Nena BOR

Archive for the ‘Ne volim’ Category

Danas nije moj dan, ni noć nije bila moja baš kao ni prethodno veče. Želim da ih ” prodam ” jel oni ne pripadaju meni. Ja sam borac i to veliki, ne posustajem, ne predajem se, ne padam tako lako… Ipak, slagala bih kada bih rekla da se nisam jako loše osećala i da me to osećanje još nije napustilo. Dobro poznajem sebe i svoju narav – ja ne gubim ja uvek pobeđujem!

Ovog puta tako mala, gotovo beznačajna stvar u mom životu, jedna obična vest ubila je u meni volju i želju da nastavim da se borim. Saznanjem da nešto što jako želim neću moći da ostvarm samo zato što neko apsolutno nebitan u tom trenutku dobije svojih pet minuta i mogućnost da uništi tvoj san.

Sinoć sam se osećala uništenom, poniženom… svet se vrteo i rušio oko mene, a srce i dušu obuzela je ogromna praznina koja boli. Od jutros osećanja su mi pomešana. Pošto ne umem da mrzim, ne želim nikome loše, što je možda moja velika greška, u ovom slučaju znam samo da ću potkresati krilca ptici koja je mnogo poletela. Kada i kako, na koji način, nije ni bitno. Ne žudim za osvetom ali vremena ima na pretek, ukazaće se prilika, namestiće se situacija. Vratiću samo istom merom, poniženjem.

Ja idem dalje, rođena sam kao pobednik a ne kao gubitnik. Želju ću ostvariti pre ili kasnije, pitanje je dana!

Današnji dan protekao mi je veoma napeto i nervozno, jednom rečju prilično bezvredno. Od kako sam se probudila razmišljala sam o snovima koje sam sanjala protekle noći, potom mi je moj Cicko prosuo punu šolju kafe! Em što je kafa bila vrela, izgoreo je šape, polio mi ceo lap top zbog čega sam poludela a možda me je najviše iznerviralo i to što je kafa bila ona prva jutarnja – najslađa. Haos!

Kako počeo, tako se i nastavio do samog kraja. Sve što sam u toku dana pokušavala da uradim, završavalo se neuspehom. Kao da je neko neprestano išao ispred mene i podmetao mi nogu. Hvala Bogu te nos nisam razbila ili slupala kola po ovom ledu dok sam jurila gradom, po prvi put ne obraćajući pažnju na ograničenje i policiju ( inače sam jako savestan vozač :-D ).

Muka mi je više od saveta, obećanja, rasprava i ispravljanja krive Drine, a tek kad čujem ono ” a koliko si poseta imala danas? Vidi mene!” , ” A što sli linkovala ovu, onu, onog – oni tebe nisu “. Majku mu, zar svi mora da vole da čitaju mene, zato što ja volim da čitam njih. Niko me ne može naterati da linkujem nekok radi ” svoje popularnosti ” ako ga ne podnosim, kao čoveka prvenstveno. E kad sam još čula kako nikada neću biti na nekoj tamo listi, zgadilo mi se.

Kakve bre liste, kakvi ” bodovi “, zar se život svodi na to? Život je nešto sasvim drugo.

Usput, izmrzla sam načisto, boli me glava, leđa i sve što može živog čoveka da boli. Ja sad idem da legnem, spavam, odmorim se i smislim šta mi je dalje činiti, ali jedno sigurno znam, sutra ne izlazim nikuda, pa se ovakav dan neće ni moći ni ponoviti.

Hladno je, mnogo je hladno. Ne znam iz kog razloga se čudim kad je decembar mesec i  sasvim je normalno. Stigla je zima. Po mojim procenama biće duga i jako hladna. Grejanje slabo…uključim grejalicu… ništa, i dalje mi je hladno. Imam osećaj kao je neka užasna hladnoća obuzima moje telo bez namere da ga uskoro napusti. Trese me  groznica i drhti svaki deo moga tela.

