Opet me dugo nije bilo, možda i duže nego što sam mislila. Potrebno mi je bilo vreme da razmislim o mnogim stvarima, jednostavno nikoga nisam želela da davim svojim sumornim pričama i razmiljanjima koja verovatno neće promeniti ništa.
Sva ta nadmenost ” velikih ” blogera, međusobna takmičenja u broju postova postova bez obzira na kvalitet, promovisanje i ulizivanje, jednostavno stvaraju ogavnost i polako počinju strašno da mi idu na živce. Koji je konačni ishod svega, kolika je cena ” prodavanja ” svoje lične ” intime ” ? O vrednosti da i ne govorimo.
Blogovi niču iz dana u dan, svi nešto pišu, kritikuju, hvale ali svi se vode onom tezom ” kako da zaradim od svog bloga “!, jer retko ke će blogeru početniku objasniti da je blog ljubav prema pisanju već, iz kog razloga … Izgubila se prava smisao blogovanja – ne kod svih blogera naravno.
Moj blog je on-line dnevnik na neki način, mesto na kome mogu da se pohvalim, požalim i podelim sa svojim prijateljima trenutke od onih najtežih do najlepših iz svog života. Određeni broj ljudi to ne doživljava tako, već svu svoju energiju usmerava pogrešno. Tužno je što su određeni blogovi nastali iz ljubavi vremenom izgubili svoj smisao postojanja i pretvorili se u on-line trgovinu. Vođeni ciljem ko da više – njega volim, o njemu pišem, njega dižem u nebesa, čak i ako ga ne podnosim i gadi mi se, ipak moram da ” odradim ” posao jer sam se ” prodao “.
Svaki moj post nastao je iz dubine moje duše u trenutku kada sam ja to želela, bilo da se radilo o lepim ili ružnim stvarima jer realnost je nešto što se ne može ignorisati. Loše stvari dešavaju se svima nama i onaj ko to ne želi sebi da prizna verovatno ima ozbiljan problem sa sobom. Prosto ne mogu voleti kišu i sunce istovremeno, ne umem i ne želim da se pretvaram da sam srećna svakoga trena svog života jer je to nemoguće.
Upravo iz tog razloga divim se Mahlat, Charoliji, Zelenoj, Dudi … onima koji imaju hrabrosti u svakom momentu da ” ispljunu ” ono što misle i osećaju ne razmišljajući da li će se to nekome dopasti ili ne. Baš zbog njih takvih kavi jesu neću prestati nikada da pišem. U slučaju da me i ne bude neko izvesno vreme znajte obaveze su u pitanju, ništa drugo, jer biti bloger i posedovati tu ” titulu “ nije čitav život, on zahteva mnogo više od mene i svih nas.
To sam što jesam, radim stvari koje volim i pišem isključivo stvarma koje volim i o kojima želim. Ne foliram se, ne zato što ne umem, već što ne želim jer onda to ne bih bila ja!
Apsolutno se slazem.
Ne znam na kojoj od onih silnih konferencija/seminara sam cula izjavu da treba pisati svaki dan, nije bitno sta, nego samo da se pise.
Ne znam koja je poenta tog pisanja ako u tekstu nema nista.
Treba pisati bas ovako kako si navela: kad zelis, pre svega.
@Tijana dobro došla na moj blog. Drago mi je što delimo isto mišljenje!
Neno, sve u životu treba da bude usmereno tome da vodimo jedan što srećniji život. Dakle, ako te srećnom čini pisanje bloga, onakvim kakvim ti vidiš to pisanje – piši i uživaj. Druge ostavi da sami smisle šta ih čini srećnim i nemoj da brineš o njima.
Sve najbolje.
@Bebika uživam ja a nikoga nisam dirala časna Titova pionirska reč
Kako misliš da ne brinem o drugima, pa to je osnova i suština života, brinuti, pomoći, naći se … Mi smo jedna velika zajednica i smatram da “bebama” blogerima treba usaditi ljubav prema blogovanju a ne samo ambiciju i ljubav prema novcu po bilo koju cenu. Ipak je ugled u pitanju.
Reci mi šta sutra, za mesec, godinu… ukoliko ništa ne zarade, biće razočarani, ogorčeni i prestaće da pišu jer će pomisliti da nisu uspešni jer nisu ništa zaradili.
Pišući svoj blog, NIKADA mi nije palo na pamet da ikako zaradjujem blogovanjem! No, ko to želi, neka radi, slobodno.
Ni sa kim se ne takmičim. Nisam novinar, nisam pisac, niti išta slično, no, eto, volim da “ispljunem” sve ono što mi se dešava. To sam ja i u privatnom životu. Ne znam, što biste me vi drugačiju upoznali. Nema foliranja, nema lažnjaka. Ovakva sam oduvek i kada sam imala i kada sam “da bog da imala pa nemala”.
Hvala ti što me spomenu, Neno!
I, na kraju, volim što sam deo ove naše “blogovske sekte”, kao je neki nazivaju, naravno, neznalice i oni, koji se boje takvih “opasnjaka” koji žive sa one strane svakog bloga! Ha, ha, ha!
Živela ti meni!
Pu!
Zapljunula sam se, ostalo se razumemo!
Slažem se samo donekle. Postoje pravi anarhisti i lažni anarhisti. Znaš ko je ko prema tome šta radi i gde je, posle nekog vremena.
Mislim da je glavna svrha bilo kakvog amaterskog pisanja napredovati, stilski, tematski; kao i naučiti se novim aspektima komunikacije. Što se tiče prvog, kod većine naših ljudi u ovom “krugu” primećujem samo i jedino stagnaciju. Što se tiče trećeg, pa…vredi pokušati.
Drugo nam, pak, ide.
Dudo tvoj blog je vredniji od mnogih koji se stalno jednostavno nameću kako su nabolji i nezamenljivi. Volim da posetim tvoj blog jer uvek imam šta lepo da pročitam a što se tiče pisanja, veči si pisac i novinar od mnogih koji vole da se tako predstavljaju.
U potpunosti!
Iva meni idu na živce oni koji pokušavaju sebe da predstave onakvima kakvi nisu. Uče ljude da pišu sta god samo da bi bili … nemam pojma, ne umem da se izrazim. Uvek sam tu za prijatelje, da pomognem, postavim baner, bilo šta ali da takve stvari naplaćujem – nikada. Postoje komercijalni blogovi koji se samo time bave.
Ne mogu danas pisati o sebi, sutra reklamirati proizvode, dan iza pljuvati sve i svakoga i kojoj kategoriji onda pripada taj blog?
Ostani verna sebi, to je najviše što možeš da uradiš…
Samo nemoj da se ne voliš… i nravno nastavi da radiš stvari koje voliš
Ovih dana sam zaokupljen željama o nenasilju…
da ću ga i ovde ponoviti…
http://thetransformationblog.wordpress.com/2011/12/27/reci-ne-nasilju-i-bolnoj-statistici/