Archive for the ‘Razmišljam’ Category

Sedim i razmišljam kako da pretočim sve svoje misli, razmišljanja  i koji način da podelimsa vama svu svoju sreću i tugu koju osećam. Ušli smo u Novu 2012. godinu pa bi trebalo zaokružiti prethodnu i krenuti dalje. Gledajući globalno prethodna godina za moju porodicu i mene lično bila je veoma uspešna. Deca su napredovala u svakom pogledu. Dok je Teodora godinu posvetila učenju, čitanju, lepom pisanju i radila na sopstvenoj edukaciji kako bi proširila svoja znanja, Darko je ostvario značajne rezultate na polju sporta, stigao do crnog pojasa u karateu s tim da školu ni jednog trenutka nije zapostavio.

Prethodnu godinu obeležile su  dve veoma značajne i velike manifestacije zahvaljujući kojima će Bor ostati upamćen samo po onom najlepšem. Sve je počelo od ideje kako prezentovati grad i pokazati ga onakvim kakav on zaista jeste, malim ali lepim i upravo tada rodio se prvi “EastWeekenFeast”. Lepo smo se proveli dva dana, uživali družeći se jedni sa drugima i  moram naglasiti i mnogo toga naučili.

Posle uspešno održanog “EastWeakendFeasta”  rodila se ideja za pokretanjem još jedne manifestacija koja bi bilo posvećena isključivo Boru, nerazvijenom turizmu a velikim potencijalima koje ima, pokazati značaj i lepote našeg malog rudaskog grada i posvetiti se malo više ekološkim pitanjima. “BorNet 2011. “ organizovali smo u novembru i uz veliki trud, rad i podršku RTB-a, Ministarstva za ekologiju i prostorno planiranje i svih ostalih koji su prepoznali potencijale u našim manifestacijama, u svet pustili pravu sliku Bora koji nije tako crn kako su mnogi želeli da ga predstave.

Sada, idemo dalje. Nastavljamo tamo gde smo stali i već počinjemo sa pripremama za “EastWeekendFest” koji nas očekuje u 12. i 13. maja u Boru. Potrudićemo se da budemo još bolji nego što smo bili, još sadržajniji i dobri domaćini.

Sve u svemu veoma pozitivna godina iza nas.

Od svoje dece očekujem da budu onakvi kakvi su bili i do sada, puni ljubavi, razumevanja i uvek nasmejani a sebi, sebi želim samo dobro zdravlje i malo ljubavi i razumevanja od osoba do kojih mi je stalo.

Opet me dugo nije bilo, možda i duže nego što sam mislila. Potrebno mi je bilo vreme da razmislim o mnogim stvarima, jednostavno nikoga nisam želela da davim svojim sumornim pričama i razmiljanjima koja verovatno neće promeniti ništa.

Sva ta nadmenost ” velikih ” blogera, međusobna takmičenja u broju postova postova bez obzira na kvalitet, promovisanje i ulizivanje, jednostavno stvaraju ogavnost  i polako počinju strašno da mi idu na živce. Koji je  konačni ishod svega, kolika je cena ” prodavanja ” svoje lične ” intime ” ? O vrednosti da i ne govorimo.

Blogovi niču iz dana u dan, svi nešto pišu, kritikuju, hvale ali svi se vode onom tezom ” kako da zaradim od svog bloga “!, jer retko ke će blogeru početniku objasniti da je blog ljubav prema pisanju već, iz kog razloga …  Izgubila se prava smisao blogovanja – ne kod svih blogera naravno.

Moj blog je on-line dnevnik na neki način, mesto na kome mogu da se pohvalim, požalim i podelim sa svojim prijateljima trenutke od onih najtežih do najlepših iz svog života. Određeni broj ljudi to ne doživljava tako, već svu svoju energiju usmerava pogrešno. Tužno je što su određeni blogovi nastali iz ljubavi vremenom izgubili svoj smisao postojanja  i pretvorili se u on-line trgovinu. Vođeni ciljem ko da više – njega volim, o njemu pišem, njega dižem u nebesa, čak i ako ga ne podnosim i  gadi mi se, ipak  moram da ” odradim ” posao  jer sam se ” prodao “.

