Nena BOR

Archive for the ‘Razmišljam’ Category

U koliko svetova uopšte živimo? Ja ih imam tri, online, offline i onaj treći moj najdraži – svet snova. U njima je sve prelepa bajka pa verovatno iz tog razloga i najviše volim da svoj život provodim baš tu i baš u njima. Snovi su moj spas, moj put na kome nema prepreka ni granica. U njima priču biram ja, happy end stvaram sama i zato nemojte me buditi taj svet je moj i pripada samo meni. Vlasništvo koje mi niko ne može oduzeti, možda kad bolje razmislim i jedina stvar za koju mogu reći sa sigurnošću da je samo moja i da sam ja njen jedini vlasnik.

U online svetu mnogo puta susrela sam se sa ljudima koji misle da me mogu osuditi jer ne razmišljam kao i oni, jer na stvari gledam drugim očima ali oči su individualne kod svakoga od nas, tako da im prepuštam zadovoljstvo da misle da me mogu osuditi jer “presuda” nije validna.

Svako od nas na stvari gleda  iz drugog ugla i sa nekog svog ličnog aspekta. Možda u tome i leži suština celog mog problema. Ne volim da aminujem stvari, ne želim da komentarišem sa predubeđenjem kako  moram da mislim isto što i autor, potrvđujem ono što prezirem. Sa druge strane nije mi cilj da uvredim nikoga, ne dopada mi se određeni način razmišljanja – ok, procenjujem da bi bila previše oštra u svom komentaru – povlačim se! Ne vidim ništa loše u tome…

Jedan banalan primer koga se uvek setim kada razmišljam na ovu temu – ko kakva jaja voli da jede?  : kuvana, pržena, jaja sa sirom, kajgana ili možda omlet.  Niko me ne može uveriti kako će svi odgovoriti da vole isto pripremnjena jaja baš kao i ja? Niko! Većina će možda deliti moje mišljenje dok će se ona mala grupica “uklopiti” u “većinu” a po potrebi i naterati sebe da zavoli isto. Čemu to?

Problem kojim me guši  u online ali i u offline komunikaciji leži upravo u tome. Ne umem da budem istomišljenik, ne želim ni da postanem. Ja sam buntovnik od rođenja i ukoliko primetim da se svima “sviđaju” jaja pripremnjena na način koji ja volim već sutradan  naći ću drugi recept  jer nije normalno niti je moguće da svi volimo isto.

Dok spavam i sanjam u 90 odsto slučajeva svesna sam da se nalazim u snu i tu kreće moja sloboda, pražnjenje! Leteću, pevaću (iako ne znam), popeću se na Ajfelovu kulu pa kada me mrzi da siđem skočiću i dočekaću se na noge (kao mačka) pa ako treba i lajaću, može mi se! Zato povremeno volim da odlutam u svoj svet snova, prespavam čitav dan, napunim baterije a potom se vratim  u surovu realnost vedrija, puna optimizma i spremna na nove ” susrete “.

Osvanuo je divan prolećni dan. Sunce je ogrejalo grad… Razdragana dečica u sam cik zore uzela kofice i lopatice – prave kulu od peska na košarkaškom igralištu. Da li mi verujete?

Najednom poče da duva jak vetar, beše to košava i oduva borski dimnjak. Strašno, strašno!

Da tragedija bude još veća od tolike vrućine upalilo se drvo a grane do kojih vatra još nedođe njihaše se od jakog vetra i raspiriše vatru koja zahvati jezero i ono izgore za tren oka. Ih, ta’ nemojte kasti!

I sve ovo što sada čitate to ne pišem ja, ovo nije moj blog ja još uvek spavam.  Nadam se da mi verujete i da bar u ovo ne sumnjate. Ustvari, kako god hoćete. Verovali vi ili ne ja imam sve potrebne papire da vam to dokažem, i potpise očevidaca ali neću vam ih pokazati sve dok ne dođe pravi trenutak a vas molim da mi u međuvremenu pomognete da raširimo ovu vest jer zaista je tako bilo, ” časna pionirska reč “.

