Nena BOR

Archive for the ‘Ljubav’ Category

Nedelja, dan za porodično okupljanje i odmor. Kišovito vreme većini ljudi ubija raspoloženje, dok mene baca na razmišljanje i prisećanje nekih davnih lepih trenutaka.

Deo dana provela sam na fejsu kao čekajući nešto, ali šta? Na nekoliko mesta videla sam tekstove koji se odnose na ljubav tetki prema svojim sestrićima ili sestričinama, ljubav i poštovanje među sestrama, ali niko nije pomenuo koliko zapravo može biti jaka ljubav između brata i sestre.

Brat je od mene stariji devet godina. Jednom rečju svi najlepši trenutci i sećanja vezuju me za njega i period koji smo proveli dok smo živeli zajedno. On me je očuvao, učio, vodio na mesta koja sam želela i pokušavao da mi ispuni svaku želju. Nekada sam bila na smetnji. Tada nisam bila svestna toga, dok sada jesam. Koliko je samo puta ostavio svoje društvo i devojku, menjao planove a da ga niko na to nije primoravao.  Sve je to radio iz iskrene ljubavi prema meni, svojoj sestri. Niko ga nije primoravao, jednostavno uvek sam mu bila bitnija od bilo čega ibilo  koga, baš kao i on meni. Bio je i ostao moj zaštinik iako više nisam dete. I tada i sada spreman je da svaku krivicu prihvati na sebe da bi mene zaštitio.

I sada pamtim žutu patent olivku, jedinu  koju je imao u srednjoj školi. Ja sam je želela za sebe, ali ne da je ne bi imao on , već da mi donese sreću i da uvek kraj sebe imam nešto njegovo.  Jedna sitnica koja će mi zauvek ostati u pamćenju. O svom bratu mogla bih da napišem roman.

Ono što sam ustvari htela da kažem odnosi se na neprocenljivu ljubav koja spaja brata i sestru. Ne prođe ni dan a da ne pomislim na njega ili ga ne čujem bar na kratko. Iako nas deli nekih 300 kilometara već dugih deset godina, bez obzira na ljude i familiju koji su više puta pokušali da nas posvađaju i razdvoje, naša ljubav nije prestala. Verujem, u stvari znam, da nas ništa u životu neće moći razdvojiti ma šta se dogodilo u našim životima i ma gde bili.

Ovo je moja mala Hannah Montana koja će za samo  par dana postati đak prvak. Da vam kažem nešto? Nije to mala stvar, bar ne u očima deteta. Svakoga dana odbrojava koliko je ostalo do polaska u školu. Naučila je sva slova, ćirilična i latinična. Čita bolje nego njeni stariji drugari.

Bez preterivanja…odemo do biblioteke i uzmemo tri, ne baš tako ni tanke knjige. Ona se od njih ne odvaja. Toliko voli da čita da to radi i dok ruča, oblači se pa ponekad čak i u wc-u. Posle par dana odemo da vratimo knjige. Bibliotekarka sva zbunjena i sa nevericom razdužuje uzete knjige i nudi joj nešto nalik njenom uzrasto, ali… Teodora se okrene i kaže ” Mene to ne interesuje, nisam ja beba. Imate li neku knjigu o tome kako žive životinje i čime se hrane ili nešto slično?”

Ponosna sam, kao  i svaka majka na mom mestu. Za prvi dan već smo kupili neophodno, što školskog pribora, što garderobe. Nadam se samo da je ljubav prema novim saznanjima i želja za učenjem nikada neće napustiti.

Ljubavi moja najdraža, imam potrebu da ti prva od svih, iako je još rano, poželim srećan polazak u školu i puno, puno petica.

Da li je život koji živimo nešto što zaista želimo, ili jedna najobičnija klopka u koju upadamo a da to zapravo i ne želimo? Ko je ikada pitao ikoga od nas da li želi, i kakvim životom želi da živi. Jednostavno bivaš prepušten svetu koji te okružuje … pa ko se kako snađe. Više puta dok razmišljam o tome, naiđem na dosta paralela iz pomenutog sa kavezom punih lavova.

