#PlaninskePrice – Crni vrh

Nikada nisam bila ljubitelj zime i planina, valjda zato što mi hladnoća ne prija, pa su planinski predeli mogli naći u putanjimog kretanjan isključivo tokom proleća ili leta. Međutim i to što nema belog snega već godinama unazad u mom gradu, mi je taj i takav sneg, i zimu uopšte nekako ogadio.

Sneg  bi trebalo da bude beo, a ne prošaran crno-sivim mrljama, sličnim pepelu i to je moj sveukupni doživljaj zime i snega trajno narušilo.

Nasuprot svemu tome, nezamnjiv je osećaj koji proizvodi škripa pod nogama i krupne pahulje koje se nakratko zadže na kaputu.

Vremena su se promenila, a samim tim i klima. Nema više pahulja mog detinjstva. Nestale su

I kao što to u životu biva, kada se najmanje  nadaš, zimu 2013- te, na 2014 –tu  bila sam „primorana“ da provedem na planini zbog posla koji sam prihvatila.

Početak  zimske sezone na Crnom vrhu, sneg preko pola metra i ja u svom tom kijametu!

Znam, biće hladno, treba se dobro obući, treba znati i kako hodati po dubokom snegu, a ne bi bilo loše znati i skijati. Od svega toga znala sam samo jedno, da ću ako negde zaglavim imati kraj sebe kolege koji će priteći u pomoć. Utešno? Ipak u glavi i dalje ono pitanje „Koja dimenzija lepote je čitav dan provesti na hladnoj?“

Crni vrh je udaljen od Bora 30. km, na nadmorskoj visini od 1043 m. Planinarski dom sagrađen je 1952. godine a nešto kasnije i skijaška staza sa žičarom. Tu smo se kao deca sankali, a kada bi izmrzli gurali bi se u domu oko kamina kako bi popili šolju čaja koji nikada slađi nije bio. Tako je bilo nekada…

Posle mnogo godina odlazim na Crni vrh. Oduševljenje nisam mogla da sakrijem, kakav pejzaž, kakva lepota… Okružena čistim vazduhom, prosto ne mogu da verujem da pluća dišu „sama“. Sneg beo, belina od koje oči bukvalno bole. Sunce koje obasjava staze reflektuje sjaj poput malih kristala poput krune. Gazim sneg, on počinje da škripi ispod mojih nogu – neverovatno! Smejem se i poput deteta trčim kroz sneg i saplićem se.

rasirene ruke

Počinje sneg iznova. Krupne pahulje kao nacrtane padaju i ne tope se ipak, moram u kolibu. Drvena koliba sa kaminom i pravom vatrom… koja pucketa. U kolibi kafić sa pogledom na žičaru, ambulanta, ski oprema, biletara a na terasi lingištuli za one koji bi i da se sunčaju i uživaju uz kafu ili čaj. Koliba nova, tek sagrađena, sve miriše na bukovinu. Ne znaš gde je lepše. napolju ili unutra.

koliba

Nekada se do staza dolazilo okolnim putem i autobusima, sada novopostavljenim Ski liftom  dužine 1050 metara sa kapacitetom od 90 sedećih mesta. Putovanje, panoramsko razgledanje ili samo kraći put do ski staze sve jedno, svako uživa na svoj način. Ja u čarobnom pogledu.

Ski liftom pravo do staze, od ski staze vučnom napravom na skijanje ili u stari planinarski dom na kuvano vino, vruću rakiju, čaj ili samo čašicu razgovora sa ljubiteljima zimskih sportova.

zicara

Planina Crni vrh obiluje najkvalitetnijom gustom bukovom šumom u Srbiji pa ako duboko zađeš u nju na nekoliko oblasti sve je tamno, crno pa je tako i dobila ime. Kada je magla u šumi je čarobno, prizori govore više od milion reči.

borova suma

Ali… to nije sve! Klima je prijatna sa sedativno-terapijskim stimulativnim delovanjem, bujnim zelenilom tokom proleća i leta, poljima čistog lekovitog sremuša, kopriva, zelja i gljiva. Ne zaostaju ni kupine, borovnice, šipak i lešnik pa ko šta i kada voli od ove lepote  može da iskoristi.

lepota snega

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail