Otvoreno pismo SNS-u

Sećam se, bilo je i ne tako davno, dan kada je osnovana Srpska napredna stranka. Nekolicina nas borana odmah je sazvala sastanak i potpisala prve pristupnice novoj partiji. Nismo imali ništa ali smo znali šta želimo.

Imali smo cilj i verovali u ideale. Počeli smo kao mladi bračni par koji počinje da se kući.

Najdraže mi je bilo što sam imala podršku oca koji je takođe bio jedan od osnivača SNS -a u Boru.

Pamtim, bila sam jako uzbuđena, srećna, ispunjena…

Videla sam pred sobom dug ali ispravan put koji će Srbiju i moj Bor učiniti boljim mestom za život.

Sećam se kako smo se radovali svakoj novoj pristupnici koja bi pristigla i cenili neustrašive ljude koji su u to vreme smeli hrabro da istupe i kažu kojoj partiji pripadaju.

 

Vrlo brzo stigao je dopis prvih pet poverenika OO SNS Bor, među kojima se našlo i moje ime. Osećaj, poseban i jedinstven.

Do prvih izbora nije prošlo mnogo. Tadašnji rad lokalnih medija svodio se samo na objavljivanje vesti i konferencija aktuelne vlasti.

Novinari su želeli da izveštavaju objektivno, prenose naše konferencije ali urednici i vlasnici televizija imali su uvek kratke odgovore tipa da nema slobodnih novinara ili kamermana, poklapamo se sa već zakazanim terminima i slično.

Čak i kada bi uspeli da dobijemo dragoceni minut ili dva, konferencije su nam emitovane u par sekundi.

 

Sa ponosom mogu da kažem da sam u službu stranke donela lični foto aparat, uz pomoć par članova organizovala prvi live strim konferencija (2010) i prvu izbornu skupstinu, malom kamerom snimala i montirala materijale i slala u etar. Moj Bor bio je prvi odbor koji je otvorio twitter nalog, facebook i sajt.

U stranci smo bukvalno i spavali. Menjali smo se u zavisnosti u kojoj smo smeni bili na poslu. Tu smo jeli, pričali, napono radili, spavali koliko nam je vreme to dozvoljavalo i bili prava porodica.

Na pomenutim izborima nismo osvojili vlast. Plakali smo i tešili jedni druge, brzo se dizali i počinjali sve iz početka. Mnogi od nas ubrzo su ostali bez posla. Nikada neću zaboraviti čuvenu rečenicu: „Niste podobna politička partija.“

Mozda nam je to davalo još više snage i volje da krenemo napred i ne odustajemo. Nismo imali skrivenih ciljeva i namera. Bili smo omražena i sputavana opozicija zbog čega smo imali samo probleme, nikada korist.

Par godina kasnije…

Pobedili smo! Sreći nikad kraja, ali na kratko. Našu „porodicu“ počeli su da razdvajaju i razbijaju. Masa „migranata“ u kolonama je iz svojih „razorenih“ partija „nuzni smestaj“ tražila je kod nas, i još brže zavladala „zemljom“ koju smo mi stvorili. Oni protiv kojih smo se borili lagano su nas potiskivali dok nas skroz nisu „isterali“ sa svog ognjista (čast izuzetcima) i onima koji prosto nisu smeli da napuste svoje dotadašnje partije iz straha kako ne bi prošli kao mi koji smo ostali na ulici i bez hleba.

Jos par godina kasnije…

Izgubili smo poslove i tesko da smo ikada više mogli da se zaposlimo. Jedan od odgovora koji mnoge zanima, ne, nije nas partija zaposlila, završili smo na narodnoj kuhinji i kao socijalni slučajevi, uz malo sreće jer mnogi ni to nisu uspeli, a poslove su dobili oni koji su pre bili zapošljavani od strane vukova, sada prerušenih u jagnjeću kožu. Kao da je sve ostalo isto…

Moj epilog …

Par puta operisana, nezaposlena, bez ikakvog ostvarenog prava, tužna i nostalgična…

I ne, ne osuđujem sadašnjeg predsenika Srbije, bivšeg premijera i predsednika SNS-a, Aleksandra Vučića jer je prosto nemoguće da zna sve, pogotovu u malim sredinama. Ipak ponadala sam se prijemu onomad kad su se građani javljali i zakazivali jer sam dobila povratnu poruku ka ću imati prilike da par minuta provedem sa čovekom kome verujem i koga sam zavolela – ipak nista!

I sada kada pogledam unazad devet godina, ništa ne bih promenila, isto bi postupila jer i danas kad se setim kako nas je učio da budemo vredni i neustrašivi, slike koje mi prolaze pred očima izmame mi osmeh na licu. Smejem se i kad se setim kako nas je u OO kritikovao što cigaretama i kafom narušavamo svoje zdravlje…

Nedostaju mi „prvoborci“ kako iz Bora tako i iz Beograda i čitave Srbije…

Ipak, ta plazma koju smo jeli zajedno sem osmeha izmami i koju suzu tuge i sete.

Bilo kako bilo, neki trenutci ostaće zauvek u lepom sećanju….

Dragi Naprednjaci, vi pravi i iskreni, vi koji ste od početka u priči sami iz svoje ljubavi i ideala tu, srećan nam rođendan i još mnogo lepih rođendana nam želim.

P. S. Bez javnog tagovanja i prozivki, sami ćete se prepoznati jer porodica uvek ostaje porodica!

 

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail