Ponekad osećam kao da se nalazim na nekom drugom parkingu koji nije ” moj ” jer razni automobili svakodnevno se smenjuju. Nikako da shvatim da li je problem u njima koji stalno menjaju mesto  ili u meni koji sam stalno na istom, sem izuzetaka kada mi neki ” stranac “  zauzme moje pa se ja bez rasprave povučem sam. Iz dana u dan ” upoznajem ” neke nove automobile meni godinama znane ali sa drugačijom bojom svetla, felnama ili zatamnjenim staklima. Pitam se ko se promenio? Oni ili ja? Povremeno se zamislim, naprskam stakla i uključim brisače čak i onda kada su stakla perfektno čista, pokušavajući da shvatim da li sam ja dobar auto ili ne!

I tako jednog dana reših da odem kod mehaničara – svi šrafovina na svom mestu, krenem kod limara – prva farba nigde korozije, goriva dovoljno. E sada, nekada popuste malo kočnice ali ručna je uvek tu! I… pitam se ja šta sada? Gledam automobile koji prolaze putem. Jedan lep, sveže ofarban sav sija! Samo što ulje nije počelo da mi curi od tuge, zašto ja nisam takav auto? Ne prođe mnogo kad čuh kako majstor govori svom šegrtu : ” Gledaj, pogledaj samo! Kada ga čovek pogleda odokativno rekao bi kao da je iz fabrike izašao, a vidi unutra, sve trulo, patos samo što nije otpao! Šta su ti ovi limari i šminka, samo da prevare nekoga!” Na sekund mi beše lakše ali opet – niko to ne može da primeti na početku.

… Jednog dana reših da se malo sunčam na parkingu kad gle čuda! Fića dao gas i ne zastaje. Pitam ga ja kako se to dogodilo kada je godinama bio u nekoj garaži dok su svi skidali delove sa njega kako se kome svidelo da mi fićko odgovori nešto nalik … kad mogu svi da učestvuju u saobraćaju mogu i ja. Gledam ga, posmatram, točkovi samo što mu nisu otpali, svetla slaba a on sav štuca dok ide. Skrenu prema meni, ablendova mi i reče: ” Ma pusti priče, videćeš kako ću ih sve prevariti, rećiću im da sam oldtimer. Dok me oni provale promeniće mi sve delove u međuvremenu…” i ode. Ne mogoh čudu da se načudim! Kako je moguće da će takav prevarant uopšte proći, ali on prođe!!!

Dugo sam patio gledajući jedan divan BMW koji se svakodnevno parkirao pored mene. Nije da sam mu zavideo ali nekako maštao sam da jednog dana postanem kao on. Ako ne baš nov, onda bar generalno i detaljno sređen sa novim delovima i najlepšom metalik bojom. Ne prođe mnogo kad mesto ostade upražnjeno. Pitam komšiju šta se dogodilo i imam šta i da čujem. Moj ” ponosni ” drugar bio je nelegalan. Tad mi postade jasno zašto je stalno menjao vlasnika! U tom trenu osetih ponos, ipak sam svoj, kakav – takav, i mogu bilo gde!

E sada ima tu još dosta njih, nekolicini su na pola puta ispustile gume (zbog tvrdoglavosti, nisu hteli da provere pritisak), neki su jurili tako brzo ne bi li se dokazali a nas prosečne ostavili u dimu ali – slupali su se ili ostali bez vode i pokvarili se, a one peglice koje su mislile da mogu sve stale su na prvoj prepreci – ne proizvode se više delovi za nij.

Posle dugog razmišljanja shvatio sam koliko sam srećan! Za jedan auto ja sam prosečan. Imam svojih prednosti! Mali sam potrošač, stabilan sam a i sportski sam tip. Na cilj uvek stignem ali ne volim da se forsiram velikom brzinom jer ipak ” nisam u klasi ” ali umem da idem i jako brzo. Ipak  čuvam se jer neke stvari kratkog su daha a ja želim još mnogo asvalta da pregazim!

