Nena BOR

Archive for the ‘Ne volim’ Category

Opet me dugo nije bilo, možda i duže nego što sam mislila. Potrebno mi je bilo vreme da razmislim o mnogim stvarima, jednostavno nikoga nisam želela da davim svojim sumornim pričama i razmiljanjima koja verovatno neće promeniti ništa.

Sva ta nadmenost ” velikih ” blogera, međusobna takmičenja u broju postova postova bez obzira na kvalitet, promovisanje i ulizivanje, jednostavno stvaraju ogavnost  i polako počinju strašno da mi idu na živce. Koji je  konačni ishod svega, kolika je cena ” prodavanja ” svoje lične ” intime ” ? O vrednosti da i ne govorimo.

Blogovi niču iz dana u dan, svi nešto pišu, kritikuju, hvale ali svi se vode onom tezom ” kako da zaradim od svog bloga “!, jer retko ke će blogeru početniku objasniti da je blog ljubav prema pisanju već, iz kog razloga …  Izgubila se prava smisao blogovanja – ne kod svih blogera naravno.

Moj blog je on-line dnevnik na neki način, mesto na kome mogu da se pohvalim, požalim i podelim sa svojim prijateljima trenutke od onih najtežih do najlepših iz svog života. Određeni broj ljudi to ne doživljava tako, već svu svoju energiju usmerava pogrešno. Tužno je što su određeni blogovi nastali iz ljubavi vremenom izgubili svoj smisao postojanja  i pretvorili se u on-line trgovinu. Vođeni ciljem ko da više – njega volim, o njemu pišem, njega dižem u nebesa, čak i ako ga ne podnosim i  gadi mi se, ipak  moram da ” odradim ” posao  jer sam se ” prodao “.

Svaki moj post nastao je iz dubine moje duše u trenutku kada sam ja to želela, bilo da se radilo o lepim ili ružnim stvarima jer realnost je nešto što se ne može ignorisati. Loše stvari dešavaju se svima nama i onaj ko to ne želi sebi da prizna verovatno ima ozbiljan problem sa sobom. Prosto ne mogu voleti kišu i sunce istovremeno, ne umem i ne želim da se pretvaram da sam srećna svakoga trena svog života jer je to nemoguće.

Upravo iz tog razloga divim se Mahlat, Charoliji, Zelenoj, Dudi …  onima koji imaju hrabrosti u svakom momentu da ” ispljunu ” ono što misle i osećaju ne razmišljajući da li će se to nekome dopasti ili ne. Baš zbog njih takvih kavi jesu neću prestati nikada da pišem. U slučaju da me i ne bude neko izvesno vreme znajte  obaveze su u pitanju, ništa drugo,  jer biti bloger i posedovati tu ” titulu “  nije čitav život, on zahteva mnogo više od mene i svih nas.

To sam što jesam, radim stvari koje volim i pišem isključivo stvarma  koje volim i o kojima želim. Ne foliram se, ne zato što ne umem, već što ne želim jer onda to ne bih bila ja!

Kakav divan dan, prosto ne znam odakle bih počela. Osećam bes, gorčinu, očaj, nemoć da bilo šta promenim na bolje. Bežim iz sveta u svet ali na žalost ni u jednom ne nailazim na onu staru dobru iskrenost, volju za stvarnim promenama ka boljem.

Rekoše mi neki ljudi da se mi sada nalazimo u 21. veku!? Mislim da su me debelo slagli baš kao i njih isti ti što su  se malo zabrojali.

Zaključak do koga sam danas došla nije ništa novo već činjenica koju sebi uporno ne želim da priznam. Pogrešno sam vaspitavana, živela u zabludi mnooogooo godina i verovala da bolje sutra zaista i postoji. E jesam plitka, za Deda Mraza sam ih provalila sa četiri godine dok mi je za priču o boljem životu trebalo najmanje  šest puta više vremena.

