Ponekad osećam kao da se nalazim na nekom drugom parkingu koji nije ” moj ” jer razni automobili svakodnevno se smenjuju. Nikako da shvatim da li je problem u njima koji stalno menjaju mesto ili u meni koji sam stalno na istom, sem izuzetaka kada mi neki ” stranac “ zauzme moje pa se ja bez rasprave povučem sam. Iz dana u dan ” upoznajem ” neke nove automobile meni godinama znane ali sa drugačijom bojom svetla, felnama ili zatamnjenim staklima. Pitam se ko se promenio? Oni ili ja? Povremeno se zamislim, naprskam stakla i uključim brisače čak i onda kada su stakla perfektno čista, pokušavajući da shvatim da li sam ja dobar auto ili ne!
I tako jednog dana reših da odem kod mehaničara – svi šrafovina na svom mestu, krenem kod limara – prva farba nigde korozije, goriva dovoljno. E sada, nekada popuste malo kočnice ali ručna je uvek tu! I… pitam se ja šta sada? Gledam automobile koji prolaze putem. Jedan lep, sveže ofarban sav sija! Samo što ulje nije počelo da mi curi od tuge, zašto ja nisam takav auto? Ne prođe mnogo kad čuh kako majstor govori svom šegrtu : ” Gledaj, pogledaj samo! Kada ga čovek pogleda odokativno rekao bi kao da je iz fabrike izašao, a vidi unutra, sve trulo, patos samo što nije otpao! Šta su ti ovi limari i šminka, samo da prevare nekoga!” Na sekund mi beše lakše ali opet – niko to ne može da primeti na početku.
… Jednog dana reših da se malo sunčam na parkingu kad gle čuda! Fića dao gas i ne zastaje. Pitam ga ja kako se to dogodilo kada je godinama bio u nekoj garaži dok su svi skidali delove sa njega kako se kome svidelo da mi fićko odgovori nešto nalik … kad mogu svi da učestvuju u saobraćaju mogu i ja. Gledam ga, posmatram, točkovi samo što mu nisu otpali, svetla slaba a on sav štuca dok ide. Skrenu prema meni, ablendova mi i reče: ” Ma pusti priče, videćeš kako ću ih sve prevariti, rećiću im da sam oldtimer. Dok me oni provale promeniće mi sve delove u međuvremenu…” i ode. Ne mogoh čudu da se načudim! Kako je moguće da će takav prevarant uopšte proći, ali on prođe!!!
Dugo sam patio gledajući jedan divan BMW koji se svakodnevno parkirao pored mene. Nije da sam mu zavideo ali nekako maštao sam da jednog dana postanem kao on. Ako ne baš nov, onda bar generalno i detaljno sređen sa novim delovima i najlepšom metalik bojom. Ne prođe mnogo kad mesto ostade upražnjeno. Pitam komšiju šta se dogodilo i imam šta i da čujem. Moj ” ponosni ” drugar bio je nelegalan. Tad mi postade jasno zašto je stalno menjao vlasnika! U tom trenu osetih ponos, ipak sam svoj, kakav – takav, i mogu bilo gde!
E sada ima tu još dosta njih, nekolicini su na pola puta ispustile gume (zbog tvrdoglavosti, nisu hteli da provere pritisak), neki su jurili tako brzo ne bi li se dokazali a nas prosečne ostavili u dimu ali – slupali su se ili ostali bez vode i pokvarili se, a one peglice koje su mislile da mogu sve stale su na prvoj prepreci – ne proizvode se više delovi za nij.
Posle dugog razmišljanja shvatio sam koliko sam srećan! Za jedan auto ja sam prosečan. Imam svojih prednosti! Mali sam potrošač, stabilan sam a i sportski sam tip. Na cilj uvek stignem ali ne volim da se forsiram velikom brzinom jer ipak ” nisam u klasi ” ali umem da idem i jako brzo. Ipak čuvam se jer neke stvari kratkog su daha a ja želim još mnogo asvalta da pregazim!