Sve ovo ja ne bih napisala da ljudi nisu zahtevali to od mene i molili me da im pomognem jer niko ne sme da objavi priču, boji se! Ja sam revolucionar i nije me strah!!! :-)

Na Veliki petak  obeležava se uspomena na Hristovo raspeće. U našim hramovima, popodne iznosi se plaštanica (platno na kome je prikazano polaganje Hristovo u grob), koju vernici celivaju sve do Vaskrsa.

Kao i svih prethodnih godina u 18 časova već sam bila ispred crkve.  Na prvi pogled sve mi je delovalo nekako isto, identično u poređenju sa prethodnim godinama. Vernici su polako pristizali u crkvu, celivali ikone i palili sveće. Već posle petnaestak minuta zbunjena tišinom koja me okružuje pomislila sam da je crkva prazna. Okrenula sam se i nisam mogla da poverujem slici koju vidim. Crkva je bila puna vernika, ulazna vrata nisu videla sa mesta na kojem sam stajala.

Nije bilo guranja, nije bilo galame, mobilni telefoni nisu zvonili… Vernici su skoro nečujno prilazili mestu gde se kupuju sveće… Vladao je potpuni muk, narod se molio… Pošla sam i ja da kupim i upalim sveće a onda ugledala omladinu u crkvi. Ne mislim na decu koju roditelji dovode, ne ni na one koji sa nastavnicima veronauke dolaze jer ” to tako treba ” , već omladinu od 15. do 19. godina koju ranije skoro da nisam ni viđala.

Upalila sam sveću. Dok sam gledala taj plamen koji gori pred mojim očima nisam prestajala da se molim. Molila sam se za svoju porodicu, rođake, prijatelje, nesrećne, bolesne, bogate, siromašne želeći da Bog pogleda u sve nas i pokaže nam pravi put.

… plakala sam a nisam htela, suze su same padale. Osećala sam neki veliki pritisak u grudima koji želi ” napolje “. Dok sam molitvu sve vreme izbovarala u sebi pred očima smenjivale su mi se mnogobrojne bolne slike života …

Izašla sam iz crkve. Počeo je da duva jak vetar i bivalo je sve hladnije.

Još jedna suza je pala, ovoga puta ona velika i krupna kada sam po izlasku iz crkvenog dvorišta još jednom pogledala prema vernicima koji su zbog gužve ostali ispred – suze radosnice … jedan pogled desno Katolička crkva puna vernika kao i mala ulica koja vodi do nje  – bila je ” blokirana ” ljudima koji su čekali ispred.

Prizor koji nikada neću moći da zaboravim. Dan koji spojio sve ljude i vernike, pravoslavce i katolike na jedno mesto u isto vreme! Svi su samo molili Boga za mir i spasenje. Nije bilo galame, ljudi nisu gazili jedni preko drugih kako bi prvi prišli Plaštanici ili pak prvi upalili sveću, nisu se čak ni gurali kako bi bili u prvom redu… nisu, i verujem da više nikada i neće!

Veliki petak govorio je samo jedno – narod veruje – Bog će mu pomoći!

Od 16. aprila kada je održan miting nezadovoljnih građana Srbije, građani su još više nezadovoljni. Pretpostavljam da će se naći odmah neki pametnjaković koji će me ispraviti i reći da je u pitanju bio miting Srpske napredne stranke – GREŠKA! Pravimo se pametni, mislimo da sve znamo i da smo popili svu pamet ovog sveta. Epa nismo!

Već treći dan čitam komentare, objave i zgražavam se.  Svako od nas ima pravo na svoj stav, mišljenje, zadovoljstvo ili nezadovoljstvo.  Svi smo mi članovi ili simpatizeri ove ili one političke partije ali smo pre toga svi mi ljudi. (za one koji opet neće razumeti evo pojašnjenja – čovek je najpametniji sisar, tako bi bar trebalo da bude i tako nauka kaže). Biti čovek ne znači imati ime i prezime, facebook nalog, blog ili twitter! Biti čovek i zaslužiti da okolina shvati da to jesi podrazumeva ljudskost, a termin ljudskost se upotrebljava kada se govori o više ljudi. Grešim li?

