Nena Bor

Već sam  pisala o lažnom predstavljanju na blogovima. Neki nisu ukapirali gde je priča usmerena i nažalost već doživeli sudbinu koju sam opisala u tekstu Mnogo reči i obećanja a tako malo dela… dok drugi i dalje misle da nikada neće biti “provaljeni”, služeči se pretnjama, ucenama i malograđanskim ponašanjem i prozivkama. Još uvek sam sigurna da moraš biti ono što jesi, gde god da si i u kakvom god kontekstu se pojavljivao/la.

Pre dva dana emitovana je emisija Razgovor u studiju sa temom ” Lokalna politička scena i uloga blogova u njoj”, na lokalnoj televiziji Sezam, koja je na svu sreću išla putem stream-a i interneta. Ipak za sve one koji su bili prezauzeti i nisu stigli da odgledaju emisiju, snimak je postavljen na borski online, da  građanstvo ne bi ostalo uskraćeno jedne veoma poučne emisije.

U ovoj emisiji, tačno se moglo videti” ko je ko” i koliko vredi. Ljudi koji napadaju kao lavovi, komentarišu po blogovima, otkrivaju pronevere i ističu svoju kandidaciju za neku od funkcija na lokalnom nivou, pa čak kad i ne pročitaju o čemu tekst govori, puni sebe, “borci za pravdu i istinu”, “neustrašivi”, a kad tamo treba nešto uživo reći … ni reč.

Svaka čast blogeru poput Zorana Stankovića koji nikad nije prezao da napiše, ali isto tako i otvoreno svakome u oči kaže šta misli, što je i ovom prilikom ponovo i demonstrirao, ali ipak svaka čast i Jugoslavu “bio je baš rečit”. Kada nema nekoliko sati vremena da se smisli šta odgovoriti, oštrica se nekako istupi i najveći revolucionari postaju nešto sasvim drugo.  Bez zamerki molim, jer na stranu naš mali duel od pre mesec dva on je jak bloger, (pa čak i nastavljač lika i dela velike Opštine ) mada veoma bled i neubedljiv nasledik.

Što se tiče dotičnog gospodina Zvonka Damnjanovića, PROFESORA na borskom fakultetu, čini mi se da mu predavanje i nije baš uspelo, a iz prostog razloga što njegovi sagovornici nisu bili jadni učenici koji ne znaju ni gde je dugme za paljenje kompjutera. Njegovo izlaganje bilo je “divno” ali za vreme kad je završio fakultet ali me neodoljivo podeća na moju ćerkicu kada recituje pesmicu koju je baš morala da nauči. O blogovima je možda i trebao da priča, ali on toliko ne zna o blogovima i pisanoj reči ga je stvarno bilo smešno slušati njegovo verbalno saplitanje sa samim sobom.  Kada samo pomislim da je njegova ambicija da postane predsednik ili bar podpredsednik opstine Bor smuči mi se ali ljudski je nadati se.

Nekoliko predhodnih gostovanja na Televiziji Sezam i u nastupima u javnosti isti gospodin je iskoristio da bi pod drugačijim naslovima i povodima prezentvao svoju nameru i veru u uspešno pokretanje TV Knjaževac, svoj san o novinaru istraživaču sa uvek transparenstnom željom da i tamo pokrene BESPLATNU novinarsku školu. Možda opet upali.

Uz izvinjenje mom kolegi Pedji, koji se svojski trudio da ispromoviše gospodina za kojeg ne znam da li je političar, novinara, trgovac, humanitarni radnik ili ekspert za turizam i ekologiju, morala sam da postavim delove emisije na facebooku, uz malu pomoć prtijatelja.

Puno sreće Zvonku i Pedji u pokretanju novih medija želi kolegnica Nena, mislim Pedjina kolegnica, a gospodinu profesoru topla preporuka da poseti gradsku biblioteku jer je puna novih izdanja o razvoju i “evulaciji” blogova i novih kompjuterskih programa, a ako ikada otvori blog i nešto sam napiše tu sam da se uhvatim u koštac sa temom koju poznajem, jer ne razumem se u sve i svašta a da pri tom ne znam da sastavim tri proste rečenice.!

