Nena Bor

Bilo je strahovito hladno.Padao je sneg,spuštalo se veče.Bilo je to poslednje veče u godini,veče uoči Nove godine.Po toj hladnoći u mraku,išla je siromašna devojčica gologlava i bosonoga.Ona je doduše imala papuče,kada je pošla od kuće,ali šta bi joj pomoglo!Papuče su joj bile vrlo velike,ranije ih je nosila njena majka.Mala ih je izgubila kada je požurila preko ulice da izbegne kolima koja su besno jurila.Jednu papuču nije mogla da nađe,a drugu zgrabi neki dečak,koji reče da će je upotrebiti kao kolevku kad bude imao dece.
Tako ide devojčica bosih nožica,crvenih i modrih od zime.U nekoj staroj kecelji nosila je puno sumpornih žižica, a jedan svežanj drzala je u ruci.Niko ih celog dana nije kupio od nje,niko joj nije dao ni groša.Gladna i prozebla išla je potištena,jadnica mala.Pahuljice su padale na njenu dugu plavu kosu, koja joj se tako lepo kovrdzala na potiljku.
Svi prozori bili su osvetljeni I cela ulica mirisala je na guščije pečenje.Ta bilo je veče uoči Nove Godine.
Tamo, u uglu izmedju dve kuće, jedna se izbočila malo više prema ulici od druge devojčica sede I skupi se.Nožice je podvukla poda se,ali joj je bilo još hladnije,a kući nije mogla da ide jer nije prodala ni jedan jedini svežnjic žičica,nije dobila ni groša pa bi je otac tukao.A I kod kuće je bilo hladno,jedva su imali krov nad glavom,vetar je duvao sa svih strana,mada su one najveće pukotine zacepili slamom I krpama.Rucice su joj bile gotovo ucocene od zime.Ah,jedna zizica bi joj dobro cinila.Kad bi smela samo da izvuče jednu,da je kresne o zid I da zagreje prste.Izvuce jednu,vrc!.Kako je buknula,kako je plamsala.Bio je to topao,jasan plamen kao sveća.Bila je to čudesna sveća: devojčici se učini da sedi pored velike gvozdene peći,sa sjajnim mesinganim kuglama I mesenganim postoljem.Vatra je gorela tako lepo I prijatno grejala.Ali šta to bi?Kada je već bila ispružila noge da I njih ogreje ,plamen se ugasi ,peć nestade,sedela je sa izgorelim drvencetom žižice u ruci.
Kresnu drugu,ona sine jos svetlije,I svetlost obasja zid.Ovaj postade proziran kao veo.Videla je sobu:sto postavljen,prekriven velikim belim stolnjakom,a na njemu skupoceni porcelan;pečena guska punjena jabukama I sljivama divno se pušila.I sto je bilo lepše guska skoci s činije I stane gegati po podu sa viljuškom I nožem u ledjima,isla je pravo prema sirotoj devojčici.Tada se ugasi žižica I ostade samo hladni debeli zid.
Ona zapali jos jednu žižicu,I sad se nadje pod prekrasnom jelkom još većom I bogatijom od one koju je videla nedavno kroz staklena vrata kod bogatog trgovca.Hiljade sveća gorelo je na zelenim granama I šarene slike kao one kojima ukrašavaju izloge gledale su u nju.Mala pruzi obe rukei žižica se ugasi.Svećice na jelki stadoše se penjati sve više I više,I one vide da su to jasne zvezde. Jedna od njih pade I ostavi dug svetao trag na nebu.
-Sad neko umire!-reče mala,jer joj je tako kazala baka,baka koja ju je jedina volela,ali sad je I ona bila mrtva.
Devojčica opet kresnu jednu žižicu o zid:oko nje sinu,a u tom sjaju stajala je baka,sjajna I blistava,blaga I dobra.
Bako viknu mala.Povedime sa sobom!Znam da ćes nestati kad žižica izgori,kao sto su nestali I topla pec I pečena guska,I divna jelka!
I devojčica brzo zapali ceo svežanj žižica;htela je sto duže da zadrži baku.Žižice su plamsale takvim sjajem,da je bilo svetlije nego usred bela dana.Baka nikad ranije nije bila tako lepa,tako velika ona diže devojčicu u naručje I polete u sjaj I radost visoko,visoko!Više nije bilo ni hladnoće,ni gladi ,ni straha.
Ali u hladnu zoru,u uglu kraj kuće ,sedela je devojčica rumenih obraza sa osmehom na usnama.Bila je mrtva.Smrzla se od poslednje noći stare godine.Novogodišnja zora javi se nad malim telom devojčice,koja je čvrsto držala svežanj izgorelih žižica.Htela je da se ogreje,govorili su.Niko ne zna šta je sve lepo videla I u kakav je sjaj ušla sa svojom bakom da se raduje Novoj Godini.

Tek u jednom trenu setila sam se ove priče koju sam kao mala devojčica čitala iz čitanke, a zatim se danima pitala da li bilo moguće spasiti malenu devojčicu ili ako ne, da li je bar pisac mogao da napiše drugačiji kraj priče. Vremenom sam shvatila da je neke stvari nemoguće promeniti i da nemaju sve priče happy and, već da je život jedan roman sačinjen od puno poglavlja, samo je pitanje kad ćeš u koje da upadneš-

Samo za Sanju i Pedju….. Ovako počinje naš radni dan.

Za mog dragog kolegu Fugu…

Za našu butkicu, mislim kad stignemo kasno sa terena a on radi prvu…ali pesma dalje kaže, koliko on nas zapravo voli…

Koleginica nije bila na poslu nekoliko dana iz opravdanih razloga, ali stalno je mislila na svog kolegu novinara…

A kolega Milan se samo smeška, kaže po nešto, mada uglavnom ostane bez teksta, gleda i ponekad mu nije jasno sa kime radi i pije kafu svakoga dana…

Onda našem dragom nam kolegi, Dušku dosadi i vika i dreka, sedne, zapali cigaru i od muke počne ovo da peva … doduse samo prvi deo.

Naš najmladji kolega, takodje Miloš, mada ga zovemo Lazar, samo se smeška. Za razliku od Milana koji se često smeje od muke, Miloš to radi jer mu je sve lepo – uvek…

I na kraju naš  Žika, najstariji medju nama i stalno nas uvodi u red i uči pravilima lepog ponašanja, a kad ne slušamo… šalim se naravno. Kao šlag na torti evo i pesmice za njega.

Ne znam da li sebe da ubacim ovde i kojom pesmom da se okarakterišem ali probaću…

Nadam se drage kolege da će te se sutra slatko smejati baš kao i ja dok sam ovo pravila.

Još uvek pod utiskom fenomenalnog koncerta Željka Samardzića održanog u Boru, pre nekih nedelju dana, svim njegovim obožavaocima tj. obožavateljkama poklanjam par ovih divnih pesama uz koje su devojčice, devojke i žene igrale, pevale, jednom rečju uživale u predivnom glasu i još lepšem scenskom nastupu.

Atmosvera kakva se pamti, organizacija kakvu nikada u Boru nisam videla kao i čoveka koji peva sa toliko emocija i ljubavi sve dok to publika želi. Velika zvezda naše estrade sa jedne strane a tako prijatna i ljubazna osoba sa druge.

Čovek u svom životu prolazi kroz razne periode. Neki su lepi, drugi tužni a onih trećih gotovo da i ne želimo da se setimo. Sve je to prolazno i relativno.

Više puta mi se desilo da kažem kako je ovo najgori dan, ili čak najgori mesec, godina mog života, a ponekad i da se zapitam vredi li život išta i koja je zapravo njegova svrha. Kad zapadnem u neko takvo razmišljanje, pomislim da sam u pravu, dok je istina nešto zaista drugačije. Nisam ni sama bila svesna koliko sam puta izgovorila tu rečenicu, dok istu nisam počela da zapisujem i ispod nje stavljam datum.

Naša realnost je da se život okreće neprekidno i da smo svi zapravo u jednom začaranom krugu. Od trenutka kad shvatiš da si postao svoj čovek, ili kad te ubede da to jesi, preuzimaš potpunu odgovornost na sebe, sve što ti se dešava i za sve svoje postupke moraš da odgovaraš sam. Dok si dete, ne možeš da dočekaš taj trenutak kad ćeš postati punoletan i “najpametniji” jer ceo svet je tvoj, a svi ostali oko tebe nemaju pojma šta rade niti vezu sa bilo čime. Jednostavno ne znaju da žive a samim tim ni kako svoj život da organizuju a kamoli tek da spoznaju činjenicu da je život nešto više od posla i svakodnevnih obaveza koje se pretvaraju u rutinu i pravila koja moraš da prihvatiš.

Vremenom dodju i deca! Sva radost njihovog odgajanja, osmeha i prvih koraka nestaje prvim razočarenjem kad postaneš zapravo svestan da si podarivši mu život iz bajke , kakav si želeo, podario i muku za ceo život i svu bol i patnju koje će mu život prirediti. Više ne ostaješ samo odgovoran za sebe lično već i za one koji iza tebe ostaju i koji nisu tražili ama baš ništa od noga što im ti uporno nudiš.

Od svoje dece počinjemo da pravimo male “nas” i kroz njihov život ispravimo sve ono što u čemu smo mi gešili, stvaramo idole koji ne postoje, zahtevamo savršensto kojeg nikada nismo bili deo. Nesvesno počinjemo da uništavamo njihov karakter i ličnost u koju se razvijaju, opterećujemo ih svojim problemima, nabijamo na nos i ono za šta jesu i za šta nisu krivi i očekujemo da oni sve moraju da razumeju, jer zaboga, “oni su veliki i krajnje je vreme da shvate neke stvari”. Ogromno greška, bar iz mog ugla. Deci treba pružiti što duže detinjstvo sa što manje “shvatanja i razumevanja” jer jednog dana će postati odrasle osobe bez ikakve pripreme, želeli to ili ne.

Onog trenutka kada sam uvatila sebe da izgovaram reči svojoj deci, i to upravo one koje su meni govorili moji roditelji, a zatim iste te reči slušala od prijatelja i drugarica kako govore svojoj deci, gotovo identične, shvatila sam da smo svi zapravo isti. Roditelj će uvek biti roditelj, i naravno uvek u pravu, a deca će uvek biti mala, ma koliko godina imala, i za nas nezrela, dok će mo mi uvek ostati pametniji jer smo stariji.

Kad dodje trenutak da uhvatiš sebe i shvatiš koliko počinješ da ličiš na svoje roditelje, iz momenta menjaj taktiku! Deca su naše najveće blago i jedino što je vredno na ovome svetu. Pomoć im treba da,kao i savet, ali kad je oni zatraže, a ne kad je mi nudimo. Do tog trenutka  potrudići se da ne pametujem previše i nudim se da rešavam nihove probleme koji zapravo ne postoje nigde sem u glavama nas roditelja.