Potajno se ponadah da će do tog “smaka sveta” ipak doći i da će se sva sranja prekinuti jednom za stalno, kad ono ništa! Badava se sređivala, čistila kuću i četkala mačku za taj veliki dan kada svanu dan baš kao i svaki prethodni :mrgreen:

Ni jedan problem danas nije manji no što je bio juče, nije se ni najmanji rešio sam od sebe a ja… ja jednostavno nemam više snage da se borim istinom protiv laži, poštenjem protiv prevare, osmehom dok drugi plaču…

Danas nam je u poseti bio moj brat, neko koga mnogo volim i ko ume da unese radost u moje srce i u najgorim i najtežim životnim momentima. Popričali smo par sati, nasmejali se na tren sećajući  se lepih vremena detinjstva… ipak sve je ostalo isto, bežanje u lepa sećanja nije večno a povratak u stvarnost ume baš da zaboli jer ni razlog njegove posete nije bila čašica razgovora, nije ni došao zato što je želeo da “protegne noge” par stotina kilometara jer nije imao šta pametnije da radi već što ga je muka naterala.

Pustim tv da se malo relaksiram jer jedino tu cvetaju ruže, jedino u vestima saznam koliko mi  je dobro i kako napredujem. Valjda sam ostala slepa kada su ostali mali mačići progledali po dolaski na svet mada mi je sluh perfektan, Bogu hvala, i to je nešto, progledaću kada dođe vreme, kad porastem – čemu žurba? Sačekam vremensku prognozu a onda zapitam sebe da li je meni tv uopšte potreban ako ni vremenska prognoza  nije tačna, bar ne ona koja važi za grad u kome živim.

Pripade mi muka, uzeh torbu i ključeve od auta i izleteh iz kuće. Namera mi beše da se provozam malo po gradu tek onako bez nekog posebnog cilja – to me smiruje, relaksira, puni baterije. Na moju sreću na vreme bacih pogled na skazaljku, onu što pokazuje koliko goriva još imam u rezervoaru, kad primetih da se ona nešto oklembesila  ka podu. Ništa, rekoh sebi, odoh do pumpe pa nastavljam, ovo zadovoljstvo mi niko ne može uzeti. Ha…

Još ni motor nisam ugasila kad mi priđe ljubazni radnik i reče kako  goriva nema. Pomislih da se šali ali dečko mi ponovi isto ” nema goriva “. Pogledah ga začuđeno a on samo slegnu ramenima i reče da će stići ali ne reče koji dan. Odoh do sledeće pumpe sa istim cljem i namerom i dobih isto slaganje ramenima i identičan odgovor. Na svu sreću moj dragi redovno proverava da li u kolima ima goriva, kao i sve ostalo kada je auto u pitanju znajući za moju nemarnost – priznajem, tako da je ipak bilo dovoljni da se dovučem do kuće.

Ušla sam, izrevoltirana bacila ključeve i krenula sa svojom histerijom, ukućanima dobro poznatom pod parolom – sklanjaj se ko može! Nadrljao je moj dragi slušajući me, ono ko bi drugi, decu ne opterećujem a Cicko još nije progovorio a i što bi kada niko više nikoga i ne sluša. Klimanje glavom – isuviše je nego dovoljno, mogućnost zamaranja- isključena, veliko preopterećenje slušanja sagovornika – nema. Lepota!

Zaboravih  da kažem kako sam ostala bez hleba za večeru pa pošla usput i do pekare u kojoj rekoše da hleba nema! Pekara koja radi bez prestanka decenijama unazad nema hleba, zašto, niko ne kupuje svež  skuplji je, narod čeka “sutra” ,tada je upola cene. Razumem pekare, nemaju ljudi nikakvu dobit, ne isplati im se pa smanjili proizvodnju na trećinu ali razumem i narod koji će kupiti sutra dva hleba po ceni jednog. Jedino ne razumem sebe i pitam se da li ću ikada shvatiti  gde živim i šta ustvari očekujem da će se promeniti! Hoću li prestati ikada da kidam sebe postavljajući svakoga dana jedna te ista pitanja, gde je nestalo ovo ili ono i konačno hoću li prekinuti da davim one koje volim svakodnevnicom koju niko od nas ne može promeniti.

Odgledah još jedan dnevnik, čuh kako mi je lepo, videh svojim očima kako na tv-u napredujemo i zapitah se u čemu je zapravo moj problem?

Od 16. aprila kada je održan miting nezadovoljnih građana Srbije, građani su još više nezadovoljni. Pretpostavljam da će se naći odmah neki pametnjaković koji će me ispraviti i reći da je u pitanju bio miting Srpske napredne stranke – GREŠKA! Pravimo se pametni, mislimo da sve znamo i da smo popili svu pamet ovog sveta. Epa nismo!

