Nena Bor

Koliko različitih reči sa potpuno istim značenjima. Tišina, šutnja, ćutnja, bezvoljnost za govorom… Sve znače potpuno isto, ali ipak ako na miru analiziram svaku od njih, pronalazim ogromne razlike.

Ja pripadam onoj generaciji koji je u školi učila srpsko-hrvatski jezik. Doduše, čitali smo lektire svih književnika bivše Jugoslavije. Prednost koju naša deca nikada neće imati. Sve se “vrti” oko glupog nacionalizma, mržnje i netrpeljivosti među ljudima koju oni zapravo ne žele, ali ipak… Poslednjih mnogo godina imam utisak da nam se usađuje mržnja od trenutka kad se rodilmo. Čemu sve to, pitam se? Da li smo mi ljudi, a oni drugi životinje? Da li su ljudi manje pohlepni ili drugačiji zato što su rođeni na drugom ” parčetu ” zemlje, Srbiji, Bosni, Hrvatskoj, Sloveniji…i ostalim bivšim Republikama. U čemu je razlika?

Bog je stvorio ovu planetu dovoljno veliku za sve nas, stvorio nas poštene, neiskvarene, čiste. Sve što nam se dešava, sami smo sebi napravili i sami sebi izazvali. U ovom trenutku, kako se sada osećam, jedina adekvatna reč koju mogu upotrebiti je ” šutnja”. Da, mir i šutnja, pa kome smeta, trenutno me nije briga.

Reč šutnja za mene predstavlja trenutno povlačenje u svoj sopstveni svet. To nije onaj trenutak kada ne podnosite ni sami sebe, to nije depresija, to je jednostavno stanje u kome želite da budete nekoliko sati a potom nastavite sa normalnim svakodnevnim životom. Trenutak kada vam neke stvari i postupci nisu baš po volji, ali koje bi ste najradije prećutali, diskusiju o njima posmatrati kao potpuno nebitnu, situaciju u kojoj nikome ne želite da se pravdate, objašnjavate, polemišete i ulazite u dijaloge jer ste i sami svesni da ne možete baš uvek biti u pravu i da bi i posle razgovora imali isto osećanje. Životne situacije koje ne možete promeniti.

Svesna sam da ne može uvek biti kako ja zamislim i poželim. Prerasla sam da bih verovala u dobru vilu sa čarobnim štapićem koja će sve rešiti. Verujem samo u Boga koji me nikada nije izneverio.

Zato ću ja ” šuteti “, bar do sutra, a sutra je novi dan a svaki novi dan je novi početak!

Da li bilo ko od nas sa sigurnošću može reći šta je ono što ga očekuje sutra? Koja je  sudbina zacrtana svima nama i da li smo svesni da ćemo jednoga dana svi  nestati.    Svakodnevno dolazimo do saznanja da nekoga koga poznajemo, već sutradan nema. Neke od njih volimo, druge poštujemo, prema pojedincima smo ravnodušni, a za neke prosto pomislimo da nas njihova smrt nikada neće  pogoditi, jer su nam mnogo zla naneli u životu.

Greška…i to velika. Čak ismrt slučajnog prolaznika koga smo sreli svega nekoliko puta ne ostavljanas ravnodušnim. Bez obzira šta nam je neko učinio i koliko zla i boli naneo, svi smo mi ljudi i imamo osećanja. Niko od nas ne zaslužuje da ” tek tako ” nestane i u većini slučajeva vrlo brzo bude zaboravljen. Kao da ga nikada nije ni bilo!

Nekada razmišljam kako smo mi ljudi zapravo besni, pohlepni i previše ambiciozni. Ponekad zavidni i puni mržnje. Svoje dragoceno vreme trošimo na potpuno nebitne stvari i na njih trošimo svoj život i energiju.

Život treba živeti, uživati u njemu i svakom novom danu koji dolazi. Život je jedan, nemojmo ga uzalud trošiti i neprestano tražiti nešto više, bolje, uspešnije. Živimo ga sa uživanjem jer možda već sutra nećemo imati priliku za to.

