Prilično težak dan ostao je iza mene… Pomešana osećanja, velika tuga, bolovi u grudima i neostvaren pozdrav… Naučila sam da budem jaka, nekada jača od bilo kog muškarca, čelična i olovna mada vremenom shvatim da naiđe trenutak, ne period već samo jedan dan, tren kada se svi zidovi obruše na mene i kada shvatim da ne mogu biti od čelika jer duša i srce ne poznaju te metale. Onda klonem… klonem duhom, obuzme me strah od života ili možda onoga što sledi na njegovom završetku.
Misli krenu da lutaju, traže odgovore u mojoj glavi i kada shvate da ih nije moguće pronaći pretvore se u zamišljeni pogled koji govori “pomozi mi”. I dok moj pogled luta negde u daljini a moja duše putuje u nepoznato shvatam da se gubim i odvajam od same sebe.
Teško je razumeti to osećanje, još teže je shvatiti iz kog razloga se sve to dešava a znam da slučajno nije. Davno sam prestala da verujem u slučajnost i njeno postojanje… sve se dešava sa nekim određenim razlogom samo … potrebno je vreme da bih shvatila koji je novi razlog doneo maglu.
I ne, ne bojim se… bar ne bola koji ljudi mogu da nanesu, bojim se pogrešnih odluka, loše procene i neshvatanja i nerazumevanja, ali zato si ti uvek tu. Uvek kraj mene, uvek na raskrsnici da me sačekaš uhvatiš za ruku i povedeš putem koji vodi ka svetlu. Tu si kada mi je najteže, tu kada sam najsrećnija, tu kada molim da u mojim očima vidiš kako nešto nije u redu, tu da svu tugu i bol prebaciš na sebe.
Hvala ti što me razumeš, hvala što si moja snaga, hvala ti za svaku obrisanu suzu sa mog lica i svaki topao zagrljaj onda kada mi je najpotrebniji, hvala što me poznaješ jer me niko nikada nije upznao… Hvala što si tu, hvala što si deo mog života i hvala ti što postojiš!
