Nena BOR

Kakav divan dan, prosto ne znam odakle bih počela. Osećam bes, gorčinu, očaj, nemoć da bilo šta promenim na bolje. Bežim iz sveta u svet ali na žalost ni u jednom ne nailazim na onu staru dobru iskrenost, volju za stvarnim promenama ka boljem.

Rekoše mi neki ljudi da se mi sada nalazimo u 21. veku!? Mislim da su me debelo slagli baš kao i njih isti ti što su  se malo zabrojali.

Zaključak do koga sam danas došla nije ništa novo već činjenica koju sebi uporno ne želim da priznam. Pogrešno sam vaspitavana, živela u zabludi mnooogooo godina i verovala da bolje sutra zaista i postoji. E jesam plitka, za Deda Mraza sam ih provalila sa četiri godine dok mi je za priču o boljem životu trebalo najmanje  šest puta više vremena.

Potajno se ponadah da će do tog “smaka sveta” ipak doći i da će se sva sranja prekinuti jednom za stalno, kad ono ništa! Badava se sređivala, čistila kuću i četkala mačku za taj veliki dan kada svanu dan baš kao i svaki prethodni :mrgreen:

Ni jedan problem danas nije manji no što je bio juče, nije se ni najmanji rešio sam od sebe a ja… ja jednostavno nemam više snage da se borim istinom protiv laži, poštenjem protiv prevare, osmehom dok drugi plaču…

Danas nam je u poseti bio moj brat, neko koga mnogo volim i ko ume da unese radost u moje srce i u najgorim i najtežim životnim momentima. Popričali smo par sati, nasmejali se na tren sećajući  se lepih vremena detinjstva… ipak sve je ostalo isto, bežanje u lepa sećanja nije večno a povratak u stvarnost ume baš da zaboli jer ni razlog njegove posete nije bila čašica razgovora, nije ni došao zato što je želeo da “protegne noge” par stotina kilometara jer nije imao šta pametnije da radi već što ga je muka naterala.

Pustim tv da se malo relaksiram jer jedino tu cvetaju ruže, jedino u vestima saznam koliko mi  je dobro i kako napredujem. Valjda sam ostala slepa kada su ostali mali mačići progledali po dolaski na svet mada mi je sluh perfektan, Bogu hvala, i to je nešto, progledaću kada dođe vreme, kad porastem – čemu žurba? Sačekam vremensku prognozu a onda zapitam sebe da li je meni tv uopšte potreban ako ni vremenska prognoza  nije tačna, bar ne ona koja važi za grad u kome živim.

Pripade mi muka, uzeh torbu i ključeve od auta i izleteh iz kuće. Namera mi beše da se provozam malo po gradu tek onako bez nekog posebnog cilja – to me smiruje, relaksira, puni baterije. Na moju sreću na vreme bacih pogled na skazaljku, onu što pokazuje koliko goriva još imam u rezervoaru, kad primetih da se ona nešto oklembesila  ka podu. Ništa, rekoh sebi, odoh do pumpe pa nastavljam, ovo zadovoljstvo mi niko ne može uzeti. Ha…

Još ni motor nisam ugasila kad mi priđe ljubazni radnik i reče kako  goriva nema. Pomislih da se šali ali dečko mi ponovi isto ” nema goriva “. Pogledah ga začuđeno a on samo slegnu ramenima i reče da će stići ali ne reče koji dan. Odoh do sledeće pumpe sa istim cljem i namerom i dobih isto slaganje ramenima i identičan odgovor. Na svu sreću moj dragi redovno proverava da li u kolima ima goriva, kao i sve ostalo kada je auto u pitanju znajući za moju nemarnost – priznajem, tako da je ipak bilo dovoljni da se dovučem do kuće.

Ušla sam, izrevoltirana bacila ključeve i krenula sa svojom histerijom, ukućanima dobro poznatom pod parolom – sklanjaj se ko može! Nadrljao je moj dragi slušajući me, ono ko bi drugi, decu ne opterećujem a Cicko još nije progovorio a i što bi kada niko više nikoga i ne sluša. Klimanje glavom – isuviše je nego dovoljno, mogućnost zamaranja- isključena, veliko preopterećenje slušanja sagovornika – nema. Lepota!

Zaboravih  da kažem kako sam ostala bez hleba za večeru pa pošla usput i do pekare u kojoj rekoše da hleba nema! Pekara koja radi bez prestanka decenijama unazad nema hleba, zašto, niko ne kupuje svež  skuplji je, narod čeka “sutra” ,tada je upola cene. Razumem pekare, nemaju ljudi nikakvu dobit, ne isplati im se pa smanjili proizvodnju na trećinu ali razumem i narod koji će kupiti sutra dva hleba po ceni jednog. Jedino ne razumem sebe i pitam se da li ću ikada shvatiti  gde živim i šta ustvari očekujem da će se promeniti! Hoću li prestati ikada da kidam sebe postavljajući svakoga dana jedna te ista pitanja, gde je nestalo ovo ili ono i konačno hoću li prekinuti da davim one koje volim svakodnevnicom koju niko od nas ne može promeniti.

Odgledah još jedan dnevnik, čuh kako mi je lepo, videh svojim očima kako na tv-u napredujemo i zapitah se u čemu je zapravo moj problem?