Nena Bor

Nekada nismo ni svestni kroz šta sve prolazimo u životu. Nekada mislimo da smo u nerešivim problemima, dok već sledečeg trenutka dolazimo do saznanja da su naši problemi mizerija u odnosu na ono što se dešava ljudima oko nas.

Postoje različite vrste ljudi i svaki čovek je individua za sebe. Kad se neko od nas nadje u problemu, svačiji organizam odreaguje na svoj način. Stres je nešto neizbežno što nas okružuje iz dana u dan. Najviše stresova ljudi dižive na poslu, zatim u porodici, nedostatku finansija ili jednostavno nezadovoljstvom života koji žive a da to ne mogu da promene.

Postoje stvari koj svako od nas može vrlo lako da promeni, ali nasuprot tome ima i onih koje je nemoguće rešiti uz svu dobru volju.

Osobe koji su jače svoje probleme ispoljavaju trenutnim besom u kome retko da povrede nekog drugog, druga vrsta ljudi se povlači u sebe, dok treća pada u velike depresije i dane provodi u suzama i očajanju. Naučnici neprekidno pokušavaju da dokažu da do takvih situacija dolazi zbog loše finansiske situacije, vremena u kome živimo ili čak da su “sve to traume iz detinjstva”. Smatram da to nije tačno. Svi mi imamo nekih trauma, da nismo živa bića verovatno ne bi ni znali šta je trauma, masa ljudi ima strah od nečega, psiholozi kažu da je potrebno naći samo izvor straha i on će biti rešen, a da to što živimo u teškoj situaciji uopšte nije razlog. Naši preci živeli su u još mnogo težim situacijama pa su bili zdraviji i puno otporniji od nas. Medjutim ako ništa drugo imali su bar zdravu ishranu i znalo se ko je ko u kući i koja su čija zaduženja.

Ženino je bilo da skuva i opere i odgaja decu, muževi su morali da obezbede sve što je porodici potrebno, nikoga nije bilo briga kako, a deca su morala da čuvaju, štite i pomažu jedno drugo a samim tim i obavljaju lakše poslove u kući. Naizgled sve je funkcionisalo kako treba, zašto je bilo potrebno bilo šta tu menjati?

Želeli smo i stvorili savremeni Svet, a kad smo ga dobili počeli smo na neki način da žalimo za vremenom u kojem ga nije bilo.

Da li se neko sem psihijatara ikada zapitai šta zapravo znači “post traumatski stres” ili “post porodjajna depresija”, i kako ona ranije nije postojala? Da li nije imalo razloga za njom ili je jednostavno nije ni bilo.

Današnjim majkama, tj, porodiljama, umesto da ljudi pričaju kako je dolazak bebe na svet nešto najlepše što se nekoj majci može dogoditi i da je ona jedina koja će svakodnevno uživati u svom detetu, ljudi rade potpuno suprotno. Porodilje se zastrašuju pričama o “strašnom” činu koji sledi, bolestima od kojih mogu oboleti njihova deca i totalnoj promeni njihovog života dok jednoga dana se deca ne odrastu i napokon ih se “reše”, jer veliki su troškovi a teško je stanje. Sramota!!! Nekada je petoro dece jelo iz jednog tanjira i nijedno nije bilo bolesno, majke su sa zadovoljstvom dojile svoju decu i više godina a sada im forsiraju flašicu ne bi li im fizički izgled ostao nepromenjen. Mlade majke često zapadaju u takav vid depresije a neke od njih se završavaju čak i kobno.

Šta je sa ljudima koji su borci u životu, koji ne prezaju da ostvare i ispune svoje snove, a kad život pomisle da su sredili nailazi post traumatski stres. Nešto sto ih stiže tek kad se bura stiša. Izvesno vreme čovek počinje da sam sebi pomogne, a kad vidi da ne može, ne zna šta da radi. Ako se obrati lekaru prozvaće ga ludim, ako ne uspe da se izbori sa problemom na kraju će zaista i postati lud.

Značaju ulogu u svemu navedenom ima psihoterapija, ali koliko ljidi mogu da shvate razliku izmedju psihologa, psihoterapeuta i psihijatra? Na žalost vrlo malo. Ljudi sa sve većim i raznovrsnim fobijama, za koje još ni nauka nije smislila ime, počinju da boluju od njih.

Jedino što su doktori do sad utvrdili je da dugoročni stres može dovesti do napada raznih vrsta panika, anksijoznosti i raznih vidova depresija. Ima puno načina kako se može pomoći osobi u oslobadjanju od posledica izazvanih stresom, a jedna od njih je i bihevioralna terapija. Suština terapije je u tumačenju pojava u kojima se javlja stres i prevodjenje iracionalnog raznišljanja u racionalno. Izvodi se korekcija na nivou razmišljanja pa samim tim i ponašanja.

Naučno je dokazano da stres leče suze, smeh i fizička aktivnost. Oslobadjanju od stresa može pomoći masaža, ali prema svakom čoveku kreira se posebna antistres masaža u zavisnosti od nivoa stresa, godina i zdravstvenog stanja.

Jedno je sigurno, trudite se da stvari ne primate lično i k srcu, sve ima svoje rešenje, i za svaki dogadjaj postoji razlog. Ako ste ljuti, povredjeni ili besni, izbacite to iz sebe bez ikakvog straha jer posledice nisu toliko bitne koliko je bitno vaše zdravlje i vaš život, jer on vredi više nego bilo šta na ovome svetu.

Koliko često svako od nas sanja, šta sanja i da li se u samom snu odmori ili možda još više umori, zavisi od više faktora. Jedan od njih je i sam način na koji živimo, drugi podsvest i izmišljeni svet u koji svesno bežimo nezadovoljni stvarnošću koja nas okružuje, ali ima i onih zaista istinitih koji nam tačno govore šta nas čeka i na šta treba biti spreman.

Kažu da svako od nas sanja istinite snove, samo je razlika u tome da li želimo da verujemo u njih i setimo ih se ili ih podsvesno potiskujemo iz svoje memorije. Nauka kaže da ljudi koji se plaše budućnosti i događaja koji će uslediti, jednostavo iz straha ne sanjaju ili se ne sećaju svojih snova.
Lično i ne volim baš mnogo da sanjam jer za razliku od snova posle kojih se probudim sa osmehom na licu, ima i onih koji me jako uplaše a i onih od kojih se probudim jako uplašena i uznemirena a da ih se i ne sećam. Činjenica da mi se veliki broj snova ostvari i da često u njima vidim splet događaja koji sledi, ponekad me plaši. Često čim se probudimo otvaramo sanovnik i tumačimo šta nam taj san znači. Mozda on i ima značenje koje piše ali sigurno je da san svakom pokazuje potpuno različite stvari.
Koliko vam se puta desilo da mesecima ili godinama s vremena na vreme sanjate potpuno identičan san, situacije i mesta koje ne poznajete ili jednostavno da se sa najvećim strahovima zapravo susrećete skoro svake noći. Kada postanete svesni da sanjate, ubrzo uspete da se suočite sa strahom koji vas obuzima i prevazićete ga. Tu traume prestaju.
Svi sanjaju. Svi sisari imaju REM spavanje. Većina snova dešava se u toku REM faze sna. To se pokazalo kada su budili ljude u različitim stepenima spavanja i postavljali pitanje da li su sanjali. U 85% buđenja iz REM faze sna ljudi su izvještavali da su sanjali. Nakon buđenja iz drugih faza spavanja (ukupno zvanih ne-REM faza) rijetko ima izjava o sanjanju. REM faza se tokom noći mijenja sa ne-REM fazom u ciklusima koji traju oko 90 minuta.
U toku 8-časovnog sna provešćete oko sat i po u REM fazi podijeljenoj u četiri ili pet “REM perioda”, u trajanju od 5 do 45 minuta. Većinu snova zaboravimo. Neki ljudi nikada se ne sećaju snova dok drugi svake noći pamte pet ili više.
Pored običnih snova koje sanjamo svake noći, postoje i takozvani lucidni snovi u kojima bez ikakvog straha možemo učiniti baš sve što poželimo. Lucidni snovi zapravo predstavljaju našu svesnost da sanjamo. Zakoni fizike i društveni zakoni ne vrede u snu. Jedina ograničenja su okviri vaše mašte. Veliki deo mogućnosti sna izgubljen je jer ljudi ne prepoznaju da sanjaju. Kada u snu nismo lucidni, mislimo i ponašamo se kao da smo u budnoj stvarnosti, to vodi u bezrazložne frustracije, konfuzije i rasipanje snaga, i u najgorem slučaju, u zastrašujuće noćne more.