Od kako se bavim novinarstvom, svakodnevno sam suočena sa dosta teških i tragičnih situacija u kojima sam apsolutno nemoćna. Nekada prosto ne mogu da podnesem patnju ljudi koje vidim oko sebe a ne mogu ni da pomognem. Lako je promeniti stvari koje je zavise od nas lično, ali gledati nekoga ko vapi za pomoć a pomoći nema dosta tečko i tečko opisivo iskustvo.
Iapak takve situacije me uvek iznova ubede da se lepota života ogleda u sitnicama. i strašno mi je žao ljudi koji misle suprotno.

Pre svaga najbitnije je zdravlje, razumevanje i ljubav osoba koje te okružuju. Ima li išta lepše od osmeha dece koji te probudi ujutru, postoji li veća lepota od malene ručice koja te nežno miluje i od šaputanja i crvenih obraščića dok ti pričaju o svojim prvim simpatijama.
Možda će i mene moja deca jednoga dana u trenutku slabosti pitati koji je razlog što su došli na ovaj svet ili me osuditi za život koji sam im podarila a koji je ponekad pun gorčine, patnje i zlih ljudi.

Da nikada ne bi došlo do takvih stvari, daću sve od sebe da bol i patnju nikada ne osete, a u kavez sa lavovima uleteću sama, kao prava dostojanstvena lavica suprostaviti se svima i zauvek braniti ono što je ” moje “!

Dobila sam molbu da objavim ovu poruku i pesmu koja pokazuje veliku ljubav dvoje mladih ljudi. Sa zadovoljstvom im ispunjavam želju i pozdravljam ih!

” Bojim se da ne potrošim reči,
svu ljubav i tu čaroliju koja me je pogodila kao grom,
bojim se da sve to ne stane
jer mi nikada nije bilo lepše.
Bojim se mada se nikad ničeg nisam plašio
i zato sigurno znam da te volim
zauvek i do kraja kao nikoga do sada.”

Još jedan od dokaza da iskrena i nesebična ljubav postoji…

Koliko sam samo puta pisala o ljubavi, a koliko tek razmišljala o njoj … Čudotvorna magija koja ljudima daje volju i želju za mnoge toga, pokretač svega u našim životima a da često nismo ni svesni njene moći.
Kažu da se ljubav svakome od nas desi samo jednom u životu, i ako je ne primetiš jednostavno prođe pored tebe a da nisi ni svestan toga. Nasuprot tome mnogo puta se desi i suprotno … Više puta mislimo da volimo, da je ovoga puta to ono pravo, a tek posle izvesnog vremena shvatimo da smo na pogrešnom putu i slomnjenog srca se vraćamo tragovima odakle smo i došli. I šta onda? Patimo, povlačimo se u sebe i preispitujemo se gde smo ovoga puta pogrešili i zašto su drugi bolji od nas… čime su oni zaslužili sreću koja nama uporno izmiče. Najteže je kada izgubimo veru u sebe, ljubav i svoje okruženje. Prividno saznanje da ljubav nije za nas i da nikada nećemo osetiti njenu magiju, ume zaista da zaboli.
Moja jako dobra prijateljica doživela je upravo nešto nalik ovoj priči. Tako je malo nedostajalo da padne u očaj i ponor iz koga se mnogi nikada ne vrate. Kao, slobodno mogu reći devojčica, upustila se u vezu sa gotovo svojim vršnjakom. Veza je trajala prilično dugo a ko je bio pobednik u njoj mislim da ne znaju ni oni sami. Za njega ne znam, ali ona je iz svega izašla razočarana u ljubav i ljude. Patila je… ne previše ali sasvim dovoljno kao i svako živo biće koje, ako ništa drugo bar shvati da je veliki broj godina potrošilo i bacilo u nepovrat. Mladost je jedna a i život je samo jedan.
Kako je odmicalo vreme trudila se da počne iz početka i da sebi stvori novu šansu. Kao jako pametna, vredna i sposobna u vezi sa ljudima koji joj nisu ni prići, nije mogla da nađe sebe i svoju budućnost. Od života je ustvari želela samo ljubav, pažnju, razumevanje i osobu čistog srca poput nje same. Počela je da gubi veru u ljubav, veruje da ona ne postoji i da nikada neće naći osobu koja će ispuniti njeno srce ljubavlju. Razočarana, gotovo ogorčena, počela je da postavlja neprobojni štit oko svog srca ubeđena da ono nikada više neće voleti niti osetiti drhtaje ljubavi. Sa rezervom je prihvatala ljude i komplimente koje su joj upićivali sve do jednog dana …
Sedela je za svojim kompjuterom i vredno radila kao i svakoga dana kada se pojavio on. Mladić naizgled kao i većina njih, ali kada je pogledao i nasmejao joj se, njegov osmeh ostao je urazen u njenim mislima. Trudila se da ne razmišlja o njemu i nastavi dalje iz straha da opet ne bude razočarana i povređena, ali bezuspešno. Sledećeg dana posetio ju je i doneo čašu sa kupinama uz reči da ih mora pojesti sve jer su tako najslađe. Nije znala u čemu je poenta ali ipak je rešila da pojede par kupina. Ispod kupina , na dnu čaše stajala je mala ruža, njegov znak pažnje ali istovremeno i poštovanja koji je želeo da joj pokaže tim gestom.
Bila je oduševljena…
Oni su sada u vezi. Njihovi osmesi na licu pokazuju kojiko im je lepo i koliko cene i vole jedno drugo. Srećni su i to ne kriju kako ni jedno od drugoga tako ni od Sveta. Bez straha da će razočarati jedno drugo i bez previše razmišljanja i analiziranja nepotrebnih detalja, njih dvoje su jednostavno srećni. Meni je jako drago zbog slike koju vidim, a vidim dvoje mladih, srećnih i zadovoljnih ljudi.
Njih dvoje su na početku svoje veze, nju dobro poznajem, njega i ne baš, ali ako je ona srećna i ja sam zbog nje, pa mi se ponekad čini da se ja više i radujem od nje same. Želim im puno sreće, nesebičnu i večnu ljubav, baš onakvu kakvu bi ona poželela svima koje poznaje.