Svaki moj post nastao je iz dubine moje duše u trenutku kada sam ja to želela, bilo da se radilo o lepim ili ružnim stvarima jer realnost je nešto što se ne može ignorisati. Loše stvari dešavaju se svima nama i onaj ko to ne želi sebi da prizna verovatno ima ozbiljan problem sa sobom. Prosto ne mogu voleti kišu i sunce istovremeno, ne umem i ne želim da se pretvaram da sam srećna svakoga trena svog života jer je to nemoguće.

Upravo iz tog razloga divim se Mahlat, Charoliji, Zelenoj, Dudi …  onima koji imaju hrabrosti u svakom momentu da ” ispljunu ” ono što misle i osećaju ne razmišljajući da li će se to nekome dopasti ili ne. Baš zbog njih takvih kavi jesu neću prestati nikada da pišem. U slučaju da me i ne bude neko izvesno vreme znajte  obaveze su u pitanju, ništa drugo,  jer biti bloger i posedovati tu ” titulu “  nije čitav život, on zahteva mnogo više od mene i svih nas.

To sam što jesam, radim stvari koje volim i pišem isključivo stvarma  koje volim i o kojima želim. Ne foliram se, ne zato što ne umem, već što ne želim jer onda to ne bih bila ja!

Već izvesno vreme razmišljam na temu kako da se rešim cigareta. Pušač sam oko 15. godina, što nije baš zanemarljivo, i za sve te godine uspela sam jednom na par meseci da ostavim cigarete uz povremeno “pućkanje”. Ni tada ih nisam ostavila svojom voljom već zato što sam se u tom periodu jako razbolela. Sanjala sam kako palim cigarete jednu za drugom. Moja opsesija duvanom otišla je toliko daleko da sam se budila noću iz snova u kojima sam sanjala kako jedem cigarete i žvaćem duvan.

Pre nekoliko meseci naišla sam na blog – Postanite nepušač! Čitala sam tekstove, komentare, pitanja i odgovore pa se vremenom i sama uključila u diskusiju. Shvativši da ne postoji razlika između nepušača koji su se cigareta odrekli “bacanjem pakle” i zaricanjem da je više nikada neće upaliti, od onih drugih koji koriste nikotinske žvake ili elektronske cigareta, sve više razmišljala sam na tu temu.

Čitajući o efektima elektronske cigarete, načinu na koji se koristi i kako zapravo funkcioniše, zainteresovala sam se. Iz prve, pomislila sam da je u pitanju neka “debela” prevara kao i u mnogim slučajevima gde se nešto reklamira i forsira ali ipak… Kupila sam juče elektronsku cigaretu koja izgleda upravo ovako i oduševi la se!

Izgled prave cigarete, ukus opet kao prave cigarete… sve u svemu ja oduševljena, a meni je zaista teško ugoditi tek da se zna :) E sada ima i nekoliko mana: ne ostavlja “neodoljivi miris” dima u prostoriji, od nje zavese ne crne, ne ostaju pikavci i sad … šta da radim sa silnim pikslama? :)

Danas je drugi dan kako umesto obične koristim elektronsku cigaretu i nadam se da ću uspeti da prave  ostavim iza sebe kao ružnu prošlost. Isto predlažem i vama, naravno ukoliko želite da ostavite cigarete,  učinite to na vama najlakši način, u trenutku kada sami osetite da to želite a ne kada vam drugi govore i maltretiraju vas raznim pričama koliko je to loše za vas. Niko od nas nije debil da to ne zna, jel?

I još jedna stvar, možda i najbitnija, na ovaj korak odlučila sam se sama. Nikakve “umrlice” odštampane na paklama cigarete nisu mogle da utiču na mene, baš kao ni priče o potencijalnim bolestima  pušača.

Mislila sam tada a mislim i sada isto – od nečega mora da se umre a ako me za ovolike godine nije ubio borski dim, neće ni cigarete!

Ipak ja odlučila i rešila a vi…  bar razmislite o svemu!