Ja znam da su nas još u školi učili o evoluciji od majmuna do čoveka ali iako nisam pristalica te teorije već da je Bog stvorio svet morala sam da klimam glavom u školi na časovima biologije. Na žalost tada veronauke nije bilo u školama, bili smo komunisti a u vreme komunizma Bog nije postojao. I dobro, prihvatam, nastali smo od majmuna, još vučemo posledice toga ali na našu sreću kažu da to više nije moguće. Biolozi opet pogrešili! Da ne dužim, majmuna je bilo ima ih i uvek će ih biti… žive u prašumi i njihova egzistencija se ne sme ugroziti jer u suprotnom ode biološki lanac…

I čitam ja tako, čitam, krstim se, čudim i nemam snage da kometarišem, nemam volje i nemam kome da odgovorim. Šta napisati nekome ko priželjkuje smrt čoveka i kaže da čeka realiti show 48 sati sahrana – sem da li je učesnik u istoj, šta napisati na komentar jel umro više jede mi se žito?

Zbog svega ovoga, ćutaću jer nemam odgovor… ali znam kada ćemo se probuditi – onda kada iz nas nestane mržnja, pakost i zlo… Velika verovatnoća NIKADA jer će i Bog dići ruke od nas i Djavo će definitivno zavladati svetom a onda…

Većina doktora tvrdi da je danas stres uzročnik velikog broja bolesti pri čemu prvo mesto zauzimaju oboljenja srca i krvih sudova. Prema istraživanjima koja se svakodnevno sprovode širom Sveta, dokazano je da stres može izazvati nagli skok krvnog pritiska,  povećanje ili opadanje telesne težine i na kraju kao, šlag na torti, ozbiljne psihičke probleme i poremećaje.

Koliko sam samo puta čula do sada kako stres može dovesti do potpunog kolapsa i poremećaja metabolizma. Stariji ljudi nisu pridavali isuviše pažnje stresu govoreći da nikada nisu imali vremena da uopšte o tome razmišljaju, a da ne govorimo o tome da imaju vremena da “budu u depresiji”. Kako je to moguće, zaista mi nije bilo jasno. Nebitno je ko u kom vremenu živi jer je stres uvek prisutan a razloga za to je mnogo. Možda nekada nije postojala nervoza seljaka o tome da li će prodati mleko i da li će mu država platiti cenu kojom će pokriti sve troškove ali sigurno se desilo da je jedna od godina bila sušna i da je isti taj seljak ostao bez useva. Možda je radnik imao veliku platu, bolje rečeno platu koja je bila dovoljna da zadovolji potrebe domaćinstva, ali to opet ne znači da se dete nije pobilo sa drugovima u školi ili dobilo lošu ocenu.

Sve su to vrste stresa bez obzira na jačinu njihovog delovanja ali čemu negiranje da je ikada postojao kada je stres uvek bio prisutan u životu svakoga od nas. Tek nedavno čitajući knjigu naiđem baš na deo koji o tome govori. U knjizi piše da je trenutno najveći stres odvajanje dece po odrastanju dok je nekada na prvom mestu bila bolest bračnog druga. Iz godine u godinu ispitanici neprestano menjaju mišljenje koja vrsta stresa treba da zauzme prvo i vodeće mesto. Eto nama i odgovora!

Kroz promen savremenog društva u kome živimo automatski se menjaju i vrste naših strahova kao i jačina i stepen stresa. Mislim da trenutno ne postoji veći strah pojedinca nego kako sačuvati svoje radno mesto -  jedna stvar za sobom uvek  povlači mnogo drugih. Gubitak radnog mesta povlači za sobom mnoštvo strahova. Kako platiti račune, kako školovati decu, kako im priuštiti ekskurziju, upis u srednju školu ili fakultet … i sve tako dok ne dođemo i do najbizarnijih stvari. Šta sutra detetu dati za užinu, kako kupiti knjige, patike, odeću … I… , eto stresa hteli  mi ili ne, a za njim eto nama i zdravstvenih problema u galopu.

Suština je da ne postoji način da se stvari izmene, kao ni  lek ili savet kako sprečiti stres. Na svakom koraku čujemo savete kako ga preživeti ili ublažiti ali izbeći i izbaciti iz života NE! Šta sada, kako dalje… ni u jednoj knjizi sigurno nećete naći odgovor kojim ćete biti zadovoljni niti će i najbolji stručnjak uspeti da vam da pravi savet.