Šta nam uopšte donosi novi dan, zna li to iko sa sigurnošću?

Aleksa Šantić,jedan od najvećih srpskih pesnika, rođen je 27. maja 1868. godine u Mostaru. Svoje stvaralaštvo vezuje ga za kraj 19. i početak 20. veka. Svoji najveću šesničku zrelost dostigao je između 1905. i 1910. godine, kada su nastale njegove najlepše pesme. Njegove pesme pune su emocionalnog bola, rodoljublja, ljubavne čežnje i prkosa za nacionalno i socijalno ugrožen srpski narod. Jedna od najlepših pesama ” Ostajte ovdje” nastala je 1896. godine.

Imala je smisao tada, u mnogim prethodnim vremeni, a u vremenu kojem živimo tek nagoveštava svoj pun značaj.

OSTAJTE OVDJE…

Ostajte ovdje!…Sunce tuđeg neba,
Neće vas grijat kô što ovo grije;
Grki su tamo zalogaji hljeba
Gdje svoga nema i gdje brata nije.

Od svoje majke ko će naći bolju?!
A majka vaša zemlja vam je ova;
Bacite pogled po kršu i polju,
Svuda su groblja vaših pradjedova.

Za ovu zemlju oni bjehu divi,
Uzori svijetli, što je branit znaše,
U ovoj zemlji ostanite i vi,
I za nju dajte vrelo krvi vaše.

Kô pusta grana, kad jesenja krila
Trgnu joj lisje i pokose ledom,
Bez vas bi majka domovina bila;
A majka plače za svojijem čedom.

Ne dajte suzi da joj s oka leti,
Vrat’te se njojzi u naručju sveta;
Živite zato da možete mrijeti
Na njenom polju gdje vas slava sreta!

Ovdje vas svako poznaje i voli,
A tamo niko poznati vas neće;
Bolji su svoji i krševi goli
No cvijetna polja kud se tuđin kreće.

Ovdje vam svako bratsku ruku steže -
U tuđem svijetu za vas pelen cvjeta;
Za ove krše sve vas, sve vas veže:
Ime i jezik, bratstvo, i krv sveta,

Ostajte ovdje!… Sunce tuđeg neba
Neće vas grijat kô što ovo grije -
Grki su tamo zalogaji hljeba
Gdje svoga nema i gdje brata nije…

Vreme kišovito… napokon malo osveženja posle dugih dana neprestane vrućine. Idealan dan za odmor i lep porodičan dan. Ipak kad ceo dan provedeš u kući, setiš se raznoraznih stvari među kojima i nekih koje bi najradije da zaboraviš.

Uvek mislim da mogu baš sve da ostvarim u svom životu samo ako budem bila dovoljno uporna i  ako to zaista i želim. Nažalost, moja tvrdoglavost već više puta mi je dokazala suprotno. Ponekad  se bavim potpuno nebitnim stvarima koje mene apsolutno ne dotiču, ali ipak, onaj crv  koji živi u meni večito nalazi razlog za nekim “nazovi” novim saznanjima i istraživanjima. Kad li ću napokon shvatiti da stvari koje mi nisu od značaja, prosto ignorišem i klonim ih se, jer još niko ” krivu Drinu ” nije ispravio pa neću ni ja.

Imam dovoljno godina a u duši sam ustvari još uvek jedno malo neodraslo dete. Kad pogledam svoju decu i uporedim njihovo gledanje na neke stvari i Svet, zapitam se ko je kome roditelj u celoj priči? Tada se setim jednog crtanog filma iz ranog detinjstva i rečenice koja se više puta ponavlja : ” Kad ćeš već jednom odrasti, mali veseljače “?

Osećaj nemoći koji se ponekad javi u meni ne izaziva samo tugu, već razočarenje, bes, mržnju i durenje koje se na kraju završava plakanjem. Baš kao malo razmaženo dete, eto to sam ponekad ja. Sve mogu promeniti, ali da pobegnem od same sebe to nikako ne mogu!