Danas NenaBor proslavlja svoj drugi rođendan! U jednom od komentara kod Verkić napisala sam kako je u stvari sve počelo. Ideja o nastanku bloga krila se kao potajna želja u meni koju sam se bojala da realizujem i pretvorim u stvarnost.
Pre gotovo pola decenije imala sam svesku koja se zvala ” Moj blog ” i predstavljala nešto nalik dnevniku ali se ipak dosta razlikovala. Postojala je čak i mejl adresa virtuelnog bloga www.tristesa.com. Period mog života koga retko želim da se setim ali jednostavno u pojedinim situacijama moram da ga spomenem, obeležila je višegodišnja tuga, bol, osećaj bezvrednosti. Upravo zato ” blog ” je bio na toj adresi. Stranice obične sveske bile su ispunjene tužnim pričama iz mog života i pozivima svima onima koji su život vodili kao ja , da se jave i zajedno podelimo tugu jer ona predstavlja ono što nas spaja. Tekstovi su nicali jedan za drugim a ja sam svakodnevno bežala u svoj izmišljeni svet blogovanja.
Posle izvesnog vremena pomenuta sveska ugledala je svetlost dana bez moje želje a sa ciljem još jednog u nizu poniženja. Plakala sam… mislila da ću biti ismejana. Kako god bilo, ona je predstavljala moj život i osećanja bez želje da neko ulazi u moju intimu. Desilo se suprotno. Umesto ismevanja prisutni su se osetili baš kao ja, tužno… maštati o blogu u 21. veku!
Posle dužeg ubeđivanja da moji tekstovi nisu besmisleni, ponude da mi se odmah otvori blog bez ikakvih troškova, našlo se adekvatno rešenje. Jedan od mojih uslova, kako sam ja u to vreme shvatala, podrazumevao je skupljanje hrabrosti izlaska u javnost sa svojim tekstovima ali bez pominjanja ko je osoba koja piše. Nedostajalo mi je ne malo već mnogo samopouzdanja. Tako je nastao Cickov blog koji sam vremenom mnogo zavolela.
Posle gotovo godinu dana pisanja u ime svog mačora, poželela sam da pišem o sebi, svojim osećanjima i svemu onome što sam dugo potajno priželjkivala. I tako … NenaBor danas proslavlja dve godine svog postojanja!
Srećna sam, srećna iz mnogo razloga. Srećna što sam se rešila kompleksa niže vrednosti koji je dugo tinjao u meni, srećna što je svaka priča na blogu napisana direktno iz srca a najsrećnija što sam upoznala divne ljude među blogerima i stekla nova prijateljstva.
Hvala svima koji ste me podržali i uvek bili uz mene jer moj blog je moj život u jednom blic online prikazu.

Tmurno nebo nadvilo se na gradom, mojim gradom i mojom zemljom koju volim. Osećam neki neopisivi bol u grudima. Srce mi se steže a obruč koji se stvara oko njega steže sve jačei. Sećanja naviru kao bujica reke, dok mi pred očima lete slike koje se smenjuju neverovatnom brzinom. Nema lepih slika, ne postoje lepa sećenja, sve što je preostalo odnosi se na preispitivanje – zašto, da li je moralo? Da li je neko pitao nas koje su nam želje i očekivanja, da li bi da živimo ili život provodimo u paklu koji i ne vidimo?

Koga sada kriviti a kome se žaliti? Sami smo krivi, krivi jer smo verovali, krivi jer smo tada bili mali i previše stari, krivi što smo se bojali za sopstvene živote i aminovali sve što su nam drugi servirali, krivi što smo dopustili da mržnja ispuni naša srca… Za mnogo toga smo još krivi, a zašto? Nisam baš sigurna, ali kada god pustim TV oni opet ponove da smo ” sami krivi ” i evo ja se sada osećam strašno kriva i ne vidim način kako da se iskupim za sve što mi se desilo! Jedina razlika onda i sada je što ne želim da budem kriva za buduća vremena – to sebi neću dopustiti.

Nemam šta da dodam – kriva sam i zato ću ćutati a drugima dajem na slobodu da pišu!

Prva igračka koju sam dobila od oca bio je jedan mali meni i tada a i danas prelepi medvedić. Ime nije imao, nije mu ni bilo potrebno. Bio je meda, bio je moj, bio je poklon od tate. Za razliku od velikog broja dece koja su se uspavljivala u zagrljaju svojih lutaka, moj meda nije služio tome. Volela sam ga, čuvala i igrala se sa njim sve dok se nije potpuno raspao.

Vremenom završio je u korpi u podrumu sa starim igračkama i onim malim stvarima koje nisam više nosila, ali kad god bi odvajala šta je za bacanie a šta ne on bi uvek završio u onoj drugoj grupi. Bio je već sav pocepan sa rašivenim nosićem i bez  jedne prednje i jedne zadnje šape, ali meni je i dalje bio najdraži.

Moj otac bavio se takvim poslom da je stalno bio na putu – van grada pa i van zemlje. Medu mi je kupio na jednom od svojih mnogobrojnih putovanja, u Beogradu sa ” zadatakom ” da me čuva i pazi kada on nije kod kuće. Nisam  previše  pisala o tome ali kao dete bila sam jako vezana za svog oca. Dešavalo se da od prevelike patnje prouzrokovane njegovim višednevnim putovanjima završim na dečijem odeljenju priključena na infuziju. Ovoga puta ni meda nije pomogao. Dijagnoze nije bilo, povraćanje bez prestanka, malaksalost  i opšta slabost prouzrokovana odsustvom mog tatice koji je uvek negde putovao.

