Ona dolazi… laganim koracima šunja se iza sokaka i čeka svoj trenutak kada će postati jedinstvena. Tih nekoliko sekundi, do njenog dugo očekivanog dolaska, biće sva važna. Kao neka dobra vila koja će nam doneti sve što budemo poželeli – osluškuje nas… naše želje i ne ispunjene snove. Radovaće se i ona možda i više nego mi njoj jer mi smo ih dočekali puno a ona će sada doći i za 365 dana napustiti nas. Ostaće samo trag u vremenu dok mi idemo dalje.

Pokušala sam da oslušnem i ja nju i prodrem u dubinu njene duše… Jedino što želi je da bude bolja od svoje predhodnice, da joj se radujemo i u sreći dočekamo.

Njena slava trajaće poslednjih deset sekundi odbrojavanja, svi će biti ushićeni i veseli a potom će jedni drugima poželeti ispunjenje mnoštva želja. Tada će zablistati, svi će je pomenuti i govoriti o njoj.

Nova godina doneće nam sve ono što smo sami sebi poželeli – dobro zdravlje, ljubav, sreću, novac i mir… Nova 2012. godina stiže za par sati i jedino što je sebi poželela je da bude zapamćena po dobrom koje će nam doneti.

Dragi prijatelji, želim vam srećnu predstojeću Novu 2012. godinu, puno zdravlja, ljubavi i međusobnog razumevanja. Volite se, volite i neka drugi vole vas.

Nena BOR - "Najveći čovek uvek ostaje dete." Johan Volfgang Gete

Autor: Gordana Čomić

Kad nam se začećem  odredi pol i rodimo se kao devojčice ili dečaci, na to nemamo nikakav uticaj, isprepletu se geni naših roditelja i velika, prirodna igra slučajnosti odredi nam – pol.

Jednom rođeni, a SAMO ZATO  što smo devojčice ili dečaci – društvo u kom se rađamo određuje nam uloge, različite, „skrojene“ kulturom, tradicijom, običajima, ponašanjem koje neko društvo smatra prihvatljivim i poželjnim. I gledajući razne ljudske zajednice, različite ama baš po svemu, od mesta gde na planeti žive, preko jezika i kolektivnog sećanja koje neguju, pa sve do stepena ukupnog razvoja, lako se uočava jedna sličnost, jedna univerzalija koja ima samo malo suštinskih razlika: muškarac odlučuje ŠTA je i KAKVA je uloga žene, muškarac odlučuje KAKO žena treba da se ponaša, šta sme i šta ne sme, čime sme da se bavi, čime ne sme, ponekad čak i kako treba da se oblači, a kako ne, ponekad čak s jasnom porukom da je žena „vlasništvo“ muškarca i da ceo njen život treba i mora da bude „u službi“ muškarca, porodice, brige o drugima.

U većini zajednica čak se smatra da je sasvim prihvatljivo ženu, kao fizički slabiju, tući i nasiljem „dovoditi u red“, ako joj slučajno padne na pamet da kaže „meni se ovakav život uopšte ne sviđa, hoću i ja moja prava, ja sam ljudsko biće, jednako kao i muškarac“. Dokaze je lako naći: svaki pojedinačni slučaj „ženskog otpora i zahteva“ imao je društvenu represiju kao odgovor, kad su htele pravo glasa hapšene su i streljane, kad su htele ženske škole trpele su odbacivanje okoline, kad su htele da biraju za koga (ili uopšte) da se udaju slane su u kaluđerice, kad su htele da odlučuju o rađanju stavljane su van crkava, kad su htele da se zaposle „vraćane“ su kuće, deci, kuvanju i mužu, a kad bi se i zaposlile, plaćane su manje i „šibane“ predrasudama o tome „kakve to uopšte žene“ i mogu da se zapošljavaju i bave svojom karijerom…i tako u nedogled.
I to je početna tačka za svaku od nas koja vidi, oseti, čuje, proživi iskustvo neravnopravnosti – taj se model mora menjati zajedno sa muškarcima, drugačije ne može, samo zajedno možemo razmotriti, pa onda odlučiti ŠTA, KAKO i ZAŠTO menjati u tradicionalnim ulogama koje su istorijski, kulturološki, religijski, zakonski, običajno, mentalitetski namenjeni i ženama i muškarcima.

