admin | 
04 20th, 2010| 
Koliko ljudi se uopšte ikada zapita koje prednosti su pred njim kada se bavi poslom koji voli. Jedna od vrlo bitnih stvari u životu je kako pronaći pravi posao za sebe, posao koji voliš i u kojem se možeš kompletno ostvariti, bez opterećenja i predrasuda.
Kao dete sam imala više želja od kojih je jedna bila da postanem veterinar. Glavni razlog bio je mogućnost da što više vremena provedem uz životinje koje mnogo volim i budem u njihovoj blizini ne bih li im pomogla kad god bi bilo potrebno. “Lako je biti lekar”, mislila sam a mnogo teže veterinar jer životinja ne ume da se požali i kaže šta je boli. Iz nekih sada već nebitnih razloga, želja mi se nije ostvarila.
Prvi put zaposlila sam se sa 18 godina. Radila sam u trgovini, fotografskoj radnji, knjigovodstvu… radila sma sve što sam morala,ali nikada zato što sam nešto volela.
…. bila sam šesti razred osnovne škole. Hobi mi je bio ” Ekološka škola” i istraživanja bentofaune i puževa. Ubrzo posle prvog izdatog rada, pojavili su se ” mali novinari ” radio Bora iz emisije ” Malo pojačaj radio ” i pozvali me da prezentujem rad škole, sa aspekta učenika , gostovanjem u njihovoj emisiji. Gostovanje je proško ok, a najčudnije je što treme nisam imala – ni malo. Posle nekoliko dana , tadašnji urednik dečije emisije , gospodin i sada mogu reći kolega Jovan Mitrović , pozvao me je da se priključim njihovoj ekipi i budem deo dečijeg tima. Prihvatila sam, presrećna jer to je bio još jedan od novih privlačnih izazova za mene . Ubrzo sam postala glavni i odgovorni dečiji urednik emisije, pravila reportaže sa poznatim ličnostima, noseći na ramenu magnetofon UHER skoro ” teži ” od mene same. Godine su prolazile, emisiju sam prerasla, ali su se stalno otvarala vrata novim emisijama u kojima sam imala mogućnosti da budem saradnik ili novinar reporter. Po završenoj srednjoj školi, moj životni put vodi me na sasvim drugu stranu a od radija i tv-a ostaje samo lepa uspomena….
Od pre godinu dana počinjem polako da se vraćam u svet novinarstva. Sva uplašena, puna pitanja da li ću se snaći posle toliko vremena, kako će me ljudi prihvatiti i ono najteže pitanje , hoću li umeti i uspeti da najzad radim posao koji volim svim srcem. Čovek koji mi je prvi dao podršku i verovao u mene bio je Siniša Lađević. Bez straha da li ću ga obrukati ili ne, slao me je sa puno poverenja na terene ispred redakcije ” Bor grad INFO”. Poslednjih devet meseci radim kao novinar i na lokalnoj televiziji ” Sezam “.
Često dođem sa terena jako kasno, nekada na poslu ostanem gotovo čitav dan, dešava mi se da od premora samo padnem u krevet i zaspim… ali … jedno je sigurno, radim posao koji volim i uživam u njemu. Sav taj umor dođe mi nekako ” sladak ” i jedva čekam sutrašnji dan kada ću se ponovo susresti sa novim “terenima” i novim izazovima. Koliko posao koji radim ispunjava moj život, vidim tek sad.
Ovom prilikom želim da se zahvalim svima koji su verovali u mene, pružili mi šansu, savetovali me i učili. Hvala mojim divnim kolegama sa kojima radim, kolegama i kolegnicama iz Televizije Bor, hvalai mom direktoru Žarku Timotijeviću koji mi je pružio šansu da se ponovo bavim poslom koji volim. Posebnu zahvalnost želim da uputim ovom prilikom i Slađani Tomić, koja je uvek imala vremena da mi objasni sve ono što ne razumem i pomogne u trenutcima kad nisam bila sigurna u sebe.
” Rad je stvorio čoveka “, a ja bih dodala da ga i održava, zato želim svima da kažem, “neka vas kroz život vode ljubav rad i radite ono što volite. Samo tako možete biti ono što želite. Nikada nemojte biti samo izvršioci tuđih želja i ambicija. Ne sme biti straha, jer ako nešto zaista voliš i želiš, radom na tome, bez okretanja glave nećeš dozvoliti da život samo prođe pored tebe”.
Jos samo jedno za kraj. Hvala Siniša jer bez tvoje vere u mene i podrške ja danas ne bih radila ono što radim. Hvala što si mi vratio samopouzdanje i ponovo vratio u život onu pravu Nenu… umalo izgubljenu u vremenu.