” Ljubav je rad na potencijalima voljene osobe “, rekao je Džon Grej u svojoj knjizi ” Muškarci su sa Marsa, žene su sa Venere “. Dugo nisam mogla da hvatim tačno značenje same rečenice misleci da prava ljubav ne postoji, da je izmišljena laž kojom se ljudi služe ne bi li lakše prihvatili realnost. Posle dužeg vremena shvatila sam da grešim i da ona prava ljubav u stvari postoji, samo je pitanje kad će nas pronaći.

Ljubav nije reč, ona predstavlja večnost. Ona nije trenutna zaljubljenost niti strast koju osećamo, ona je mnogo više od toga, nešto što nas održava u životu i daje nam snage da se borimo i koračamo dalje kroz život. Postoje ljubavi; prema deci, roditeljima, prijateljima… i svaka je lepa na svoj nacin. Podrhtavenje u grudima, sjaj u oku i osmeh na licu samo malo govore od onoga sto srce oseća. Čak i kada ti ruke zadrhte, i oči se napune suzama zbog stvari koje ne možes promeniti i trenutka koji ne možes vratiti u dubini svoje duše si ipak srećan.

Pravu ljubav ćeš teško naći, i nemoj se bojati da ćes je ikada izgubiti jer ona je nema kraj i ne može se potrošiti. Zalivaj je kao cveće i ona će iz dana u dan rasti. Onog trena kada shvatiš da si spreman da se odrekneš svoje sreće zarad sreće osobe koju voliš, trenutak kada se ne stidiš i uradiš ili kažeš bilo šta jer znaš da ceš biti podržan a ne ismejan, znaj da si na pravom putu. Kada sedneš da jedeš i pitaš se dali je tvoja ljubav gladna, legnešda spavas i razmišljaš da li joj je hladno, smeješ se i nadaš se da nije tužna… onda shvatiš jačinu reči ljubav. Kada ti suza krene iz oka i grudi ti zadrhte a usne ti se smeju ne bi li prikrila tugu i patnju i to je ljubav, kada istu pesmu preslušaš milionima puta i svaki put je doživiš kao da je prvi, kad bezazleno gledaš u telefon u nadi da ce zazvoniti, bolji dokaz ti ne treba.

Prave ljubavi se ne treba plašiti, potrčite joj u zagrljaj i prepustite se svojim osećanjima, neka vas vodi putem koji vam je namenila. Trudite se da učinite srećnom osobu koju volite jer tek tada ćete zaista biti srećni, jer ljubav nije reč, ljubav je večnost, ljubav je rad na potencijalima voljene osebe.