Pohađanje te svojevrsne  „ženske škole života“ (baš kao i „muške“, u sasvim drugom kontekstu)  je istovremeno i neprestano udaranje o predrasude i učenje kroz iskustva nama bliskih i dalekih žena i sticanje sopstvenih iskustava kroz pobede i poraze kad god se susretnemo sa očitom nepravdom koja nam se čini SAMO ZATO što smo – žene, nepravde koje se smatraju prihvatljivim za činiti ih ljudskim bićima – SAMO ZATO što su žene.
I neke od nas, u nekom trenutku polaganja svih raznih ispita iz te „ženske škole života“ kažu „Ej, bre, čekaj malo?! Ne valja ovako, hajde da zajedno menjamo svo to štetno istorijsko nasleđe“

Istorija nas takođe uči da pravu, suštinsku revoluciju uvek čine – male stvari, naizgled male, skoro nevažne odluke o malim stvarima, svake od nas koja bi da nešto menja.

Mi žene se najčešće bavimo time ŠTA drugi misle o nama, kao da postajemo same sebi važne kad DRUGI kažu da JESMO VAŽNE I NEOPHODNE, a možemo da odlučimo o jednoj maloj, svakodnevnoj promeni tako što ćemo se zapitati ŠTA mi mislimo same o sebi, o onome što nam se događa i što ne bismo volele da doživljavamo.

Jer – omalovažavati te može samo onaj ili ona kome ili kojoj to omalovažavanje – dopustiš.

Mala, svakodnevna, lična je odluka da mi budemo te koje će prekinuti lanac nepravdi koje smo same iskusile, lanac satkan od karika istorijskog muškog odlučivanja o nama i o svemu.

Ako imaš ćerku, ne tepaj joj „sine“, obrati joj se sa „ćerko“, jer ona to – jeste.

Ako ti svi u okolini kažu da nešto ne možeš  ili ne smeš, pitaj „ZAŠTO?“ i ne prihvataj „oduvek je tako bilo“ kao odgovor.

Ako te neko na poslu omalovažava, progoni, maltretira, pitaj „jel postoji neki zakon protiv takvog ponašanja?“ i traži da se taj zakon primeni, to je tvoje i samo tvoje pravo.

Ako ti kažu da ćutiš i trpiš nasilje pitaj „ako je nasilje tako dobro za žene, zašto je zakonom zabranjeno?“ i oglasi se, nađi podršku i pomoć.

Ako ti kažu  da „ti to sve uopšte ne razumeš (samo zato što si žena)“, kaži im „ja najviše volim kad neko razume ŠTA ja NE RAZUMEM“.

Ako te ubeđuju da si kriva i grešna što hoćeš da raspolažeš svojim telom, kaži im „to sam takođe ja, ja gospodarim svojim telom i imam pravo da upravljam svojim životom“.

Ako ti priprete „da se nećeš dobro provesti“ ako zahtevaš svoja ženska ljudska prava, kaži im da je ispunjenje tvojih zahteva dobro i za njih i za tebe, jer – jeste.

Ako ti kažu da su kućni i domaćički poslovi trivijalni i nevažni – ponudi im da zajedno sa svim drugim domaćicama ove planete stupimo u sedmodnevni štrajk, samo da vidimo kako će, bez tog nevažnog što svaki dan besplatno radimo – funkcionisati porodica, selo, grad, država….

Ova planeta ljudskog roda „radi“ na besplatnom ženskom radu, na dobrovoljnoj ženskoj brizi o drugima. Radile smo to hiljadama godina, radićemo i dalje, samo što žene ove civilizacije imaju jedan zahtev – HOĆEMO I DA ODLUČUJEMO o tome KAKO će planeta ljudi ubuduće izgledati i NA ČEGA će sve raditi.