Možda Vam se moj nastup učinio preoštrim ali verujte da sam sasvim pristojna u odnosu na ono što isti gospodin sebi dozvoljava komentarišući moj rad, privatni život kao i rad mojih saradnika i prijatelja.

Negde sredinom leta, zaživela je ideja i otvorena škola novinarsta. Cilj škole bio je sticanje osnovnih znanja vezanih za novenarstvo, tj. sticanje osnovnih znanja za početnike kao i dopuna i usavršavanje osobama koji su već na neki način u svetu novinarstva.

Ideja je bila zaista divna, ali samo ideja ne i škola i ono što je usledilo nakon nje. Obaveza polaznika “takozvane” škole novinarstva, ogledala se u redovnom pohađanju škole, pažljivom praćenju nastave i izrade praktišnih radova koje bi nadležni redovno kontrolisali i ukazivali na greške. Posle odslušanih 40 časova kombinacije teorija-praksa, na redu je bila poseta velikim izdavačkim kućama, poput redakcij lista “Danas”, radio i televiziji “B92″ i samostalno vođenje tv i radiskih emisija na lokalnim televizijama za svakog polaznika ponaosob.

Dugogodišnji novinar i koordinator “Letnje škole novinarstva” bio je Brana Filipović, kao sekretar škole imenovana je moja malenkost, Nena Staniševski, dok je organizator škole bio Zvonko Damnjanović i novootvoreni “Medija centar” koji je u to u vreme još uvek bio lokal u pripremi. Po završetku škole, polaznicima je rečeno da će im diplome o završenoj školi biti svečano uručene na otvorenom bazenu uz prigodnu zakusku i prisustvo počasnih gostiju iz opštine kao i uglednih novinara naše zemlje.

Od svega najavljenog desilo se samo to da smo par nas poslati na gostovanja u televiziji Bor, po dogovoru preneli šta nam je rečeno pa čak u jednom trenutku i sami poverovali da je istina sve što pričamo. Najveća sramota je što smo obrukali sebe, verovali u Deda Mraza za kog odavno znamo da ne postoji, i mislili da će mo nešto naučiti. Na predavanjima smo slušali pesme, gledali video materijale kako se prave spotovi, i citiram rečenicu jednog od predavača “kod nas kokoške kokodaču”… Mislim da o samoj ozbiljnosti i predavanjima nema svrhe više govoriti.

Kada smo postavili pitanje kada će mo dobiti diplome, nailazili smo na razne izgovore, na pitanje iz kog razloga smo brukali sebe po televizijama i lagali narod, odgovor je bio “niko vas silom nije terao”, a vrhunac svega bio je da se škola otplati radom od tri meseca, gde su se naši tekstovi slali raznim dnevnim štampama, ali naravno sa tuđim potpisima jer mi smo anonimni a to je za naše dobro. Kruna škole bio je komjuterski papir koji smo dobili sa natpisom POTVRDA O ODSLUŠANOM KURSU NOVINARSTVA.

Meseci i dalje prolaze, sve polako pada u zaborav, mi više ne postojimo. Možda će nam sutra reći da škola nikada nije ni postojala i da mi ustvari nismo ni prisustvovali istoj. Posle više pokušaja da sa odgovornim licima saznam koji je bio cilj svega ovoga kad je sama škola bila donacija, rešila sam da makar na ovaj nacin sebe oslobodim griže savesti za izrečene laži, sebe kao sekretara nepostojeće škole.

U prilogu ovog teksta, stoji video koji potvrđuje moje reči kao i “diploma”, pa ovim povodom apelujem na sve naivne mlade ljude, poput nas desetak, da shvate i veruju samo sebi samima jer prevare su svuda oko nas.

Sva predavanja prenošena su uživo preko interneta, ali nažalost te materijale namam. Biće dovoljno i ovoliko.

Škola u jutarnjem programu from Bor grad INFO on Vimeo.

Osnov kulture svakog čoveka je barem po mom mišljenju da bilo kom javnom nastupu kaže svoje ime i prezime, zatim ko je, šta je, čime se bavi i barem par glavnih stvari o sebi, kako bi barem približno predstavio sebe. Moj blog, ubeđena sam  dosta toga govori o meni. Kao prvo zove se mojim pravim imenom, ne koristim tajanstvene nikove, ne krijem se iza lažnih imena već jasno i glasno kažem, ja sam Nena.

