Razmišljam

Ćutanje

sahOdakle krenuti… Šta reći a šta prećutati?

Dilema, još jedna u nizu, ćutati ili prećutati, … ili bolje prećutkivati? Ma jok, znam, najbitnije je znati a sve ostalo koga interesuje i sam će saznati. Uostalom što uopšte i mora da zna da li ja znam, ćutim, prećutkujem, osećam ili sam led? Bitno je da ti misliš da si bitan a kada je tako, što  da se pitam  i razmišljam da li ti išta znaš ili se samo praviš da neznaš.

Nije ni bitno jer onaj ko treba – taj  zna a kada zna – on onda i ume i može. Da li će ti reći da zna? Ne znam, to ćeš morati njega da pitaš.

Možda će ti i sam reći ili ipak neće? Uostalom, i ti znaš da on zna, i on zna da ti znaš šta sve on zna ali neznaš kada će ti priznati šta sve zna. Šta li misli , pitaš se uzalud jer ti misliš da imaš moć a on… On nema potrebe da misli jer istu poseduje.

I dok ti misliš o njemu, on o tebi, mi o vama, vi o nama i svako o svakome ja se trudim da razumem, shvatim i naučim kako se to zove.

Na trenutak zaboravih i da je još neko tu…

Zna i on da i ti i ja i on i oni sve znaju. On bar ima razloga da ćuti, opravdanog razloga. I bolje je tako – nije bolje ni zaslužio… Ćutanje je njegova privilegija u kojoj može da uživa a toga nije ni sam svestan. Dobro je dok ćutanje traje …

I kao u priči… crčci cvrče, mravi rade, ne čuju se… a ja… ja ustvari samo razmišljam.