Već treći dan čitam komentare, objave i zgražavam se.  Svako od nas ima pravo na svoj stav, mišljenje, zadovoljstvo ili nezadovoljstvo.  Svi smo mi članovi ili simpatizeri ove ili one političke partije ali smo pre toga svi mi ljudi. (za one koji opet neće razumeti evo pojašnjenja – čovek je najpametniji sisar, tako bi bar trebalo da bude i tako nauka kaže). Biti čovek ne znači imati ime i prezime, facebook nalog, blog ili twitter! Biti čovek i zaslužiti da okolina shvati da to jesi podrazumeva ljudskost, a termin ljudskost se upotrebljava kada se govori o više ljudi. Grešim li?

Ja znam da su nas još u školi učili o evoluciji od majmuna do čoveka ali iako nisam pristalica te teorije već da je Bog stvorio svet morala sam da klimam glavom u školi na časovima biologije. Na žalost tada veronauke nije bilo u školama, bili smo komunisti a u vreme komunizma Bog nije postojao. I dobro, prihvatam, nastali smo od majmuna, još vučemo posledice toga ali na našu sreću kažu da to više nije moguće. Biolozi opet pogrešili! Da ne dužim, majmuna je bilo ima ih i uvek će ih biti… žive u prašumi i njihova egzistencija se ne sme ugroziti jer u suprotnom ode biološki lanac…

I čitam ja tako, čitam, krstim se, čudim i nemam snage da kometarišem, nemam volje i nemam kome da odgovorim. Šta napisati nekome ko priželjkuje smrt čoveka i kaže da čeka realiti show 48 sati sahrana – sem da li je učesnik u istoj, šta napisati na komentar jel umro više jede mi se žito?

Zbog svega ovoga, ćutaću jer nemam odgovor… ali znam kada ćemo se probuditi – onda kada iz nas nestane mržnja, pakost i zlo… Velika verovatnoća NIKADA jer će i Bog dići ruke od nas i Djavo će definitivno zavladati svetom a onda…

Danas se ne osećam baš najbolje. Ustvari, već nekoliko dana unazad ” mozak ” me boli od razmišljanja i preispitivanja. U čemu ja to grešim? Zar nije istina i poštenje oličenje prave ličnosti jednog čoveka? Očito da nije! Možda je bilo nekada… nekada davno…

U ovom ludom i bolesnom Svetu možeš se uklopiti samo ako si dovoljno bolestan ili izopačen kao i tvoja okolina.  Jebi ga, nisam taj tip! Kako bih volela da me je majka rodila kao bezosećajnu i oholu, kao osobu  koja gazi preko svih dok ne dostigne cilj. E sada, obzirom da nisam rođena kao takva moraću pažljivo da pratim lekcije i učim sve što sam propustila dok još nije kasno. Želim da živim, radim, imam veliki ” krug prijatelja “…

Evo šta sam do sada naučila:

- moraš biti ulizica, ali ne ona obična već ona ravna poltronu koja ulazi u dupe kome god treba ( pa šta, mogu ja to… jedno dobro kupanje i se se vraća u normalu )

- druga veoma bitna stvar je pokvarenost što bi značilo da je potrebno  zaboraviti da imaš srce u grudima. Osnovni put ka tome je pratiti  napokvarenije i pomno pratiti svaki njihov potez i reči -  upijati kao sunđer . Suština svega je gluma, podmetanje noge ali ne svima već samo onima koji ti veruju, što češći kontakt sa istima jel na taj način saznaješ najslabije tačke pomenutih

- i treća možda i najbitnija stavka u ovoj igri je naučiti kako postati licemer. Lažeš svesno, kuneš se lažno, podmećeš nogu svakome pa čak i onome koji ti uopšte ne smeta ( čisto za svaki slučaj, preventive radi )

Posle trećeg koraka, sve postaje lakše. Polako se privikavaš na ljude od kojih učiš, u laž koju izgovaraš počinješ i sam da veruješ, a ukoliko negde zastaneš potrebno je samo da se okreneš i pogledaš u svoje ” nove prijetelje ” i ugledaćeš ” pravi put “.