Mi već svi decenijama živimo pod stresom i ma koliko se trudili ne možemo ga niti ignorisati niti iskoreniti. Jedino što nam preostaje jeste da naučimo kako da živimo sa njim jer život bez stresa ne postoji!

Već nekoliko dana razmišljam na ovu temu i pitam se ko su ustvari veštice. Da li je to ona ružna ženturača sa velikim mladežom na licu ili sam to mažda ja!? Nikad se ne zna…

Kao malu plašili su me pričama o vešticama i babarogama jer su one zle, jašu metle i nose crni plašt. Hm… ja volim da nosim crno, ne jašem ništa ni nikoga (sem po potrebi) :-) ali zla nisam, a da ima mnogo zlih žena … ima! Neke čak i ne nose crno već belo a pošto smo u 21. veku metle su davno zamenjene automobilima.  Sigurna sam sa ste čuli za onu izreku kako smo sve mi žene pomalo veštice, ali naglašavam pomalo – zato, molim bez preterivanja! I tek pošto sam shvatila da i ona ružna baš kao i ja ovako prelepa, kakvu me Bog dao, možemo biti veštice, reših da se malo obrazujem i postanem najbolja veštica. Zašto da ne kada već volim da učim!

Prvo na šta sam naletela tokom “samostalne obuke” je mali pripučnik za veštice u kome na početku piše ovako:

Za početak zapamtite dva pravila:

Moram priznati da su mi se ova dva pravila baš dopala pa reših da nastavim sa učenjem.  Znam, sad verovatno svi razmišljate šta je sa onom ružnom babom, pa nema je u tome i jeste stvar. Sve vreme su nas lagali i zastrašivali besmislenim pričama. Veštice nisu ni ružne, ni stare a za zlobu i nisu ni čule. To je neko opet gadno pobrkao priče … ccc …

Opšte karakteristike:

- Veštice ne nanose zlo – one vjeruju da je nanosenje zla protivno svim moralnim i etickim   normama.

- Veštice nose odjecu svih boja i stilova

- Veštica ima iz svih socijalnih i etnickih grupa

- Veštice su predstavnice mudrosti

Eto, lepo piše! Ovo su oličenja jedne prave pravcate veštice. Da li se prepoznajete? Ja da i dopada mi se! Obrni – okreni ja ne pročitah ništa loše pa od svoje namere ne odustajem. Hoću da budem veštica!

Stil života im je često sličan vašem i ne lete na metlama baš kao ni vi, rade kao menadzerke, medicinske sestre, sekretarice ili prodavačice. Imaju dečka, muža  i decu koja ih možda izluđuju potpuno isto kao i vas vaša. Veštice ne plešu gole noću ispod mesečine  niti se bave čitanjem misli i proricanjem budućnosti. Crnu garderobu nose samo da bi izgledale vitkije a ne zbog magije i rituala. Ono što ih čini ipak drugačijima je njihov duhovni sistem koji unapredjuje slobodnu misao i volju osobe a potiče od učenja o Zemlji i prirodi, postizanju ravnoteže, snage i zadovoljstva. Wicce su u sebi otkrile moć korisćenja pozitivne energije kako bi pomagale sebi i drugima.

Koja od nas kada pročita ovako nešto nebi poželela da bar na trenutak postane veštica? Devojke, budimo iskrene prema sebi… ali, priznajmo bar drugima da ipak postoje i one zle babe koje zaista jašu metle i svakoga ko im to dozvoli – samo one nisu iz ove naše priče i ako ženskog roda. One pripadaju nekom drugom svetu i univerzumu. Zato predlažem: Budimo veštice kada god nam se ukaže prilika za to!!!

Ja sam rešila a vi odlučite! Ukoliko ipak poželite da mi se pridružite u novom hobiju ,veštičarenju, evo i recepta takođe nađenog na netu:

Petak veče… već je relativno kasno. Kao i svakog petka veče provodim čitajući nove postove na blogovima i zamaram svoj mozak preispitujući ispravnosti u svemu što se oko mene dešava. Toliko nepravde, toliko sarkazma u Srbiji da neke stvari moj želudac ne može da svari.