Počeo je veliki Božićni post, a ja svake noći sanjam da sam se omrsila i plačem. Za razliku od prethodnih, ove noći sanjam sve loše stvari koje su mi se dogodile, ljude koji su mi naneli bol i grehove koje sam i sama počinila. Budim se a jutro još nije svanulo, magla i mrtvačka hladnoća svuda oko mene. Ne razanajem stvari koje me okružuju i pitam se gde sam? Na ovom ili onom Svetu? Nije mi baš mnogo trebalo da shatim i razočaram se, i dalje sam ovde, mestu kojem ne želim da pripadam!

Stavljam lonče za kafu i uključujem svoj lap-top. Osećam strašnu želju za pisanjem. Ne umem prostim rečima da objasnim, želim li da pišem ” blogu “, jer on predstavlja moje drugo ja, ili možda podsvesno očekijem da će se javiti neko od vas i reći da nisam jedina kojoj se ovakve stvari dešavaju.

Bilo kako bilo, znam da će proći. Neki razlog sigurno postoji, samo još da shvatim koji, a onda se opet vraćam ja.

A da li JA uopšte postojim!?

Već je prilično kasno… meni se ne spava. Po starom dobrom običaju odlazim na blogove svojih dragih prijatelja i čitam postove. Moram priznati da mo je najomiljeniji Čarolijin a iz prostog razloga što uvek piše srcem. Njeni tekstovi obuhvataju njen lični život, piše ono što želi i ne obraća pažnju ko će, šta i na koji način shvatiti. I zašto bi? To je njen blog, njen lični dnevnik, to je jednostavno ona. Nikada nije isticala sebe, ali ni ponižavala druge. Ako je nekada nešto i napisala što se pojedincima nije dopalo, napisala je argumentovano, bez zavijanja i uvlačenja.

Večeras sam pročitala njen post ” posvećen ” psihopatama i na trenutak se osetila jako slabom, izmučenom i jadnom. Setila sam se trenutaka kada su me  ponižavali, vređeli i špijunirali, dok su se mojoj deci predstavljali kao divni ljudi koji žive u harmoniji, blagostanju i svetu koji možda i postoji, ali ne na ovoj planeti. Ljudi prosto uživaju da ti ” pomognu” da patiš, utoneš u ponor i uđeš u tunel na kraju koga nema svetla. Smeju se iza tvojih leđa i ni jednog trenutka ih ne zanima sopstveni život, to ostavljaju po strani, okreću se ka tvom jer im nekako dođe zanimljiviji. Kao buve kojih ne možeš da se otreseš. Njihov moto zasniva se na uživanju da gledaju dok komšiji crkava krava i slade se umesto da nahrane svoju da im nebi crkla.

Mrzim ljigave osobe, jake samo na rečima. Umeju da vređaju a kada ih pogledaš u oči ne da nisu u stanju da kažu bilo šta, već beže. Beže i sklanjaju se podalje od tebe iz straha. Nedostatak elokvencije, strah razotkrivanja sopstvene prljave prošlosti i bednog života koji žive a koji nije ” blog-bajka “.  Oko nas nisu samo psihopate… veliki je broj šizofreničara, osoba sa poremećajem ličnosti i manije uhođenja i sebi upućenih imaginarnih pretnji. Alo, prijatelji, to se leči, postoje institucije. Jednostavno tražite pomoć na pravom mestu jer blogovi ne leče, nismo još toliko napredovali.

I dok je pojedinima sve lepo, drugima smešno, a treći žive u komjuteru, ja živim svoj život u pravom realnom svetu. Nema više strahova, nema bojazni, ojačala sam a na Bogu je da sudi..

Pokuša li još neko da se još samo jednom umeša u moj život, pomene moje ime u negativnom kontekstu, neće mu izaći na dobro. Zato jedan savet, kuvari neka seckaju šargarepe, đaci redovno da pohađaju školu, direktori da rade umesto što platu zarađuju dok se igraju a grobari da kopaju grobove umesto da ih otkopavaju. Teško je vreme, ljudi lako ostaju bez posla zato čuvajte ono što imate.

Ne podnosim nepravdu.