Vremenom sve počinje da liči na filmove o vanzemaljcima koji opsedaju ljude. Možda će neko i preživeti , kao i u filmu, ali biće potrebno mnogo vremena dok se generacije ponovo razmnože i ljudi ponovo zavladaju planetom Zemljom.

Situacija u kojoj se trenutno nalazimo je više nego alarmantna! Smučilo mi se kolektivno pretvaranje  da je sve u najboljem redu, a da pritom uopšte nismo svesni šta nas je snašlo. Šta li će nas još tek snaći?

Srbija, naša Srbija, i svi njeni građani uvek su važili za ljude koji se ne predaju, koje se drže zajedno i sve je uvek išlo preko njihove grbače. Kako? To samo mi znamo. Sve ovo što se trenutno dešava, svi štrajkovi  opravdani i ne opravdani, svakodnevna poskupljenja i najosnovnijih životnih namirnica jednostavno su mi se smučilo. Hoćemo li opet iznova da gladujemo? Hoćemo li po ko zna koji put da mažemo mast na hleba nebi li preživeli? Zar smo to zaslužili? Možda i jesmo, ali naša deca nisu!

Još uvek pamtim čekanja u redu od pet sati izutra i guranja kako bih došla do samo jednog litra mleka jer imam bebu u kući. Treba li opet da se zaposlim kod nekog privatnika i da umesto plate radim za doručak. Ne, ni slučajno – bilo ne ponovilo se!

Prosveta štrajkuje već nedelju dana, to je njihovo pravo. Ok, potpuno se slažem. Što se mene tiče nikada ne moraju ni da počnu sa radom, ali pitam se  znaju li i za ostala prava. Da li moje dete ima ” pravo ” da posle uči tri lekcije dnevno, svake subote ide u školu, ima predčas sa još osam časova? Počeće nastava, kad god to bilo a ispaštaćemo samo mi i naša deca kakav god ishod štrajka bio. Pljuštaće kontrolni zadatci – po tri dnevno, u dnevniku jedinice ko vrata pa posle deca kriva, nemaju radne navike, nisu ih roditelji vaspitali. Stvarno?

Štrajkuje i policija, i njima malo – moguće, odlično. Tek sad će kriminal da dostigne svoj vrh! Krađe, ubistva, obračuni mafija… Pa dobro da li smo mi normalan narod ili nam je neko isprao mozak? Ajde odoh i ja da štrajkujem, štrajkujem jer nemam posao. Kako? Vrlo lako, sad da se svi očas posla organizujemo i osnujemo sindikat nezaposlenih.

Postali smo drčni, oholi, jednom rečju bedni! Dok u drugim zemljama ljudi umiru svakodnevno od poplava, zemljotresa, uragana… nama ne nedostaje ništa. Štrajk najavljuju i Javna preduzeća, vele ” gde svi Turci tu i mali Mujo “, bruka!

Brzo zaboravljamo, slabo pamtimo, na žalost! Svi smo mi nezadovoljni i niko od nas ne živi onako kako bi želeo ali ovo ” ko ima daj mu još, ko nema neka crkne gladan” nema nikakvog smisla – toga mi je više preko glave. Nemam više razumevanja, nemam tolerancije jer neki ljudi to zaista ne zaslužuju.

Kakav divan dan! Dan koji ću pamtiti čitavog života. Obzirom da za mene više prepreke ne postoje, ne postoji nešto -što ne mogu, jer sam jednostavno tako rešila, reših da probam sve što do sad u životu nisam. Počeh od klizališta! Jedna od mojih želja još od detinjstva.  :lol:

Ja prosto ne mogu da vam objasnim taj predivan osećaj za mene samu. Posle kratkog kruga po gradu gde sm obavila neke obaveze sam rešila da pođem kući i pripremim sve za spremanje lazanji, kad moja ćerka dobaci kako ne bi bilo loše da odemo na klizalište svi zajedno, bar na kratko. Ddan predivan, sunčan iako je temeratura niska ali  klizalište obasjava Sunce, gužve nema … izbanredna prilika.  Okrenem auto i eto nas.

