Nena Bor

Da li bilo ko od nas sa sigurnošću može reći šta je ono što ga očekuje sutra? Koja je  sudbina zacrtana svima nama i da li smo svesni da ćemo jednoga dana svi  nestati.    Svakodnevno dolazimo do saznanja da nekoga koga poznajemo, već sutradan nema. Neke od njih volimo, druge poštujemo, prema pojedincima smo ravnodušni, a za neke prosto pomislimo da nas njihova smrt nikada neće  pogoditi, jer su nam mnogo zla naneli u životu.

Greška…i to velika. Čak ismrt slučajnog prolaznika koga smo sreli svega nekoliko puta ne ostavljanas ravnodušnim. Bez obzira šta nam je neko učinio i koliko zla i boli naneo, svi smo mi ljudi i imamo osećanja. Niko od nas ne zaslužuje da ” tek tako ” nestane i u većini slučajeva vrlo brzo bude zaboravljen. Kao da ga nikada nije ni bilo!

Nekada razmišljam kako smo mi ljudi zapravo besni, pohlepni i previše ambiciozni. Ponekad zavidni i puni mržnje. Svoje dragoceno vreme trošimo na potpuno nebitne stvari i na njih trošimo svoj život i energiju.

Život treba živeti, uživati u njemu i svakom novom danu koji dolazi. Život je jedan, nemojmo ga uzalud trošiti i neprestano tražiti nešto više, bolje, uspešnije. Živimo ga sa uživanjem jer možda već sutra nećemo imati priliku za to.

Šta nam uopšte donosi novi dan, zna li to iko sa sigurnošću?

Jedina aktuelna tema u Boru su svakako predstojeći lokalni izbori. Ono glavno još nije došlo na red, ali predizborna atmosvera iz dana u dan se sve više zahuktava. Najbolje nam po svemu sudeći tek predstoji.

Dok političke partije unajveće smišljaju slogane, ideje koje će ponuditi biračima sa kojima če proči što jeftinije, narod je kao i do sada podeljen. Dok neki cenu nemaju i ne žele u tome da učestvuju, vecina je onih koji bi rado uzeli mobilni telefon, šporet… mada … ni farmerice i majce nisu za bacanje, pa se jedan sloj biračkog tela razmišlja i preispituje.

Dok se svi zaklinju u iskrenost, poštenje i fer kampanje bez uobičajenog pljuvanja, svega toga ipak ima na pretek.

Preds vim tim dešavanjima ipak ostajem bez teksta, jer ipak sve njih, kao i nas gradjane, interesuje samo jedno …

Već sam  pisala o lažnom predstavljanju na blogovima. Neki nisu ukapirali gde je priča usmerena i nažalost već doživeli sudbinu koju sam opisala u tekstu Mnogo reči i obećanja a tako malo dela… dok drugi i dalje misle da nikada neće biti “provaljeni”, služeči se pretnjama, ucenama i malograđanskim ponašanjem i prozivkama. Još uvek sam sigurna da moraš biti ono što jesi, gde god da si i u kakvom god kontekstu se pojavljivao/la.

Pre dva dana emitovana je emisija Razgovor u studiju sa temom ” Lokalna politička scena i uloga blogova u njoj”, na lokalnoj televiziji Sezam, koja je na svu sreću išla putem stream-a i interneta. Ipak za sve one koji su bili prezauzeti i nisu stigli da odgledaju emisiju, snimak je postavljen na borski online, da  građanstvo ne bi ostalo uskraćeno jedne veoma poučne emisije.

U ovoj emisiji, tačno se moglo videti” ko je ko” i koliko vredi. Ljudi koji napadaju kao lavovi, komentarišu po blogovima, otkrivaju pronevere i ističu svoju kandidaciju za neku od funkcija na lokalnom nivou, pa čak kad i ne pročitaju o čemu tekst govori, puni sebe, “borci za pravdu i istinu”, “neustrašivi”, a kad tamo treba nešto uživo reći … ni reč.

Svaka čast blogeru poput Zorana Stankovića koji nikad nije prezao da napiše, ali isto tako i otvoreno svakome u oči kaže šta misli, što je i ovom prilikom ponovo i demonstrirao, ali ipak svaka čast i Jugoslavu “bio je baš rečit”. Kada nema nekoliko sati vremena da se smisli šta odgovoriti, oštrica se nekako istupi i najveći revolucionari postaju nešto sasvim drugo.  Bez zamerki molim, jer na stranu naš mali duel od pre mesec dva on je jak bloger, (pa čak i nastavljač lika i dela velike Opštine ) mada veoma bled i neubedljiv nasledik.

Što se tiče dotičnog gospodina Zvonka Damnjanovića, PROFESORA na borskom fakultetu, čini mi se da mu predavanje i nije baš uspelo, a iz prostog razloga što njegovi sagovornici nisu bili jadni učenici koji ne znaju ni gde je dugme za paljenje kompjutera. Njegovo izlaganje bilo je “divno” ali za vreme kad je završio fakultet ali me neodoljivo podeća na moju ćerkicu kada recituje pesmicu koju je baš morala da nauči. O blogovima je možda i trebao da priča, ali on toliko ne zna o blogovima i pisanoj reči ga je stvarno bilo smešno slušati njegovo verbalno saplitanje sa samim sobom.  Kada samo pomislim da je njegova ambicija da postane predsednik ili bar podpredsednik opstine Bor smuči mi se ali ljudski je nadati se.