Svaki napisani tekst na mom blogu, potpuno je možda ponekad nerazumljiv i na trenutke haotičan zbog svega što mi se dešava ali iskren i istinit. Da bi me čovek upoznao sa svim mojim vrlinama i manama dovoljno je samo da pročita, ali naglašavam, da pročita ne da čita, jer nije isto slušati šta neko govori i saslušati ga, jer ne daj Bože da vam se desi kao meni da se neko vama jako drag toliko interesuje i uživi u priču koju mu pričate pa u sred tog velikog interesovanja i brige zaspi.

Nekada su postojali spomenari, pesmarice i slično, gde su smo svojim prijateljima pisali šta volimo ili onio nama, koja im je omiljena hrana, koji najdraži film … Na žalost toga nema više. Sve se uglavnom prešlo u elektronsku formu, koja koliko god je korisna i profuktivna predstavlja mračnu pećinu u kojoj se svašta desiti jer se ljudi koji tako stupaju u kontakt – ne znaju.

O iskrenosti u takvom vidu komunikacije i uopšte u životu, da i ne govorim, samo bih gubila vreme. Shvatila sam da je iskrenost mana a ne vrlina kao što su me učili, i da najbolje prolaze oni najgori i bezvredni, baš iz razloga što lažu, predstavljaju sebe u lažnom svetlu tj. lažno se predstavljaju i do kraja i sami poveruju u laž koju su izmislili, i nastave da žive u njoj.

Internet je iz tog ugla veoma “opasna”  stvar! Kao novinar, bavim se i istraživačkim novinarstvom, izmedju ostalog sam radila i na slučajevima koji se bave decom koja su vrbovana na ovakav način i šta im se sve desilo posle toga. Zloupotreba dece na internetu postaje sve češća pojava. Deca nam ipak nisu ni za šta  kriva. Ona nažalost rastu pored roditelja koji sate i dane provode uz socijalne mreže ne obraćajući pažnju na stvaran svet oko sebe i njih koja skakuću razočarano pored njih. Onog trenutka kada dete oseti da je zapostavljeno, ono se ugleda na svoje roditelje i kreće istim putem ili što je još gore samo pokušava da nađe “svoj put” a to neretko završava veoma loše i tu nastaje problem, koji nije lako rešiti.

Gledajući roditelja koji ne ume da ostvari komunikaciju na drugi način, licem u lice sa ljudima, već samo virtuelnim putem, dete polazi istim putem, verujuči da je to ispravno. I ko je onda kriv? Dete sigurno ne, jer ono ne shvata da se svi iz njegovog okruženja pa  ponekad i roditelji ponašaju upravo tako jer nemaju hrabrosti za drugi vid komunikacije. U direktnom razgovoru, čovek može ostati bez teksta ne poznajući određenu materiju ili oblast, dok pisanjem na blogu ili u socijalnim mrežama može sve. Ono što ne zna, pročitaće pa će napisati, kad ne zna šta da kaže ima dovoljno vremena da smisli drugu rečenicu a biva i ono kao u kvizovima  ” pomoć prijatelja “.

Ja se samo pitam, šta biva sa takvim ljudima u trenutku kad budu otkriveni. Kakav je osećaj biti provaljen i ponižen? Na svu sreću, ja to neću imati prilike da doživim i osetin na svojoj koži, jer kao što rekoh na početku imam tu glupu manu koja se zove iskrenost, dok ću uz  svu radost ovoga sveta gledati propast takvih lažljivaca i manipulatora.

Ostaje još samo vreme. Njega ima na pretek, kao što i istina uvek ispliva na videlo, a uskoro će valjda i doneti neki zakon po kome će takvi biti adekvatno kažnjavani, a za njih nema veće kazne od recimo… zauvek uklonjen sa interneta, ili “etiketiran kao nepoželjan- zbog laži i obmane”.

Dok se neke  stvari ne promene, ja ću nastaviti svojim stilom. Pisaću iskreno, kad imam vremena i nemam previše obaveza, bez straha i sa ponosom.

