Život je lep, kažu ljudi i ajde, donekle se slažem sa njima ali nervira me što ume da bude jako nepravedan i to baš u trenutcima kada nam je to najmanje potrebno. Sve zavisi kojoj vrsti ljudi pripadaš, onima koje ništa ne dotiče ili onoj drugoj koja teži ka idealnom.

Ljudi se menjaju – netačno! Kakav se rodiš takav i umireš, Bog nas uči da budemo jaki, istrajni dobri – nikada zlonamerni i ispunjeni mržnjom i da trudim se da budem takva. Jednostavno ja ne umem da mrzim ali bes koji me povremeno obuzima zbog nepravde koja me okružuje ne mogu da kontolišem, ne umem.

I dok se ja trudim da gledam svoja posla i živim svoj život mnogo je drugih koji bi se radije odrekli svog života i upleli se u tvoj, valjda jer im se sopstveni ne dopada. U početku ne obraćaš pažnju i vodiš se onom -  ” ma pusti budalu nije vredan / na toga ” a onda shvatiš da ti budalu sve vreme zaobilaziš znajući kakva je a ona te krišom i sistematski ubija u pojam, bar to ona tako vidi sa svog aspekta.

Porazgovaraš sa par osoba i uglavnom dobiješ isti odgovor on / ona nisu vredni tvog pomena, ok znam ja to i svesna sam svojih vrednosti ali kako nekoga skinuti sa leđa i objasniti mu da ti ne postavlja badava prepreke jer ćeš svaku preskočiti i nastaviti dalje. Ipak… za one emotivne to ostavlja traga… velikog. Počinješ da se osećaš nesigurim, manje vrednim i vremenom tražiš problem u sebi koji ne postoji. Zato nemojte puštati ” budale ” da vas prave budalama jer će te budala ispasti upravo vi. Ona “Ko tebe kamenom , ti njega hlebom ” davno je izašla iz mode… podržavam drugu tezu ” Ko tebe kamenom, ti njega ciglom i to što većom da te dobro upamti “.

Ja nisam Bog i neću više da praštam, to je njegov posao a moj de da život kreiram i živim kako volim, jer on mi ga je podario! Svaku zmiju tucite pravo u glavu jer jedino tako će te opstati u ovom degenerisanom sveu u kome živimo!