge (kao mačka) pa ako treba i lajaću, može mi se! Zato povremeno volim da odlutam u svoj svet snova, prespavam čitav dan, napunim baterije a potom se vratim  u surovu realnost vedrija, puna optimizma i spremna na nove ” susrete “.