Da li ste ikada osetili kako koračate a da ne dodirujete tlo pod nogama? Da vas neka nevidljiva sila nosi i vodi u nepoznatom pravcu a toliko vam je lepo da ne želite ni da razmišljate koji je krajnji cilj. Da li je to vera, nada ili samo veliko samopouzdanje koje vam niko ne može oduzeti? Dovoljno je samo malo dići se sa tla po kome hodamo, kako bi preskočili sve prepreke koje su nam na putu.

Ne postoji problem koji je nerešiv. Postoji samo strah u našim glavama da nećemo biti u stanju da prevaziđemo još jednu „igru“ koju nam život stavlja na put ka sreći i uspehu. Odlučiš li da se predaš, gotov si u startu. Svi tvoji demoni ustremiće se na tebe i pomoći će ti da što dublje padneš u očaj i potoneš. Ne dopusti im to, u pitanju je borba – rat a u ratu su sva sredstva „dozvoljena“.

Život ume da bude tako lep ali i kratak. Vremena za tugu nema. Podignite glavu i onda kada vam je najteže i živite punim plućima jer drugu priliku nećete imati. Živite kako želite i kako vama odgovara a ne kako bi to neko drugi želeo od vas.

Svaki dan je novo blago koje nam život pruža, svaki izlazak Sunca je početak jednog divnog dana na putu ka još lepšem nastupajućem periodu.

Zato… dopustite sebi da koračate malo iznad uobičajenog i svakodnevnog tla, uzdignite se ali ne previše jer život ne voli preterivanja!

Pre nekoliko godina, sasvim slučajno, upoznala sam osobu za koju sam bila potpuno sigurna da je puna sebe, nedodirljiva, nepristupačna, tačnije  neraspoložena za sklapanje bilo kakvih prijateljstava sa osobama koje nisu “njen nivo”.

Sećam se da je u meni izazivala strahopoštovanje, zračila smirenošću i nekako nerelano stabilno i samuverena. Jednostavno zračila je pozitivnom energijom. Volela sam da je slušam, zapisujem reči koje bi izgovarala, ali mi nikako nije padalo na pamet da će baš ona vremenom postati moj pravi pravcati prijatelj.

Životne priče – potpuno drugačije, ona žena sa reputacijom, cenjena u svojoj profesiji uspešna na svim poljima,  ja  prosečna mlada, puna ideja, voljna za bezrezervnom podrškom i u davanju doprinosa za bolje sutra, entuzijazmom …

Upijala sam svaku reč, oduševljavala se  idejama potajno,  iz prikrajka  da ne bi ispala nametljiva.

Ne znam ni sama kako se sve tačno odigralo ali sećam se da je u pitanju bio neki posao koji smo trebale zajedno da odradimo. Imala sam tremu, priznajem. Slušala sam šta govori ali od uzbuđenja nisam pola razumela. Ipak suštinu sam na sreću shvatila.

Naši kontakti i razgovori postali su učestaliji, na trenutke intimni pa čak i poverljivi. Sve više vremena provodile smo zajedno zbog zajedničkog posla, a kada ne bi bile u mogućnosti da se vidimo neko vreme, nisu izostajali dugi telefonski razgovori. Osoba o kojoj sam mislila da me neće ni primetiti u moru onih koji je prate i sarađuju sa njom, postala je moj pravui iskreni prijatelji pred kojom nemam nikakvih tajni. Kada su u pitanju dobre ili loše vesti, kada je raspoložena za razgovor ili ne, uvek je tu da me sasluša i posavetuje.

Čovek nikada ne može biti siguran gde i kada će naići na pravog i iskrenog prijatelja. Koliko god vam se činilo da ste manje vredni gledajući poznate, ugledne i uspešne ljude oko sebe, ne ustručavajte se da stupite u kontakt sa njima, ne posustajte.

Ukoliko želite da nekoga zaista upoznate, ma kakav ishod na kraju bio, priđite bez straha, otvoreno recite svoje mišljenje, saslušajte drugu stranu jer…  nikad se ne zna.

Možda će baš ta osoba promeniti vaš život i pogled na svet!

Mnogo puta do sada sam tačno znala šta neću ali mnogo manji broj je situacija u kojima sam tačno znala šta hoću- priznajem.