Pripadam osobama koje uglavnom u velikom broju slučajeva imaju razumevanja za bezbroj stvari, ali , isto tako ne da nisam u stanju već prosto i jednostavno ne želim da prihvatim neka dešavanja kao normalna jer to nisu.

Sin spava u susednoj sobi a ja se opasno premišljam da li da ga uopšte probudim sutra za školu? Sa jedne strane pitam sebe zašto bih, dok sa druge tačke gledišta razmišljam da li pametno postupila? Deca nadoknađuju propušteno gradivo, jer kako kažu  dosta su izgubili štrajkom prosvetnih radnika i  sve to treba nadoknaditi. Da li neko misli da će  maltretiranjem dece da i subotom idu u školu i predavati im po tri lekcije dnevno nešto postići? Neće, bar ne na način koji je u interesu dece!

Pitam se kako će savladati nagomilano gradivo tako brzo? Koje rezultate će postići i kakve će im ocene biti? Mogu li oni to uopšte? Da li je neko uopšte pitao decu, pomislio makar da se i oni pitaju, podržavaju li stav nastavnika? Naravno da nije! i ko će sada najviše ispaštati – opet deca! Ne smem ni da pomislim u kakvoj se situaciji nalaze “osmaci”. Sem što im predstoji prijemni ispit tu je i novi način polaganja, bodovanja, matura, upisi…

Pojedinim nastavnicima i profesorima svaka čast, ali šta sa onima koji se iživljavaju nad učenicima, ne godinama već decenijama? Odgovor uvek isti, klasika koje sam se naslušala još iz perioda kada sam ja bila đak, odgovori već davno izlizani i otrcani – oni su takvi. Nemojte mi reći! Uredu, i ja sam “ovakva” i naša deca su “onakva” i šta ćemo sada?  Sramota… Neki od njih ne da ne zaslužuju povećanje plata već ne zaslužuju  da je primaju,  a nekolicinu njih naterala bih da par godina radi bez prebijenog dinara kako bi opravdali novac koji su primalali za jedno veliko “NIŠTA”!

Koliko je samo  propusta u školstvu (gledano u poređenju sa vremenom kada smo mi pohađali školu), nema im broja! Kako je moguće, pitam se,  da nadležni uopšte dozvoljavaju samoinicijativno biranje knjiga, plana i programa, kada je u pitanju isto obrazovanje, grad, razred. Nekada se tačno znalo šta se i kako uči. Postojale su, sada već davno bačene u zaborav, čitalačke značke.

Učenici su poštovali  nastavnike, posedovali strahopoštovanje baš kao i nastavnici koji su se prema deci ophodili kao roditelji. Sve u svemu znao se neki red, znali su se predmeti koji se uče kao i koji će se učiti u narednoj godini. Posedovali  smo znanje po kome smo bili poznati u čitavom Svetu. Naše škole bile su oličenje kvalitetnog obrazovanja. Stečeno  znanje po završetku školovanja karakterisalo nas je kao učene ljude, priznate stručnjake. Dokle smo danas stigli? Do samog dna, rekla bih. Studenti upisuju nevažeće fakultete, uče i muče se da bi na kraju saznali kako su im diplome nepostojeće, proglašene nevažećim. Da li je moguće da niko  godinama nije bio upućen u sistem rada takvih fakulteta  pa tek sada naprasno shvatio kako program nije zadovoljavao propisane standarde. Znači li to da će roditeljima studenata biti uredno vraćen novac uplaćivan za čkolarine i svaki ispit ponaosob?

Nema zakona, ne postoji plan… državom je zavladao haos! Možda ipak sve što se dešava i nije slučajnost. Kome je još potrebna škola kada ne postoje više fabrike, firme – ostali smo bez ičega, prodali smo sve što je vredelo. Teško nama, teško našoj deci! Ne budemo li promeni  nešto u što skorijem roku neće nam preostati ništa sem možda mogućnosti da prodamo jedino što nam je preostalo – sebe same!