Bilo jednom …

blogBio jednom jedan blogerski svet. Sve fini ljudi koji su želeli sa okolinom da podele one lepe i ružne trenutke koji su im se svakodnevno dešavali. Komentare na svom blogu željno su očekivali sa prostim razlogom da pročitaju tuđe mišljenje ili savet.

U to vreme nisu postojale modifikacije komentara. Svako od nas bi pisao i isti komentar na postojećem blogu mogao da pročita za par minuta željno iščekujući odgovor na ostavljeni komentar. Postojale su i grupe u koijma smo postavljali svoje tekstove sa samo jednim ciljem, da što više nas blogera pročitai druge, prokomentariše i da savet kako da nam isti bude lepši, bolji i još čitaniji.

Organizovali smo „sedeljke“ na kojima smo se predstavljali jedni drugima i to prosto zvali „oživljavanjem“ avatara. Trajalo je to neko izvesno vreme i bilo je baš super a onada…

Pojedini su prestali svoje tekstove da postavljaju. Jurili smo ih svakodnevno po blogovima kako bi videli ima li novih postova ni ne sluteći kuda je to sve počelo da vodi. Bili su čitaniji pa su smatrali da je suviše “jadno” biti u nekakvim grupama. Ubrzo su počeli da se po našim „sedeljkam“ izdvajaju na stranu a onda i organizuju iste za „probrano“ društvo. Zatim su isti ti sebe prozvali „uticajnima“ i sami sebi međusobno lepili popularne etikete …

Posle samo par meseci prestali su da dolaze na skupove nas „običnih“ a onda naprasno počeli da vole određenu vrstu supa, filova, sosova, sokova… sve dok javno nisu priznali da su „birani“ od proizvođača da proizvod „probaju“ a potom napišu svoje utiske o istom. Ok, dobili po par kesica na probu – verovali smo im. Ali, ne lezi vraže… Ipak je u igri bio i po neki dinar pa da bi izbegli prozivke nas „običnih“ pre pisanja takvog teksta stavili bi natpis „sponzorisano“.

I sve bi to bilo ok da to sponzorisanje nije ubilo svako lično mišljenje ili stav pojedinca. Da nije preraslo u ljubav prema komarcima i mržnju prema torti i to sa „valjanim“ razlogom jer torta goji a komarci su dobri jer nam povremeno ispuste krv da bi nam telo proizvodilo novu.

Masa ljudi verovala je jer bili su deo nas, deo običnog i normalnog sveta … Ubrzo su svi shvatili ko je ko I ko je prodao dušu đavolu a ko ostao na zemlji. Ponestalo im je prijatelja, svežeg i čistog vazduha, prirodne travice za šetnju i slobodnog mišljenja i rezmišljanja bez prethodnog konsultovanja sa onima koji im šalju supice. E sada, ja kao ona obična mogu samo da zaključim da ništa gore nema nego kad počne supica da ponestaje a proizvođači istih polako jedan za drugim da gase svoju proizvodnju!

Ilustracija pozajmljena odavde >>

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *