Nena BOR

Archive for the ‘Ljubav’ Category

Ima nas mnogo koji obožavamo životinje i sprenmi smo da sa svojim ljubimcem podelimo poslednji zalogaj hrane. Postoji i ona druga grupa u koju bih svrstala moju majku, komšinicu … koje obožavaju životinje ali ih nikada ne bi čuvale u stanu. Ok, složim se sa njima, klimam glavom dok mi drže predavanja i objašnjavaju koliko to može biti opasno, štetno po zdravlje i slično, sve dok ne stignemo do one teze gde počnu da me ubeđuju kako je čuvanje životinje u stanu zapravo mučenje njih samih pa  bi trebala kao “pravi”  ljubitelj životinja da ih pustim da žive kako im je Bog rekao. E tu mi se čaša obično prelije!

Obzirom da živim u stanu a ne u kući trebala bih zaboraviti ljubav koju osećam prema svom lubimcu, jel da? Kako da ne! Kuću nemam niti ću je ikada imati a osnovni razlog je što ne volim da živim u kući niti sam ikada volela. Joj, kad pomislim samo koliko bi prozora treba oprati, jeza me hvata :). Tezu po kojoj je Bog odredio kako će životinje i gde živeti, tek ne podržavam i postavljam pitanje : “Iz kog razloga bi Bogu smetala udomnjena životinja koja se tretira kao član porodice, kada bi u suprotnom bila primorana da se smrzava po ulici, gladuje i bude izložena raznim opasnostima koje je vrebaju sa svih strana ?”. Pošto neke stvari ne možeš da objasniš, onome ko to ne želi da čuje obično tu i odustanem od “pravdanja”. Pametniji popušta – zar ne?

Ono što zasigurno znam, je da je moj mačor Cicko prezadovoljan životim koji živi u stanu, uvek sit, čist, pokriven, ukoliko spava u svojoj korpi. Njegova patnja kada duže ostane sam u kući, ne može se rečima opisati. Počne tužno da me gleda kada se vratim, svojim mačećim jezikom iskazuje tugu, ljutnju a potom za samo par minuta trčkara veselo po stanu i “ljubi” sve ukućane od reda. Kako bi naglasio svoje nezadovoljstvo, obavezno me odvede do svoje činijice pune hrane, kako bi mi dao do znanja da nije želeo ni da jede.

Spava u mom naručju, dotrči na svaki moj poziv, gleda me pravo u oči dok mu govorim i kao da želi da mi kaže da me je potpuno razumeo. Ponekad “razgovaramo” dugo, mazimo se i žalimo jedno drugom. Sa njim nikada nisam sama kod kuće, bolesna u krevetu a da on nije uz mene kraj bolnog mesta jer mačke to osećaju i znaju. Jednostavno ne bih mogla da zamislim život bez tog malenog bića koje mi se uvuklo u srce i pod kožu.

Onaj koji sebe i ukućane uskraćuje za iskrenu i nesebičnu ljubav životinje nije ni svestan koliko greši. Životinje dresiramo mi ali mnogo možemo i da naučimo od njih kao na primer šta je vernost ljubav i zahvalnost!

Ostao je još samo jedan dan ….  Iza nas ostaje još jedna godina koja će svakome ponaosob ostati posebna i upamćena bar po jednom lepom događaju. U 2010. godini imala sam i uspeha i padova, dok je drugu polovinu godine obeležio jako dobar period. Sve u svemu kad sumiram rezultate slobodno mogu reći da je za mene bila uspešna.

Kada je u pitanju praznična euforija, uvek me obuzmu sećanja iz detinjsta. Glavni junak – moj otac. Iako sam odavno odrasla, sa roditeljima sam u skoro svakodnevnom kontaktu, nedostaje mi vreme kada sam bila ” tatina miljenica “. Pisma Deda Mrazu nisam pisala, ali moj otac je uvek umeo da ga ” nadmaši “. Umesto jedne igračke uvek bi se dvoumila oko dve, na pitanje šta bih želela uvek su u kombinacija obuhvatala više stvari. Kako bi se sve to završilo? Pa uvek na isti način – da tata ne bi pogrešio njegova devojčica dobila bi sve. Nikada nisam bila neskromna, ali takvi moji potezi nalik neznanju šta bih želela značili su samo jedno – test! Koliko me tata voli i da li sam i dalje prvo i najvažnije biće u njegovom životu. Radovala sam se što je ispunjavao sve moje dečije želje. Bojala sam se, plašila da ne ostanem bez njegove ljubavi i uvek razmišljala da li me danas voli manje nego juče. Dečija posla…

Nešto što me uvek brzinom svetlosti vrati u detinjstvo, upravo je ova pesma koju sam ga terala da mi neprestano peva.

Lik mog oca uvek je bio i ostao oličenje prave glave porodice, nekoga ko će uvek biti tu za mene – idealan otac! I sad kada imam veliku decu kraj sebe, nekada prosto dotrčim do stana samo da me čvrslo zagrli i jednom nežno poljubi, baš kao nekada.

Neprestano smo u nekoj jurnjavi, borimo se za opstanak i ličnu egzistenciju, a ne vidimo kako život polako prolazi pored nas. Život treba živeti u uživati u svim čarima koje nam pruža. Jedan je – druge prilike neće biti!

Vreme u kojem živimo je haotično, a kad malo bolje razmislim ne očekujem skoriju promenu na bolje. Trka za poslom, preopterećenje kako doći do novca, odvlači nam pažnju od najbitnijih stvari zbog kojih živimo. Naša deca! Veći deo svega što radimo, radimo upravo zbog njih a iz razloga da im obezbedimo što je više moguće i ispunimo im skoro svaku želju. Tu ustvari i nastaje problem… Dok se mi trudimo da oni imaju ” sve “  i ne primetimo koliko iz dana u dan postaju sve pametniji, razumniji i kojom brzinom odrastaju.

Nekad im  je potrebno posvetit mnogo više vremena i, saslušati ih ali i spustiti se na njihov nivo i delimično vratiti sebe u detinjstvo kako bi se setili šta je  bila naša naveća želja.

Dan je protekao u tako divnoj porodičnoj atmosveri. Vikend, dan za odmor i porodicu. Nekako je sve krenulo spontano. Od kako Teodora ima svoj blog, svaki dan bi pisala na njemu. Teme smišlja sama, tekstove takođe i svaki čas proverava da li joj je neko ostavio komentar.

Čim je završila svoj tekst izašla je na svoj fejs a onda, uz pomoć mame naravno, objavljivala par dečijih pesmica. Smejale smo se, pevale zajedno i igrale. Bila je presrećna. Ubrzo nam se pridružio i Darko po povratku sa treninga. Krenule su priče po njegovom sećanju, kakav je bio kad je bio mali. Šta je voleo, kada je bio najsrećniji i sve lepe uspomene koje pamti. Potom su usledili  ” ozbiljni ” razgovori među nama. Ko će šta postati kad odraste?

Ostali smo do kasno, ali ovoga puta za razliku od mnogih prethodnih, nije mi smetalo. Nije me interesovalo koliko je sati, zašto još nisu u krevetu i da li su sklopili svoju garderobu. Shvatila sam, a mislim da su i oni, koliko je lepo provoditi večeri nalik ovoj. Koliko zapravo jedni druge volimo, koliko jedni drugima nedostajemo iako smo svakodnevno zajedno.

Deca su bogatsvo koje se nemože opisati rečima i kupiti novcem. Oni su jednostavno deo nas, našeg bića, naše ” neiskvarene minijature “. Nema tog novca niti posla koji može zameniti tu dragocenost i blagoslov Boga koji nam je pružio najveći nezamenljivi dar- biti MAJKA!