Učini malu, sitnu, naizgled nevažnu promenu DANAS, ubedi sestru, prijateljicu, snahu, ćerku, koleginicu da učini ISTO i milioni naših malih odluka videće se kao jedna velika, nepovratna ženska odluka koja kaže: OVO smo naučile u ženskoj školi života i OVO su NEPRAVDE kojima ne treba učiti žene koje dolaze posle nas.

Toliko je jednostavno.

Preuzeto sa: Ženske evropske političke mreže

Nena BOR - "Najveći čovek uvek ostaje dete." Johan Volfgang Gete

Mirjana Bradonjić je rođena u Šapcu 1984. godine, po zanimanju je Diplomirani dizajner iz oblasti primenjene umetnosti, od detinjstva se bavila crtanjem, pohađala je škole crtanja i slikanja tako da je izbor zanimanja logičan sled njenih interesovanja.

Tajne zanata je otkrila kada je pre pet godina počela da radi kao asistent stiliste Saše Vidićia, radeći spotove, reklame, modne editorijale, smatra da se prave tajne posla kojim želimo da se bavimo otkriju tek kad završimo školovanje i zakoračimo u svet praktičnog posla.

Nakon otkrivanja ovih malih tajni, radila je kao dizajner u samoj proizvodnji gde je dosta naučila o samoj tehnici izrade odevnih predmeta.

Svoj posao ne vidi kao stvaranje običnih komada garderobe već kao spoj više stvari odjednom, dizajniranje, stajling, fotografiju, silkarstvo, te je samim tim ono što voli da radi i za šta se opredelila – konceptualna umetnost.

Ova iskustva su je ohrabrila da krene u samostalan rad i stvaranje sopstvenog brenda i tako je nastala “Moba Moba” koja se bazira na primenjenom slikarstvu, to jest, ručno oslikanim unikatima, bilo da se to odnosi na odeću, obuću ili aksesoare.

Svaka Vaša kreacija predstavlja umetničko delo za sebe. Postoji li neka koja vam je posebno draga?
Hvala, svaka pohvala veoma znači i sam odaziv koji jedan umetnik prima od publike, ta energija koju razmenite sa nekim kome se vaš rad dopada je svakako podstrek za nova i još bolja dela. Na ovo drugo pitanje je veoma teško odgovoriti jer svaki rad nosi neku priču za sebe. Radije bih to prepustila drugima da izaberu.

Šta je najvažnije kod žene umetnice?
Pametno rezonovanje u svakom slučaju je ono što je najvažnije za bilo kog dizajnera. Ako prčamo o Srbiji i bavljnju dizajnom, ovde u ovom trenutku, onda je to svakako usklađivanje finansijskog momenta sa mogućnostima ali i svetskim trendom koji nam je svima vodilja. Ako je pak reč o inostranstvu, svaka ideja je dobrodošla ali najbitnije od svega je na koji je način je iznosite, koju poruku nosi i u kom trenutku i na koji način. Mislim da pitanje pola ne igra neku bitniu ulogu, jer svi smo mi individue za sebe

Šta je to što Vas inspiriše? 
Najviše su to neke geometrijsjke forme, različiti profili koje prenosim na unikate koje radim, ali i razni događaji, neke univerzalne teme. Možda zvuči i kao kliše, ali muzika je jedan od bitnih pokretača barem kada sam ja u pitanju, trenutak kada neke ideje nastaju je proizvod emocija a iste su najprisutnije u muzici.

Vaše modele nose poznate ličnosti naše estrade poput Branislava Lečića. Kako je došlo do saradnje?
Ne treba biti skroman, ali uvek treba znati koliko vredite. Gospodinu Lečićiu sam prvi put radila stajling još pre skoro tri godine u Grand Casinu, a i rodom smo iz istog grada, Šapca.