Vaša Nena

Uvek sam maštala o idealnoj porodici, deci i prijateljima. Na moju veliku žalost idealna porodica nije postojala ni u vremenu kad sam ja bila dete te iste. Želela sam kao i sva deca mamu koja ih voli, oca koji štiti od svakog zla, svoju sobu, kućnog ljubimca kao i život prepun ljubavi i harmonije. Moja majka me je “uvek volela i ceo svoj život posvetila meni” zbog čega sam ja jako patila a patim i dan danas. Otac kome sam se uvek divila i mnogo cenila trudio se da moj život učini što je moguće lepšim, ali je na žalost često padao pod uticaj okoline i verovao raznm pričama. Poštenje, iskrenost, besprekoran rad, i beskrajno poverenje prema ljudima nije mu često donelo ništa dobro, baš kao i meni koju su uvek nazivali “istim ocem”. Sve u svemu, željno sam iščekivala svaki njegov povratak sa puta i radovala se čokoladi ili jabuci koju će sigurno doneti kad se vrati jer ja sam bila njegova mezimica i nikad zaboravljena sa njegove strane. Upravo zbog toga što mi je uvek želeo sve najbolje,jako su ga pogađale stvari koje su mu se dešavale kroz život.
Moj otac, mogu slobodno i sa punim pravom da kažem, uvek je bio pravi domaćin, glava porodice koji brine o svemu i svima, na neki način uvek sam priželjkivla da moj suprug bude bar malo nalik njemu. Zbog posla kojim se bavio retko je vreme provodio kod kuće, ali kad god bi se ukazala prilika pažnju je posvećivao mami, meni i ostalim članovima porodice, hrana, garderoba i osnovne stvari potrebne za život, nikada nam nisu nedostajale. Bio je tu da nas zaštiti i brine za nas i preuzme svu odgovornost kao što i priliči glavi jedne porodice.
Moja idealna porodica trebala je da pude bar naizgled deo toga. Mislila sam da je ljude potrebno samo usmeriti, dati im volje i razumeti ih a da sve ostalo dolazi samo. Najveća gdeška koju sam ikada napravila.
Upoznala sam mladića koji ne samo da nije imao ništa već je i sam bio prilično izgubljen. Odbačen od strane oca, koji je rođenom sinu rekao da mu može biti samo poslovni partner ali da ako traži bilo kakve emocije promašio je adresu, ostao bez majke koja ja na žalost od teške bolesti preminula kada je njemu bilo tek 18 godina, ignorisan od strane sestre koja je bila tu samo da bi ga ismejala, ponizila i ponekad iskoristila kao podršku u svađi sa familijom. Živeo je jako tužno!
Ubrzo posle povratka iz vojske, otac ga je izbacio iz stana pod izgovorom da je punoletan i da nema nameru da ga hrani. Kao neko ko je iz ozloglašene porodice nije mogao da nađe posao. Ja sam jarko želela da promenim stvari za koje znam da mogu, stvorim porodicu meni i njemu kakva nam pristaje i da naš život bude bajka, bez mešanja bilo koga, bez ičega i bez ružnih uspomena. Tako je sve i bilo. Od jedne vijoline i para roze farmerica, koje je imao on, jedne tegle ajvara i nešto garderobe koju sam imala ja, mi smo stvorili porodicu.