Jedan od snova svake žene je venčanje iz bajke i prelepa venčanica. Nisam imala prilike ni jednu od ovih stvari da osetim na svojoj koži. Sve je nekako išlo naopako počevo od bojkota i samih najbližih. Nikoga ne mogu da krivim. Svako ima pravo na svoj stav i lično mišljenje, a i finansiska situacija u kojoj živimo već decenijama nije baš zavidna i pogodna za velike svečanosti. Ipak, jedna od najbitnijih stvari magičnog dana je imati najboljeg prijatelja kraj sebe. Nekoga ko će te razumeti, radovati se sa tobom i podeliti tvoju sreću kao sopstvenu.
Pre nedelju dana, udala se moja najbolja drugarica. Venčanje je bilo skromno a iz prostog razloga jer su oni sami tako želeli. Hteli su svoje porodice uz sebe, najbolje prijatelje i žurku. Ona je želela venčanicu, kao i svaka mlada, ali za razliku od ostalih njeno venčanje iz snova podrazumevalo je samo čoveka sa kojim želi da proživi ostatak svog života.
Bilo je divno gledati ih i uživati u njihovoj sreći. U trenutku kada je rekla svije sudbonosno DA a potom usledio poljubac, nisam mogla da zadržim suze radosnice. Trudila sam se da niko od prisutnih to ne primeti. Svoju sreću, ne umem da objasnim kao ni ono što sam tada osećala.
Moja najbolja drugarica je iskrena, poštena, vredna, radna i odgovorna. Nikada nije letela i maštala o nemogućim stvarima, čak šta više, uvek je čvrsto stajala na zemlji. Našla je čoveka koji je isti kao i ona. Jednom rečju, nekoga ko ume da voli, žrtvuje sve za ljubav i prijateljstvo. Život nije mazio ni jednog od njih, zato se tako dobro i razumeju…
Sutradan, nazvala me je da dođem do nje. Mislila sam da joj je potrebna neka pomoć. Ne! Nije zaboravila moj neostvareni san da vidim sebe u venčanici. Dala mi je svoju venčanicu a onda me je više puta slikala u njoj kako bi ja bila srećna. Dala mi je mogućnost da osetim čari i lepotu trena kad ispred ogledala ugledaš sebe u venčanici.
Pravi prijatelji kao što je ” moja ” Aleksandra, teško se nalaze. Mnogo puta smo delile i dobro i zlo, poslednju koru hleba i puno toga prošle i proživele zajedno.

Želim vam svima po jednu Aleksandru, a Aleksandri i Damnjanu Ristić, puno ljubavi, bezbroj srećnih trenutaka i mnogo, mnogo dece!

” Ljubav je rad na potencijalima voljene osobe “, rekao je Dzon Grej u svojoj knjizi ” Muškarci su sa Marsa, žene su sa Venere “. Dugo nisam mogla da shvatim tačno značenje same rečenice misleći da prava ljubav ne postoji, da je izmišljena laž kojom se ljudi služe ne bi li lakše prihvatili realnost.Posle dužeg vremena shvatila sam da grešim i da ona prava ljubav u stvari postoji, samo je pitanje kad će nas pronaći.

Ljubav nije reč, ona predstavlja večnost. Ona nije trenutna zaljubljenost niti strast koju osećamo, ona je mnogo više od toga, nešto što nas održava u životu i daje nam snage da se borimo i koračamo dalje kroz život. Postoje razne vrste ljubavi, prema deci, roditeljima, prijateljima… i svaka je divna na svoj nacin. Podrhtavenje u grudima, sjaj u oku i osmeh na licu samo malo govore od onoga sto srce oseća. I onda kada ti ruke zadrhte, i oči se napune suzama zbog stvari koje ne možes promeniti i trenutka u koji se nemože vratiti, u dubini svoje duše  ipak si srećan.

Pravu ljubav teško ćeš naći ali  nemoj se bojati da ćes je ikada izgubiti jer ona je beskraj i ne može se potrositi. Zalivaj je kao cveće i ona ce iz dana u dan rasti. Onog trena kada shvatiš da si spreman da se odreknes svoje sreće zarad sreće osobe koje voliš, trenutak kada se ne stidis da uradiš ili kažes bilo šta jer znaš da ćes biti podržan a ne ismejan, znaj da si na pravom putu. Kada sednes da jedes i pitas se dali je tvoja ljubav gladna, legnes da spavas i razmišljaš da li joj je hladno, smeješ se i nadaš se da nije tužna… onda shvatiš snaguu reći ljubav.