Predstojeća velika manifestacija istočne Srbije “BorNet” biće održana u Boru 26. i 27. novembra… Otkrijte nam kakva ste nam iznenađenja pripremili.
Naravno da se radujem što sam pozvana da se predstavim sa svojim radom, tako da ću tim povodom uraditi neke ručno oslikane majice, ali neka za sada ostane tajna.

Kojii su Vaši dalji planovi i da li ste razmišljali da svoju robu plasirate na inostrano tržište?
Predstojeći planovi su osmišljavanje i pravljenje limitiranih serija koje ce biti bazirane takođe na primenjenom slikarstvu. Biće to paleta raznih motiva i ideja pretočhenih u nekoliko odvojenih kolekcija.Planovi za inostranstvo svakako stoje, pa cemo videti u narednom periodu šta će se od toga ostvariti

Nena BOR - "Najveći čovek uvek ostaje dete." Johan Volfgang Gete

Još kao devojka slušala sam priče drugarica, njihovih majki i komšinica o bolesti raka dojke i opasnosti ukoliko se ista ne otkrije na vreme. U prvi mah temu sam smatrala ne dovoljno bitnu da bih joj pridavala isuviše pažnje jer… to se dešava nekom drugom a i sigurno nije baš tako strašno kako se predstavlja.

Posle izvesnog vremena počela sam da se nosim mišlju kako bih trebala da obavim pregled. Razgovarala sam sa majkom o tome ali ona je nekako odmahivala glavom govoreći kako sam mlada i kako niko u našoj familiji nije imao rak dojke pa da nemam razloga za brigu. Zračenja mi nisu potrebna.

Posle rođenja ćerke Teodore napipala sam čvor veličine lešnika na levoj dojci. U početku sam ćutala i suzbijala strah, onaj obostrani. Strah od pregleda i još veći strah od rezultata. Svakodnevno sam proveravala i prepipavala isto mesto sve dok nije postalo bolno a onda se obratila lekaru.

Na žalost u Boru to ide malo sporije nego u drugim gradovima pa me je čekanje ubijalo u pojam. Posle nekoliko pregleda lekara, koji nisu mogli da usaglase svoje mišljenje, dobila sam uput za operaciju kako bi uzorak što pre bio poslat patologu. Operacije se nisam bojala, rezultata jesam!

Posle dve nedelje stige su radosne vesti. Uzorak nije ukazivao na rak dojke a šta su mi dalje pričali više se i ne sećam, nije mi ni bilo bitno. Osećala sam veliko olakšanje i sreću.

Ovog puta pre zakazivanja pregleda nisam se bojala. Zatražila sam uput i vrlo brzo sve je bilo gotovo. Za razliku od tog perioda sada naša borska bolnica poseduje novi mamograf i savremeniji ultra zvuk.  Pregled mamografom ne preporučuju osobama mladjim od 40. godina tako da sam  svoj pregled obavila putem ultrazvuka.

Nemojmo biti lenje jer radi se o nama i našim životima a samim tim i životima naše dece. Pregledajmo se redovno, jednom godišnje neće nam oduzeti puno vremena a može mnogo da znači. Drugarica mi je ostala bez dojke zbog nemara a da nije ni bila svesna šta joj se dogodilo. Mislimo na sebe i svoje zdravlje.

Moje dojke su OK!

A tvoje?

Nena BOR - "Najveći čovek uvek ostaje dete." Johan Volfgang Gete

Ima nas mnogo koji obožavamo životinje i sprenmi smo da sa svojim ljubimcem podelimo poslednji zalogaj hrane. Postoji i ona druga grupa u koju bih svrstala moju majku, komšinicu … koje obožavaju životinje ali ih nikada ne bi čuvale u stanu. Ok, složim se sa njima, klimam glavom dok mi drže predavanja i objašnjavaju koliko to može biti opasno, štetno po zdravlje i slično, sve dok ne stignemo do one teze gde počnu da me ubeđuju kako je čuvanje životinje u stanu zapravo mučenje njih samih pa  bi trebala kao “pravi”  ljubitelj životinja da ih pustim da žive kako im je Bog rekao. E tu mi se čaša obično prelije!