Pogrešno usmeren trud za obavljanje obaveza budnog života u snovima, imaju za posledicu teskobne snove u kojima aparati ne rade kako treba, kasnimo na sastanke, zaboravljamo na važne ispite, ne možemo naći pravi put i tako dalje, imamo problema sa ljubavima. Teskobni snovi i noćne more mogu se prevladati lucidnim sanjanjem jer ako znate da sanjate nemate potrebu da se bilo čega bojite. Događaji u snu ne mogu da vam naštete. Lucidni snovi, osim što vam pomažu da vodite snove u zadovoljavajućem smeru, uživate fantastične avanture i prevladate noćne more, mogu biti i dragocjena oruđa za uspeh u vašemu budnom životu.
Lucidni sanjači mogu promišljeno pokretati prirodni kreativni potencijal snova za rešavanje problema i umetničko nadahnuće. Sportisti, javni izvođači, i slično, mogu se pripremati, vežbati i unapređivati svoje znanje i iskustvo dok spavaju. To je samo blagi primer različitih načina na koji ljudi koriste lucidno sanjanje da bi proširili svoj život. Svi mi provodimo trećinu svojega života spavajući, zašto iz tog vremena ne izvući maksimum?

Preuzeto sa Cickovog bloga

Kao što već svi znate, moje poreklo je nepoznato. Nadjen sam na ulici i odveden u kuću gde me vole. Njima nikada nije bilo bitno moje poreklo. U celoj priči bio sam bitan samo ja. Od jednog jadnog mačora, moja ” mama ” napravila je princa. Ne mogu reći da mi sve to nije prijalo. Ipak jednog dana, počela je da čita o poreklu mačaka i traži rasu najsličniju meni, ne bi li mi pridodala još neki epitet. Vrlo brzo to se i desilo.
Na jednoj stranici interneta, pisalo je nešto o “Bombaj” mačkama. Ukratko, te mačke nastale su ukrštanjem crnog pantera i jako razmažene braon mačke. Suština svega, bila je dobiti mačku koja će biti jako intaligentna, savršen lovac, a ujedno i jako velika maza kao i verni prijatelj svog gazde. Mačke bi imale dugu, crnu, sjajnu dlaku i izraženo žute oci. Kad nekoga voliš, ti od njega praviš savršenstvo. Tako je bilo i sa mnom. Moja ” mama ” proglasila me je rasnom mačkom i tu priče vise nije bilo. Tekst dalje nije ni čitala. Na dnu teksta mogla su se postaviti pitanja, pa je tako ona uputila pitanje slično ovome :” Da li ” bomboj ” mačke žive u Srbiji? ”
Ubrzo je dobila povratnu informaciju da nije tako česta pojava, ali da ih ipak ima. Sa druge strane monitora upućeno joj je i pitanje, da li ona ima mačku za koju misli da je plemenitog porekla. Dugo je stajala nad tastaturom i razmišljala da li da odgovori ili ne. Jako je želela da dokaže da sam ja iznad svih i da vredim daleko više i od pojedinih ljudi, zatim se uplašila. Šta ako se dokaže suprotno? Šta ako sam ja ipak najobičnija domaća mačka? Šta ako ismeju i mene i nju? Rešila je da zaboravi bilo kakvo dokazivanje svetu i ljudima koji ustvari ništa ne predstavljaju ni meni ni njoj. Kome se ustvari treba dokazivati, i kome je sem njoj stalo da ja budem poseban? Bio ja poseban ili ne, njoj ću uvek biti savršen, a onima koji me ne vole biću ono najgore kao i sada.
Ja pored moje “mame” imam sve! Nikada u ničemu nisam oskudevao, i nisam žalio što sam je upoznao. Da sam ta rasna mačka, možda ne bi ni živeo u ovoj zemlji i ko zna šta bi bilo sa mnom. Jako mi prija kad me diže u visine i svima se hvali sa mnom. Vrlo često razmišljam da li sam ili nisam… Odgovor ne znam i kad bolje razmislim i ne želim da znam. Sve što mi je potrebno je njena ljubav, razumevanje i iskrenost. I onako … uvek će se naći neko ko će pokušati da me ponizi ma kakav ja bio.
Da li pripadam tom svetu ili ne, prepuštam vama da procenite po slici.

541cd86ea85c144b5f242c9487dd2861