Neprekidno sam se trudila da mu ugadjam u svemu i da mu život učinim divnim, a isto to očekivala i od njega, moja druga greška. Prvi problem je nastao posle nekih 3 godine kada sam ja ostala u drugom stanju. S’obzirom da sam radila u prodavnici njegovog oca, i tadašnje aktuelne maćehe, dobila sam otkaz u sedmom mesecu trudnoće jer kako je moj svekar rekao “nisam više sposobna da nosim kutije i nisam mu potrebna”. Ostala sam bez posla, u privatnom stanu koji nisam imala odakle da plaćam, suprug je takodje izgubio posao a iz kog razloga to samo on i Bog sveti zna. U strahu, panici, molila sam ga da preduzme nešto jer dete je na putu. Na sve moje molbe on je odgovarao uvek isto ” pa sta ja tu mogu kad ne mogu da nadjem posao “. Kad sam videla da izlaza nema pošla sam da ga potražim ja. U susret su mi izašle žene iz jednog knjigovodstvenog biroa koje su mi ponudile da radim kod njih za doručak dnevno, šoljicu kafe i čašu soka, jer i one su bile u velikim problemima. Pristala sam odmah bez ikakvog razmišljanja. Radila sam do zadnjeg dana svoje trudnoće. Kada se jednoga jutra nisam pojavila znale su da sam se porodila.
Beba je bila dobro ali ne i ja! Od prevelike gladi i iscrpljenosti posle samo nedelju dana dobila sam bronhitis, upalu pluća i astmu. Mesecima sam primala injekcije na dvanaest sati, koristila razne lekove i tri vrste pumpica. Razumevanja nije bilo, čak šta više, morala sam sa bebom da spavam u posebnoj sobi ne bih li smetala suprugu dok gleda tv, i ne bi li ga beba budila noću kad plače, naravno ” za moje dobro “.
Posle nekoliko meseci, zaposlio se uz pomoć svih nas. Deda koji je otpustio trudnu mamu, donosio je pregršt poklona svojoj voljenoj unuci, ali i to je potrajalo nekoliko meseci i kraj…
Kako su finasije opet bile slabe, a ni pomoć roditelja nije bila dovoljna, kad je naša ćerka napunila sedam meseci, mama je morala ponovo da počne da radi. Dete nije prihvatalo nikakvo drugo mleko sem majčinog, pa je majka uz razumevanje okoline, povremeno trčala ne bi li podojila svoju predivnu devojčicu…
Maja 2004 rešeili smo da otpočnemo i sopstveni biznis. Ideja je bila odlična i jako unosna , nekih godinu dana. Odmah zatim videlo se koj je ko tu. On veliki gazda, u svakom pogledu, a ja bedni radnik. Radila sam bez dana odmora, po ceo dan kad nije bilo radnika i na najvećim vrućinama kao i po neverovatnoj hladnoći, nekad bez grejanja a nekad uz štap grejalice. Kada bih došla kući, satima bih se tresla od hladnoće ali ni tu se moj dan nije završavao. Gladna deca bi čekala na vratima, jer bi moje vreme provedeno na poslu oni provodili uz crtani i smoki jer je tata je ili spavao ili igrao igrice na svom prvo običnom a zatim “svemirskom” kompjuteru.
Svaki dinar donosila sam u kuću, hranila celu porodicu, oblačila i kupovala sve što je potrebno jednoj kući, ali ni tad nisam bila dobra. Pravila sam razna iznenadjenja deci i mužu, ali bez uspeha. Htela sam da mu nadoknadim sve ono što u životu nije dobio od svojih roditelja. Štampači, zvučnici, fotoaparti, razne skalamerije vezane za taj prokleti kompjuter koji mu je predstavljao ceo život. Za mene i našu porodicu tu više nije bilo mesta. Po njegovim rečima ” meni je potreban samo kompjuter i moje ćoše ” stvar je postajala sve jasnija.
Posvetila sam život poslu, neprekidnom čišćenju kuće i gledanju glupih serija nebih li bar na tren pobegla od realnosti. Više puta sam ga pitala da li zna koje ocene naš sin ima u školi, kad je roditeljski, da li zna koju pesmicu nam je ćerka naučila u obdaništu…odgovora nije bilo. Vrhunac je nastao kad je zaboravio prvo moj 28 rodjendan a zatim našu godišnjicu braka. Datum mu je bio jako bitan i rekao da ga ne smemo zaboraviti, ja sam sa osmehom na licu pitala ” a šta je tog datuma ” našta je on odgovorio ” dolazi Divac u Bor “.