Kada ti suza krene iz oka i grudi ti zadrhte a  usne ti se smeju ne bi li prikrila tugu i patnju i to je ljubav,

kada istu pesmu preslusaš milionima puta i svaki put je doživiš kao da je prvi, kad bezazleno gledaš u telefon u nadi da će pozvoniti, veci dokaz ti nije potreban.

Prave ljubavi ne treba se bojati. Potrčite joj u zagrljaj i prepustite se svojim osećanjima. Pustite je da vas vodi putem koji vam je namenila. Trudite se da učinite srećnom osobu koju volite jer tek tada ce te zaista biti srećni. Ljubav nije reč, ljubav je večnost,” ljubav je rad na potencijalima voljene osebe”.

Zbog iskrene i nepokolebljive ljubavi, moj Siniša i ja se jop uvek tu i tamo suočavamo se sa masom problema.

Jedno vreme bili smo glavna tema u gradu. Osobe po kojima je mogao da pljuje i vređa kako ko hoće ili im se ćefne. Osuđivani mnogo puta bez ikakvog razloga i to od  ” ljudi ” koji ne umeju ili ne žele ni sopstveni život i lične probleme da reše. U stvari to su ljudi koji nikada i neće saznati da postoje, drugačija osećanja i ukusi da život nije lelemudanje i sve nešto … tako.

“Olajavanja” su dolazila od osoba punih ogorčenja i nezadovoljstva sopstvenim životom i njihove bolesne nemoći da sebi i drugima priznaju šta je šta i krenu iznova, onako kako treba i kako bi verovatno bili puno srećniji. Sada kada je prošlo, a i da nije, kada smo navikli i uvežbali mehanizme odbrane od gluposti i dokonih dušebrižnika koji se i ne sećajaju kada su polsednji put sa svojom voljenom osobom šetali , dugo pričali, ćutali satima zagrljeni, ili nešto slično  ali istinski, to bih jednostavno nazvala zavist , nemoć, kukavičluk i zlonamernost a vreme je uvek pa i ovoga puta pokazalo pravu istinu, prave vrednosti a šljam i bagra ostadoše tamo gde su uvek i bili, iza nekog smrdljivog paravana ili bezbedno udaljeni- za svaki slučaj.

Moj pokojni deda voleo je takvim ljudima da odgovori rečenicom : ” Vidiš trn u mome oku, a ne vidiš ogromnu badlju u svom “. I bio je u pravu. Naša ljubav pretrpela je mnoga iskušenja, i biće ih još- znam ali, zalud im trud.  Da li je greh voleti i biti voljen, pitam se- pitam i vas? Oboje smo imali brakove iza sebe, bili napušteni, nepoštovani i napušteni. Sada se možda neko kaje ili mu je žao što su ostali bez nas, ali kasno. Prekasno.

Naša ljubav preživeće najveća iskušenja, baš kao i do sada, do poslednjeg trena  ali razdvojiti nas neće NIKADA.

Nena i Siniša, UVEK i ZAUVEK!

p.s. Čarobna i Verkić me nisu inspirisale ali su mi pomogle da nešto što odavno želim napišem javno, iskreno i bez previše biranja reči. Ovo je moj blog, mogu da vam napišem a vama- kako je volja. Ne propadam nijednom blogerskom klanu, volim vas sve iako upoznah svakojake ( a i sama sam nekada ‘vako- nekad ‘nako) jer niko nije savršen- a to je veličina blogerske zajednice. Od glupih pogrebnih tehničara do doktora nauka a svi podjenako blesavi, fini, ružni ili lepi i svi naoružani istim oružjem – blogom ali u pravilu nepopravljivo glupi i naivni verujući da će sve to što napiše neko čitati ili daleko bilo tumačiti.

Voli Vas vaša Nena