Nekoliko predhodnih gostovanja na Televiziji Sezam i u nastupima u javnosti isti gospodin je iskoristio da bi pod drugačijim naslovima i povodima prezentvao svoju nameru i veru u uspešno pokretanje TV Knjaževac, svoj san o novinaru istraživaču sa uvek transparenstnom željom da i tamo pokrene BESPLATNU novinarsku školu. Možda opet upali.

Uz izvinjenje mom kolegi Pedji, koji se svojski trudio da ispromoviše gospodina za kojeg ne znam da li je političar, novinara, trgovac, humanitarni radnik ili ekspert za turizam i ekologiju, morala sam da postavim delove emisije na facebooku, uz malu pomoć prtijatelja.

Puno sreće Zvonku i Pedji u pokretanju novih medija želi kolegnica Nena, mislim Pedjina kolegnica, a gospodinu profesoru topla preporuka da poseti gradsku biblioteku jer je puna novih izdanja o razvoju i “evulaciji” blogova i novih kompjuterskih programa, a ako ikada otvori blog i nešto sam napiše tu sam da se uhvatim u koštac sa temom koju poznajem, jer ne razumem se u sve i svašta a da pri tom ne znam da sastavim tri proste rečenice.!

Možda Vam se moj nastup učinio preoštrim ali verujte da sam sasvim pristojna u odnosu na ono što isti gospodin sebi dozvoljava komentarišući moj rad, privatni život kao i rad mojih saradnika i prijatelja.

Negde sredinom leta, zaživela je ideja i otvorena škola novinarsta. Cilj škole bio je sticanje osnovnih znanja vezanih za novenarstvo, tj. sticanje osnovnih znanja za početnike kao i dopuna i usavršavanje osobama koji su već na neki način u svetu novinarstva.

Ideja je bila zaista divna, ali samo ideja ne i škola i ono što je usledilo nakon nje. Obaveza polaznika “takozvane” škole novinarstva, ogledala se u redovnom pohađanju škole, pažljivom praćenju nastave i izrade praktišnih radova koje bi nadležni redovno kontrolisali i ukazivali na greške. Posle odslušanih 40 časova kombinacije teorija-praksa, na redu je bila poseta velikim izdavačkim kućama, poput redakcij lista “Danas”, radio i televiziji “B92″ i samostalno vođenje tv i radiskih emisija na lokalnim televizijama za svakog polaznika ponaosob.

Dugogodišnji novinar i koordinator “Letnje škole novinarstva” bio je Brana Filipović, kao sekretar škole imenovana je moja malenkost, Nena Staniševski, dok je organizator škole bio Zvonko Damnjanović i novootvoreni “Medija centar” koji je u to u vreme još uvek bio lokal u pripremi. Po završetku škole, polaznicima je rečeno da će im diplome o završenoj školi biti svečano uručene na otvorenom bazenu uz prigodnu zakusku i prisustvo počasnih gostiju iz opštine kao i uglednih novinara naše zemlje.

Od svega najavljenog desilo se samo to da smo par nas poslati na gostovanja u televiziji Bor, po dogovoru preneli šta nam je rečeno pa čak u jednom trenutku i sami poverovali da je istina sve što pričamo. Najveća sramota je što smo obrukali sebe, verovali u Deda Mraza za kog odavno znamo da ne postoji, i mislili da će mo nešto naučiti. Na predavanjima smo slušali pesme, gledali video materijale kako se prave spotovi, i citiram rečenicu jednog od predavača “kod nas kokoške kokodaču”… Mislim da o samoj ozbiljnosti i predavanjima nema svrhe više govoriti.

Kada smo postavili pitanje kada će mo dobiti diplome, nailazili smo na razne izgovore, na pitanje iz kog razloga smo brukali sebe po televizijama i lagali narod, odgovor je bio “niko vas silom nije terao”, a vrhunac svega bio je da se škola otplati radom od tri meseca, gde su se naši tekstovi slali raznim dnevnim štampama, ali naravno sa tuđim potpisima jer mi smo anonimni a to je za naše dobro. Kruna škole bio je komjuterski papir koji smo dobili sa natpisom POTVRDA O ODSLUŠANOM KURSU NOVINARSTVA.

Meseci i dalje prolaze, sve polako pada u zaborav, mi više ne postojimo. Možda će nam sutra reći da škola nikada nije ni postojala i da mi ustvari nismo ni prisustvovali istoj. Posle više pokušaja da sa odgovornim licima saznam koji je bio cilj svega ovoga kad je sama škola bila donacija, rešila sam da makar na ovaj nacin sebe oslobodim griže savesti za izrečene laži, sebe kao sekretara nepostojeće škole.

U prilogu ovog teksta, stoji video koji potvrđuje moje reči kao i “diploma”, pa ovim povodom apelujem na sve naivne mlade ljude, poput nas desetak, da shvate i veruju samo sebi samima jer prevare su svuda oko nas.

Sva predavanja prenošena su uživo preko interneta, ali nažalost te materijale namam. Biće dovoljno i ovoliko.

Škola u jutarnjem programu from Bor grad INFO on Vimeo.