Uzimamo lizaljke i očas posla ” mi klizamo “. Iskreno jedino Darko zna da kliza dok Tea i ja pojma nemamo, ali jedan je život. Kad da probam ako ne sad! Smejali smo se, klizali u paru, više hodali no što klizali al nebitno sad. Tea se brzo uklopila, pala par puta i nastavila dalje. Došao red na mene da samostalno odradim neke ozbiljnije poteze …

Opustila se ja, adrenalin raste, puštam se pomalo i slobodnije se krećem. Naučio me sinak kako da kočim, a ja sa ponosom mogu reći, naučih potpuno sama da se okrećem na ledu. Extra! U jednom trenutku pomislih da je klizalište upravo ono što je Boru nedostajalo dugi niz godina i počeh da razmišljam kako bi bilo idealno da kupimo klizaljke svako za sebe. Ne iz nekog posebnog razloga već ove na iznajmljivanje su dotrajale, izlomnjene, a nove i ne verujem da će uskoro stići. Upravo dok sam razmišljala o tome izgubih tlo pod nogama. Sledeća scena – ja se prostrla po klizalištu i pitam se gde se nalazim? Prilazi mi fini gospodin sa detetom i pita kako se osećam i mogu li da ustanem. Kako crna ja da ustanem kad me sve boli … jooj.

Prođe par minuta, ustadoh i dođoh sebi. Sedoh na klupicu i upalih cigaretu, ali… boli zadnji deo, vrag odneo šalu! Polazimo, prilazimo kolima i u trenutku kada je trebalo otključati vrata osetim jak bol u lenoj ruci. Sedam za volan, oćeš, ne mogu da okrećem ruku, mislim se nema veze voziću jednom ionako gužve u gradu nema. Stižem kući, oteklina nema, ruka boli ali ništa nepodnošljivo…

I tako… dan beše divan :roll: ! Ruka cela otečena, ligamenti izvučeni, brufeni kraj mene a ja jedva čekam jutro. Čim svane – pravac bolnica i snimanje, možda je neka koščica napukla. Divno zar ne!

Ja obožavam klizanje, ali od sada pa nadalje samo putem tv prenosa.

Zašto nas život neprestano stavlja na neke probe? Prosto ne mogu da verujem koliko sam ih do sada imala! Kada su u pitanju velike stvari nekako ih pretrčim sa takvom lakoćom da se sama sebi čudim, ali kad naiđu tako beznačajne sitnice  kao da se pogubim. Da li su to možda iskušenja kako bi očvrsnuli i ojačali? Milion puta zapitala sam se isto.

Taman kad pomisliš da si sve u životu rešio, eto razočarenja. U ovom trenutku sedim i razmišljam kako da postupim, koju odluku da donesem a da bude ispravna, da ne nanese nelagodnost ni meni ni ljudima do kojih mi je stalo.

Jedina stvar koju nikako ne podnosim je čuvena reč MORAŠ. To me užasava! Potpuno pogrešan pristup, bar kada sam ja u pitanju. Po nekoj mojoj  životnoj filozofiji ništa se ne mora, sve je stvar dobre volje, a jedino je smrt neizbežna.

Postoje stvari koje zaista želim da uradim, učinim, ali ne mogu što svakako predstavlja totalnu suprotnost od neću. Razlog, on je najmanje bitan. Ako me neko ceniš kao čoveka i ličnost sam će shvatiti da postoji izvestan razlog i neće me primoravati na objašnjenja. Na moju veliku žalost uvek se dogodi suprotno. Alo ljudi, imam li pravo da nešto zadržim za sebe bez dodatnih objašnjenja?

Sreća u svemu ovome ogleda se u podršci mojih namilijih koji su uvek bili tu uz mene, da me razumeju, saslušaju i podrže, dok sa druge strane bilo mi je mnogo lakše kada bi neko drugi donosio odluke umesto mene. Nešto nalik onome kada sam bila  dete pa se sve svodilo na to kako mama i tata odluče. Sad je drugačije, mala više nisam a odluke moram da donosim sama.

Predamnom je velika dilema… jedan put može me dovesti do uspeha, drugi neće promeniti ništa – ostaću na istom. Postoji i onaj treći u kojem  kako god da postupim ništa se verovatno neće promeniti, ali uvek ostaje ono ALI!

Mama, tata, ljubavi moja, prijatelji… kako da postupim? Ja zaista to želim, ali bojim se da neću moći.