Posle konsultacija, doktori su shvatili  da je nabolje pozvati mog oca i firmu u kojoj radi, objasniti situaciju i zamoliti njegove poslodavce da ga oslobode samo na jedan dan kako bi video svoju ćerku koja je u bolnici. Međutim on  čim je saznao ne sačekavši dozvolu da krenuo, vozio je čitave noći od Hrvatske do Bora i ranom zorom već stajao kraj mog kreveta. Sećam se jeo je zelenu jabuku… meni nudio šta god poželim grlio me i ljubio a ja sam želela sam jedno malo parče jabuke koje on jede. Posle samo sat vremena rekla sam ocu “  idi i ne brini, meni je dobro! “.  Okrenula sam se na stranu i zaspala. Sutradan tražila sam od mame da mi donese mog medu dok se tata ne vrati… Prošlo je nekoliko dana, tata se vratio sa puta i doneo najvećeg medveda koji je postojao ali ipak nikada ga nisam volela kao onog starog!

… I da se vratim na priču… Medu sam zakrpila, prišila mu šape što sam bolje umela i znala a nos i usta ponovo izvezla koncem. Sada u kući svako ima svog medu. Moj novi meda zove se Hans, dobila sam ga od sina po povratku sa putovanja u Nemačkoj, Teodorin meda nosi ime Mica a moj sin Darko umesto mede u svojoj vitrini čuva tigra Simbu kao uspomenu na najdraži crtani lik iz detinjstva.

… i tako moj stari bezimeni medvedić uvek će zauzimati počasno mesto u mom srcu. Sutra je 8. mart! Možda će baš vas sutra neko iznenaditi poklonom koji će u vašem srcu i pored svih drugih vrednijih i lepših ostati na prvom mestu. Moje dame iskreno i od srca vam to želim – zato drage moje srećan nam 8. mart!

Još jedan mesec ostao je iza nas. Mesec koji je u jednom svom periodu delovao kao da nikada neće proći. U par navrata strašno me iritiralo sve što se dešavalo. Previše napetosti i nervoze -  i to one nepotrebne. Ne želim ga analizirati iz prostog razloga što je moja odluka  da više nema vraćanja na stvari koje su prošle. Moje misli i očekivnja, nada, želje sve je usmereno samo ka vremenu koje tek dolazi.

Noću dok svi ukućani spavaju tišina koja me okružuje daje mi prostora da budem sama sa svojim mislima. Možda neću umeti  adekvatno da objasnim misli koje mi se već nekoliko dana motaju po glavi i opterećuju me.

Kao i  svakoj majci  deca su moj centar Sveta.  Preveliku ljubav koju osećam prema njima u svom srcu ponekad me plaši. Deca rastu a sa njima i njihova interesovanja, želje i životni ciljevi. Njihove ličnosti već su formirane, bar većim delom, karakteri izgrađeni a tu su i već prvi planovi i maštanja o budućnosti. E sada, baš tu negde ustvari i nastaje problem. Ne kod njih, već u meni.

Vreme tako brzo prolazi i bezbrojo puta uhvatim sebe kako želim da stane, bar malo, na kratko, kako bi mogla duže uživati u njihovom odrastanju i bila deo njihovih života. Prosto ne umem taj osećaj i misli da pretočim u reči. Bojim se da će prebrzo odrasti i krenuti nekim svojim putem- živeti svoj život, napustiti me a da u novom životu neće biti mesta za mene. Svesna sam da su  sve to normalne stvari, svasna da jednoga dana moraju  otići na studije, udati se – oženiti, ali ipak ne mogu da se otrgnem osećaju tuge i želje da zauvek  budu kraj mene.

Smešno zar ne, i jako sebično? Predpostavljam da mnogima i jeste jer sve što sam nabrojala predstavlja normalan životni put svakog od nas i čine jedan život normalnim.  Kako onda to sebi da utuvim u glavu i prihvatim realnost?

Dragi prijatelji, od danas se možete prijavljivati za EastWeekendFest.
Cene kotizacija su sledeće:
- Do 1. aprila, 1200din
- Od 1. aprila do 1. maja, 1500din
- Od 1. maja do početka festivala, 1800din
- Na dan festivala, 2000din
Prvih 20 studenata koji se prijave ne plaćaju ni kotizaciju ni smeštaj, pa čak ni prevoz ukoliko se opredele za naš autobus koji će krenuti 7. maja u 6 i 30 iz Beograda. Oni će biti smešteni ili u jednom od dva hostela u Boru ili u Brestovačkoj Banji (po sopstvenom izboru, potrebno je da čekiraju u formularu za prijavu jednu od te dve opcije). Njihov boravak u Boru će obezbediti Ministarstvo za telekomunikacije i informaciono društvo.
Prvih 30 ostalih koji se prijave biće smešteni u hotelu Albo (osim ako ne žele neki drugi smeštaj što će čekirati u formularu za prijavu) i plaćaće 50% cene pansiona što iznosi 1550 dinara.
Cene smeštaja u hostelima su 1200din a u Brestovačkoj Banji 1500din.
Dakle, što se pre prijavite imaćete bolji i jeftiniji smeštaj.
Prevoz iz pravca Beograda (i povratak, naravno) je besplatan za sve koji se opredele da dođu našim autobusom.

pročitaj sve>>