Obzirom da živim u stanu a ne u kući trebala bih zaboraviti ljubav koju osećam prema svom lubimcu, jel da? Kako da ne! Kuću nemam niti ću je ikada imati a osnovni razlog je što ne volim da živim u kući niti sam ikada volela. Joj, kad pomislim samo koliko bi prozora treba oprati, jeza me hvata :). Tezu po kojoj je Bog odredio kako će životinje i gde živeti, tek ne podržavam i postavljam pitanje : “Iz kog razloga bi Bogu smetala udomnjena životinja koja se tretira kao član porodice, kada bi u suprotnom bila primorana da se smrzava po ulici, gladuje i bude izložena raznim opasnostima koje je vrebaju sa svih strana ?”. Pošto neke stvari ne možeš da objasniš, onome ko to ne želi da čuje obično tu i odustanem od “pravdanja”. Pametniji popušta – zar ne?

Ono što zasigurno znam, je da je moj mačor Cicko prezadovoljan životim koji živi u stanu, uvek sit, čist, pokriven, ukoliko spava u svojoj korpi. Njegova patnja kada duže ostane sam u kući, ne može se rečima opisati. Počne tužno da me gleda kada se vratim, svojim mačećim jezikom iskazuje tugu, ljutnju a potom za samo par minuta trčkara veselo po stanu i “ljubi” sve ukućane od reda. Kako bi naglasio svoje nezadovoljstvo, obavezno me odvede do svoje činijice pune hrane, kako bi mi dao do znanja da nije želeo ni da jede.

Spava u mom naručju, dotrči na svaki moj poziv, gleda me pravo u oči dok mu govorim i kao da želi da mi kaže da me je potpuno razumeo. Ponekad “razgovaramo” dugo, mazimo se i žalimo jedno drugom. Sa njim nikada nisam sama kod kuće, bolesna u krevetu a da on nije uz mene kraj bolnog mesta jer mačke to osećaju i znaju. Jednostavno ne bih mogla da zamislim život bez tog malenog bića koje mi se uvuklo u srce i pod kožu.

Onaj koji sebe i ukućane uskraćuje za iskrenu i nesebičnu ljubav životinje nije ni svestan koliko greši. Životinje dresiramo mi ali mnogo možemo i da naučimo od njih kao na primer šta je vernost ljubav i zahvalnost!

Nena BOR - "Najveći čovek uvek ostaje dete." Johan Volfgang Gete

Nama koji živimo u Srbiji nikada nije dosadno. Ne postoji dan koji će proteći mirno bez skandala, ubistava, međusobnih svađa političara … ili čega god. Nije ni bitno, bitno je da problem uvek postoji. E sad, da li je manji, i odnosi se na Cecinu nanogicu, gej paradu, nemire na Kosovu…  nije ni važno, bitno je da se ni jedan dan ne probudiš srećan i zadovoljan, pun života i entuzijazma.

Skreće nam se pažnja sa bitnih ka potpuno nebitnim stvarima. Kolika je kazna ukoliko ubijemo bubamaru? Ne razumem, ali zaista. Prvo, zašto bi neko ubijao bubamare, koja je korist od toga? Od malena, uče nas da volimo bubamare, štitimo ih, dopuštamo da šetaju po nama a potom ih bacamo uvis pevajući im pesmice, kako bi nam bubamara dovela goste ili donela pismo. Postoji li čovek koji može mrzeti bubamare?