Gospode kakvo razočarenje, kao da me je otrovna strela pogodila ravno u srce. Retka od naših komunikacija bila je kad namerno ne bih platila ADSL i kad bi on digao dreku oko toga, zalupio vrata i otišao ili prespavao naredna par dana, a kome izinata ne znam.
Ja sam se razbolela. Pored svih bolesti koje sam već imala, dobila sam i koksaki virus i helikobakteri. Koksaki virus je bio jak, upala srčanog mišića, upala srčane maramice i izlivanje krvi iz pregrada srca. Morala sam da lezim šest mesici uz silne lekove i ne budem izložena stresnim situacijama kao ni klimi.
Suprug je imao razumevanja punih dve nedelje a zatim je rekao da neko mora i da radi. Noću sam primala infuzije u hitnoj a danima radila u prodavnici pod klimom koja samo pojačava već postojeći virus. Nikoga nije bilo briga za to. Kada bih smanjila temperaturu klime, histerično bi je pojačao rečima da se njemu roba topi u prodavnici. Jednog dana je hitna došla i pokupila me sa radnog mesta jer nisam više mogla ni da se pomerim.
Moj život pretvorio se u pakao. Nisam imala više ni snage ni volje da živim, nisam se više posvećivali ni deci. Sve mi je smetalo i stalno sam bila pod temperaturom. Na posao sam morala da idem, jer drugi nisam imala, a po povretku, ležala sam pod ćebetom sa medom u zagrljaju u potrazi za nedostatkom ljubavi, poput odbačenog deteta, sa aparatom za pritisak, toplomerom i gomilom lekova na stočiću kraj mene. Ljudi koji su dolazili u posete pitali su me zašto sve to trpim, i koji je razlog da tako živim. Nisam ni sama znala.
Dane sam provodila u suzama, svakodnevno moleći Boga da mi jutro više nikada ne svane, u crkvi palila sveće sebi za mrtve ne bi li me Bog spasio ovog odvratnog života, jer spasa meni nema. Pošto nisam imala sa kim da podelim bol, roditelje sam štedela stresova, na ulici glumila da je sve u redu zbog dece, a moj muž nije imao vremena ni da me sasluša, obično bi se uspavao dok bih pričala ili posle izvesnog vremena pitao ” a ti to meni nešto pričas “, jer internet igrice su bile ono pravo, počela sam da pišem i jadam se svojoj crvenoj svesci, koju i sada čuvam i plačem kad god je otvorim.
Umesto da mi pomogne na bilo koji način, on me je vređao, pred ljudima predstavljao kao glupu i neuračunljivu, vikao na mene, treskao vratima i govorio kako mu je muka više da me gleda i da je nabolje da sedim u odvojenoj sobu i glumim paćenika jer mi to nabolje pristaje…
Poslednjih nekoliko godina molila sam ga da se promeni, preklinjala da me razume u voli jer jebino ljubav i pažnja je bilo ono što sam želela. Bezuspešno!!!! Rekla sam mu da ne želim da večito budem taj ” paćenik ” i da kad jednoga dana budem isplakala sve suze moje srce će postati hladno i prazno i da će tada biti definitivan kraj. Nije mi verovao, i dalje me ismevao rečima ” ima bolje negde, ima neki koji je pametniji, sposobniji od mene, izvoli ženo nađi ja te neću zadržavati”.
Prošlo je i tih nekoliko godina. Počela sam da dobijam želju za životom i rešila da ozdravim i krenem dalje. Ta ideja mu se nije svidela ali se i dalje nadao da može da me zastraši i da ja nisam sposobna da brinem sama o sebi. E tu je bila već njegova greška. Rešila sam da umrem od gladi ako treba ali da poniženja i maltretiranja više neću da trpim, i posle deset godina tako sam uradila.
Ovo sam sve napisala ne da bih branila sebe nego da bi svi vi koji čitate njegov blog i ” slatke ” priče koje piše čuli i moju stranu priče, pa procenite sami, a sem toga, vreme će već reći sve! Ne kažem da lepih trenutaka u našem zivotu nije bilo, slagala bih kada bih tako nešto tvrdila, ali količina toliko loših stvari koje sam preživela, jednostavno potiskuje sve to. Za razliku od mnogih mladih ljudi mi smo imali sve predispozicije da budemo srećni ali ne i razumevanje koje sam ja toliko želela. Trudila sam se da stvorim sve, stekla dosta toga, ali onu najveću ” sitnicu “, ljubav, nežnost, razumevanje i pažnju nisam mogla ni da stvorim ni da kupim a to je nešto za čime sam težila citavog svog života.
Moj život više i nije toliko bitan, želim samo da svojoj deci pružim ono za čime sam ja uvek čeznula, učinim ih srećnim i zadovoljnim i od života im stvorim bajku kakvu sam nekada želela sebi.