Možda se problem krije u tome što nekih velikih želja i očekivanja nisam imala. Poslovi koje sam radila uvek su bili nužda, nikada ljubav, način kojim se dolazi do krajnjeg cilja – novca,  koji će pokriti moje osnovne potrebe. Kako su godine prolazile, sazrevanjem mišljenje o nužnim vrednosnim papirićima nikada se nije promenilo. Od svoje osamnaeste godine pa sve do sada imala sam zadovoljstvo da vidim kako izgleda biti trgovac, likvidator računa, knjigovođa, fotograf, radnik na pakovanju kora, poslovođa, tačnije šef diskonta, radnik u velikoprodaji… novinar. Nekako, ovo poslednje bio je moj davno neostvaren san. Posao kojim sam se kao dete bavila, bez ikakve zarade i koji sam uvek radila samo iz ljubavi. Tako naiđe spontano i trenutak kada se ljubav i posao mogu spojiti u jedno. Trajalo je, trajalo… dani i meseci  bez dana odmora, bukvalno bez sata pauze, pa nije bilo važno ni ako je noć.

Profesija mi nije tu kriva kao i veliki entuzijazam koji sam ispoljavala, već “velike gazde” koje misle da uvek postoji još trunčica snage u tebi koju mogu uzeti za sebe. Plate, na početku beše, potom sve ređe i ređe, sve dok ne dođosmo do toga da bi trebalo da se stidim i sramim što istu uopšte i tražim u aktuelnoj situaciji u kojoj se zemlja nalazi. U početku počeh i da se stidim! Nema se! Pristadoh da par meseci radim bez dinara, kako bi “naša” mediska kuća opstala, kad ugledah onoga koji bi najviše trebalo da se stidi, kako jednoga dana dođe novim autom na posao.

Još sa vrata počeo je da glumi poslovnog čoveka koje nezna gde mu je glava i šta će pre, a sve u iščekivanju da se mi radnici i dalje stidimo da bilo šta u tom pravcu i pitamo. Brzo on objasni da ne obraćamo pažnju na nov auto jer ga je uzeo povoljno na dugi rok otplate, kroz više rata a u stvari  za naše dobro. Možda koji put odemo na teren tim kolima kada je kiša ili sneg -govorio je …

Kakav sarkazam! Tu prestadoh da se “stidim” i rekoh mu da mi isplati sva dugovanja, naravno pristajala bih i na rate :) , kad on skoči razgoropađen i reče da možda ja nikada nisam ni radila kod njega – da nema dokaza i završi sarkastično kako bi mi bolje bilo da ćutim.

Odradih još dve obećane autorske emisije, ne zbog njega, već organizatora koji su ceniili i poštovali moj rad, a potom pokupih svoje prnje i zaboravih na ljubav prema tom poslu. Morala sam.

Skoro deset meseci sam bez posla. Iskreno, trebalo mi je vreme da izbacim iz sebe sav bes i gorčinu koju za sobom ostavlja rad kod “velikih privatnika” i ponovo napunim baterije.

Koji bi posao sada želela- zaista pojma nemam, verovatno nešto iz ranijeg perioda. Neki posao od onih koji ne podrazumeva ljubav ali  jednom mesečno sigurno donesi nužne vrednosne papiriće.

Kakav divan dan, prosto ne znam odakle bih počela. Osećam bes, gorčinu, očaj, nemoć da bilo šta promenim na bolje. Bežim iz sveta u svet ali na žalost ni u jednom ne nailazim na onu staru dobru iskrenost, volju za stvarnim promenama ka boljem.

Rekoše mi neki ljudi da se mi sada nalazimo u 21. veku!? Mislim da su me debelo slagli baš kao i njih isti ti što su  se malo zabrojali.

Zaključak do koga sam danas došla nije ništa novo već činjenica koju sebi uporno ne želim da priznam. Pogrešno sam vaspitavana, živela u zabludi mnooogooo godina i verovala da bolje sutra zaista i postoji. E jesam plitka, za Deda Mraza sam ih provalila sa četiri godine dok mi je za priču o boljem životu trebalo najmanje  šest puta više vremena.