Koliko god se trudila da poslušam savete starijih ili iskusnijih da ne startujem na “prvu loptu”, dobro razmislim pre nego nešto kažem ili napišem… džaba. Da izbrojim do deset, ili pustim da prenoći, nema teorije. To mi izgleda kao da treba sama sebe da ugušim, a iz kog razloga? Hoću li sutra biti neko drugi? Ne, biću ona ista samo malo smirenija.  Nije stvar u tome da smirim sebe, pa nisam ja narkoman koji nije u stanju da izdrži bez droge, pa sutra kada je nabavi sve će biti u redu. Time što ću oćutati jedan dan, samo ću u sebi nagomilati bes usmeren prema osobi koja me je povredila ili koja to uporno i svakodnevno pokušava.

Moje odluke često su mnoge iz moje blizine uvlačile u nevolje, jer ili bi morali da me ubeđuju da ljudi kojima pokušavam da objasnim da žirafa nikada ne može da bude majmun, a da majmun to zauvek i ostaje, ili su se borili zajedno samnom. Prijatelje koje mogu nazvati pravim, istog su karaktera i temperamenta kao i ja, tako da jedni druge savršeno razumemo. Pokušavala sam, ne jednom, mnogo puta, ali umesto onih deset, ja nisam u stanju da izbrojim ni do onih tri.

Svesna sam da mi ovakav karakter neće ništa dobro doneti, kao i da ću baš zbog njega biti više puta u životu povređena. Kada pokušaš da spojiš dve osobe u jednu, emotivca i borca za istinu i pravdu, ne znam ni sama šta dobiješ. Ipak, to sam ja! Priznajem da ponekad preteram,  svesna sam impulsivnosti koju posedujem i priznajem da ne umem baš uvek da se iskontrolišem.

Mnogo toga mogu da promenim ali sebe ne mogu i neću, jer više to nebih bila ja.

Ravnopravnost među polovima! Volela bih da mi neko dokaže da je to zaista tako, ali u stvarnom životu ne na papiru.
Napraviću jednu kratku analizu:

- Mi imamo 8. mart, Dan žena (blago nama)
- Moramo da radimo jer ovo je savremeno doba
- Naša reč je bezvredna, njihova je poslednja jer su najpametniji        (u  slučaju da nisu, ipak će te ubediti u to)
- Koliko je otvoreno sigurnih kuća za žene u poslednjih par godina (nasilnici)
- Mi vaspitavamo decu, jer to ” tako treba “
- Mi kuvamo, peremo, peglamo, idemo u kupovinu, vodimo decu po obdaništima i školama
- Mi moramo da budemo verne, nema flerta i osmeha inače bićeš odmah prozvana da si kurva
- U politici nas ima u veoma malom broju, a zašto, jer zakon propisuje 30 posto žena na položaju

- Muškarci nemaju svoj dan (svaki je njihov i kakvim ga oni zamisle)
- Oni ne rade kućne poslove
- Zaklinju se na večnu ljubav, a varaju gde stignu
- Misle da su sposobniji, omalovažavaju ženski rod, hvale se silom jer mozga nemaju
- Biraju poslove ne obaziruči se na potrebe porodice (treba biti faca)

Mislim da je poređenja dosta bilo. Ono čega smo sve mi svesne je da odavno živimo u 21. a ne 18. veku. Pametne smo, snalažljivei jako sposobne. Čemu svi zakoni o pojedinim pravilima. Oni nisu donešeni da zaštite “slabiji i lepši pol” radi zaštite i našeg dobrog, već jer nas se plaše.Sposobne smo i to im stvara osećaj nesigurnosti i kompleks niže vrednosti.
Jedino o čemu su vekovima pričali bila je vojska. Oslobodi ih država i od toga. Šta će sad! Idemo ka Evropi, nek se šire gej populacije. Možda im nekad i uspe da dobiju dete, samo nek budu uporni i veruju u to. Bar će firme poput Perfeksa profitirati.
Elem, volim što sam žena i imam osećanja. Volim onaj osećaj kada saznamo da smo u drugom stanju, volim sve muke trudnoće jer mi smo sposobne da stvorimo novi život, odgovorne smo, vodimo i brinemo o porodici. Dzabe se oni predstavljaju za glave porodice, bez vrata koji je okreće u pravom smeru nema ništa, a taj vrat je žena, stub porodice.
I dok se oni kockaju, piju, lažu…mi ih dočekujemo sa toplom supicom i vaspitanom dečicom. Kakva ironija života. Gde je tu jednakost polova?
Sve u svemu, nisu svi muškarci isti, nisu ni sve žene svetice, ali činjenice govore da je većina takva. Ja mogu samo reći:” Hvala ti Bože što ne pripadam ovde “.