Ipak, ukoliko bih morala da biram kome ću pre pomoći i zaštititi bubamaru ili čoveka – odgovor svi znate. E sad pitam se ja, pošto je čovek doneo zakon o zaštiti bubamara, hoće li se naći i neka pametna i razumna bubamara da pomogne nama ljudima. Evo ja ću pokušati ovako:

Poštovana bubamaro,

obraćam Vam se sa molbom da izađete u susret nama ljudima i pomognete nam. Problem se ogleda u tome što fabrika lekova “Galenika”, koja proizvodi gotovo 90 odsto lekova koje piju srčani bolesnici, asmatičari i drugi teški bolesnici, već izvesno vreme ne radi, ne proizvodi lekove niti ih distribuira apotekama. Ljudi kojima život zavisi od terapije koju koriste, dodatno su uplašeni, naročito kada dobiju napad gušenja, bolove u grudima i visok krvni pritisak. Bolnice su takođe bez lekova, samim tim nebitno je da li su bolesnici u svojim stanovima, bolničkim sobama ili na ulici – dobra volja i želja doktora i sestara neće im pomoći!

Još jednom Vas molim da učinite nešto po pitnju nas ljudi i pronađete nadležne koji će dati adekvatni odgovore na sva pitanja, pokrenuti fabriku ili na bilo koji način pacijentima obezbediti lekove.

S poštovanjem

obično ljudsko biće

E ako ni ovo ne upali, ne znam šta hoće!!!

Nena BOR - "Najveći čovek uvek ostaje dete." Johan Volfgang Gete

Već izvesno vreme razmišljam na temu kako da se rešim cigareta. Pušač sam oko 15. godina, što nije baš zanemarljivo, i za sve te godine uspela sam jednom na par meseci da ostavim cigarete uz povremeno “pućkanje”. Ni tada ih nisam ostavila svojom voljom već zato što sam se u tom periodu jako razbolela. Sanjala sam kako palim cigarete jednu za drugom. Moja opsesija duvanom otišla je toliko daleko da sam se budila noću iz snova u kojima sam sanjala kako jedem cigarete i žvaćem duvan.

Pre nekoliko meseci naišla sam na blog – Postanite nepušač! Čitala sam tekstove, komentare, pitanja i odgovore pa se vremenom i sama uključila u diskusiju. Shvativši da ne postoji razlika između nepušača koji su se cigareta odrekli “bacanjem pakle” i zaricanjem da je više nikada neće upaliti, od onih drugih koji koriste nikotinske žvake ili elektronske cigareta, sve više razmišljala sam na tu temu.

Čitajući o efektima elektronske cigarete, načinu na koji se koristi i kako zapravo funkcioniše, zainteresovala sam se. Iz prve, pomislila sam da je u pitanju neka “debela” prevara kao i u mnogim slučajevima gde se nešto reklamira i forsira ali ipak… Kupila sam juče elektronsku cigaretu koja izgleda upravo ovako i oduševi la se!

Izgled prave cigarete, ukus opet kao prave cigarete… sve u svemu ja oduševljena, a meni je zaista teško ugoditi tek da se zna :) E sada ima i nekoliko mana: ne ostavlja “neodoljivi miris” dima u prostoriji, od nje zavese ne crne, ne ostaju pikavci i sad … šta da radim sa silnim pikslama? :)

Danas je drugi dan kako umesto obične koristim elektronsku cigaretu i nadam se da ću uspeti da prave  ostavim iza sebe kao ružnu prošlost. Isto predlažem i vama, naravno ukoliko želite da ostavite cigarete,  učinite to na vama najlakši način, u trenutku kada sami osetite da to želite a ne kada vam drugi govore i maltretiraju vas raznim pričama koliko je to loše za vas. Niko od nas nije debil da to ne zna, jel?

I još jedna stvar, možda i najbitnija, na ovaj korak odlučila sam se sama. Nikakve “umrlice” odštampane na paklama cigarete nisu mogle da utiču na mene, baš kao ni priče o potencijalnim bolestima  pušača.

Mislila sam tada a mislim i sada isto – od nečega mora da se umre a ako me za ovolike godine nije ubio borski dim, neće ni cigarete!

Ipak ja odlučila i rešila a vi…  bar razmislite o svemu!

Nena BOR - "Najveći čovek uvek ostaje dete." Johan Volfgang Gete