Potajno se ponadah da će do tog “smaka sveta” ipak doći i da će se sva sranja prekinuti jednom za stalno, kad ono ništa! Badava se sređivala, čistila kuću i četkala mačku za taj veliki dan kada svanu dan baš kao i svaki prethodni :mrgreen:

Ni jedan problem danas nije manji no što je bio juče, nije se ni najmanji rešio sam od sebe a ja… ja jednostavno nemam više snage da se borim istinom protiv laži, poštenjem protiv prevare, osmehom dok drugi plaču…

Danas nam je u poseti bio moj brat, neko koga mnogo volim i ko ume da unese radost u moje srce i u najgorim i najtežim životnim momentima. Popričali smo par sati, nasmejali se na tren sećajući  se lepih vremena detinjstva… ipak sve je ostalo isto, bežanje u lepa sećanja nije večno a povratak u stvarnost ume baš da zaboli jer ni razlog njegove posete nije bila čašica razgovora, nije ni došao zato što je želeo da “protegne noge” par stotina kilometara jer nije imao šta pametnije da radi već što ga je muka naterala.

Pustim tv da se malo relaksiram jer jedino tu cvetaju ruže, jedino u vestima saznam koliko mi  je dobro i kako napredujem. Valjda sam ostala slepa kada su ostali mali mačići progledali po dolaski na svet mada mi je sluh perfektan, Bogu hvala, i to je nešto, progledaću kada dođe vreme, kad porastem – čemu žurba? Sačekam vremensku prognozu a onda zapitam sebe da li je meni tv uopšte potreban ako ni vremenska prognoza  nije tačna, bar ne ona koja važi za grad u kome živim.

Pripade mi muka, uzeh torbu i ključeve od auta i izleteh iz kuće. Namera mi beše da se provozam malo po gradu tek onako bez nekog posebnog cilja – to me smiruje, relaksira, puni baterije. Na moju sreću na vreme bacih pogled na skazaljku, onu što pokazuje koliko goriva još imam u rezervoaru, kad primetih da se ona nešto oklembesila  ka podu. Ništa, rekoh sebi, odoh do pumpe pa nastavljam, ovo zadovoljstvo mi niko ne može uzeti. Ha…

Još ni motor nisam ugasila kad mi priđe ljubazni radnik i reče kako  goriva nema. Pomislih da se šali ali dečko mi ponovi isto ” nema goriva “. Pogledah ga začuđeno a on samo slegnu ramenima i reče da će stići ali ne reče koji dan. Odoh do sledeće pumpe sa istim cljem i namerom i dobih isto slaganje ramenima i identičan odgovor. Na svu sreću moj dragi redovno proverava da li u kolima ima goriva, kao i sve ostalo kada je auto u pitanju znajući za moju nemarnost – priznajem, tako da je ipak bilo dovoljni da se dovučem do kuće.

Ušla sam, izrevoltirana bacila ključeve i krenula sa svojom histerijom, ukućanima dobro poznatom pod parolom – sklanjaj se ko može! Nadrljao je moj dragi slušajući me, ono ko bi drugi, decu ne opterećujem a Cicko još nije progovorio a i što bi kada niko više nikoga i ne sluša. Klimanje glavom – isuviše je nego dovoljno, mogućnost zamaranja- isključena, veliko preopterećenje slušanja sagovornika – nema. Lepota!

Zaboravih  da kažem kako sam ostala bez hleba za večeru pa pošla usput i do pekare u kojoj rekoše da hleba nema! Pekara koja radi bez prestanka decenijama unazad nema hleba, zašto, niko ne kupuje svež  skuplji je, narod čeka “sutra” ,tada je upola cene. Razumem pekare, nemaju ljudi nikakvu dobit, ne isplati im se pa smanjili proizvodnju na trećinu ali razumem i narod koji će kupiti sutra dva hleba po ceni jednog. Jedino ne razumem sebe i pitam se da li ću ikada shvatiti  gde živim i šta ustvari očekujem da će se promeniti! Hoću li prestati ikada da kidam sebe postavljajući svakoga dana jedna te ista pitanja, gde je nestalo ovo ili ono i konačno hoću li prekinuti da davim one koje volim svakodnevnicom koju niko od nas ne može promeniti.

Odgledah još jedan dnevnik, čuh kako mi je lepo, videh svojim očima kako na tv-u napredujemo i zapitah se u čemu je zapravo moj problem?