Da li neko od vas skoro zapitao koliko je zapravo ljudi u našem okruženju koji imaju svoj lični stav, ono prajo JA, i formiranu sopstvenu ličnost? Na žalost, jako malo. Nekada su roditelji vaspitavali svoju decu kako da izgrade sopstvenu ličnost, u svakom trenutku ostanu dosledni svojih principa i kao najbitnije izdvajali, kako sestiče i čuva dostojanstvo.

Iz kog razloga onda sad to nije tako? Kad postavim ovo pitanje ne mislim na sadašnje generacije, već one koje su vaspitavane i učene, a vremenom su zaboravile šta su pravi kvaliteti i vrednosti jedne osobe.

Poštenje podrazumeva poštovanje osoba koje se nalaze u tvojoj neposrednoj blizini, uzajamno poverenje i rad sa iskrenim namerama bez podmuklosti.

Iskrenost, osobina skoro zaboravljena. Nešto što se ne uči već sa čime se čovek rađa. Iskrenost je daleko bolja i u trenutcima kada si potpuno svestan da će ti ista naškoditi, naneti ti zlo, i da njome u tom trenutku ništa ne možeš promeniti. Ali istina je nešto što vredi i i što ispliva na videlo pre ili kasnije dok  izvrtatanje reči, laganje i vrdanje biva otkriveno i ostavlja veliku mrlju na tvom imenu zauvek.

Dostojanstvo ti pruža  pravo na sopstveno mišljenje i stav. Posedovanje hrabrosti da javno kažeš pred svima i u oči šta je loše a šta dobro , šta je ispravno a šta pogrešno, pa čak i kad shvatiš da razgovaraš sa onima koji ne poznaju ovu reč, dostojanstveno se povučeš, ućutiš i pustiš vreme da radi za tebe.

Puno je ljudi koji misle da to jesu, a biti čovek znači mnogo više od toga da si rođen u telu ljudskog bića. Svako od nas mora da sledi svoje ideje, bori se za svoje ideale i celog sebe preda onome što voli i u šta veruje. Mnogo je bolje biti iskreni gubitnik nego lažni pobednik. Ne mogu da razumem ljude koji su danas u stanju da ti kažu da obožavaju kajganu, a već sutra se kunu da to nikada nisu rekli jer  jaje na oko jedu još od detinjstva. Sad sve ovo i ne bi bilo tako strašno kada bi svako priznao sebi da ima svoje trenutke u kojima se ne seća izrečenog ili da je za to postojao neki  određen razloga, ali ako je razlog povodljivost, strah od svesnosti sopstvene labilnosti ličnosti i  lične nesposobnosti, onda je to strašno.

Ja sam ta koja jesam sa svim svojim manama i vrlinama. Ko me voli takvu i prihvata ok, ko ne takođe ok, i ona “moja” vrsta ljudi to savršeno shvata i razume. U životu uvek sam imala cilj ispred sebe. Trenutno to su moja deca za koju sam u stanju da se žrtvujem i učinim ama baš sve. Baš zbog njih ne želim da dozvolim da me se sutra srame i čuju priču o svojoj majci lažovu, prevarantu i osobi kojom svako može da upravlja kako želi. Ponekad umem da budem impulsivna, čak i gruba, ali uvidim li da sam pogrešila ne stidim se da ponizno spustim glavu, priznam da nisam bila u pravu i izvinem se. E baš iz tog razloga ne podnosim ljigave ljude, osobe koje žive po tuđim direktivama, jake na rečima a slabe na delu, neznalice i prodane duše.

Poverenje kod ljudi ne stiče se rečima, već delima. Za svoje prijatelje u stanju sam da žrtvujem mnogo, a za one druge… ništa sem da čekam dan kad polako počinju da tonu kao Titanik, ali za razliku od njega, padaju u lagan zaborav i ostaju sami. Obično to tako ide!