SPECIAL EVENT WITH CIEAURA
MGMT AND TOP LEADERS

Preporučujemo Vam da pozovete što više svojih sadašnijih i budućih potencijalnih saradnika na prezentaciju poslovnih mogućnosti, kao i da u narednim nedeljama uradite što više prezentacija, kako biste iskoristili sve mogućnosti za ostvarivanje svojih ciljeva!

Prezentacija poslovnih mogućnosti i obuka

17:30 Obuka za već uključene saradnike
19:30 Registracija
20:00 – 21:30 Prezentacija poslovnih mogućnosti
21:30 – 22:00 Koktel

Specialni gosti:

President CieAura, Jerry »JY« Yerke
Managing director CieAura EU, Barbara Podgoršek
Domaćin skupa:
Mr. Sci. Med. Dr. Hassan Heydari – cell: +381 64 144 6556;
Za prijavu pošaljite email na : srbija.cieaura@gmail.com

Kakav divan dan! Dan koji ću pamtiti čitavog života. Obzirom da za mene više prepreke ne postoje, ne postoji nešto -što ne mogu, jer sam jednostavno tako rešila, reših da probam sve što do sad u životu nisam. Počeh od klizališta! Jedna od mojih želja još od detinjstva.  :lol:

Ja prosto ne mogu da vam objasnim taj predivan osećaj za mene samu. Posle kratkog kruga po gradu gde sm obavila neke obaveze sam rešila da pođem kući i pripremim sve za spremanje lazanji, kad moja ćerka dobaci kako ne bi bilo loše da odemo na klizalište svi zajedno, bar na kratko. Ddan predivan, sunčan iako je temeratura niska ali  klizalište obasjava Sunce, gužve nema … izbanredna prilika.  Okrenem auto i eto nas.

Uzimamo lizaljke i očas posla ” mi klizamo “. Iskreno jedino Darko zna da kliza dok Tea i ja pojma nemamo, ali jedan je život. Kad da probam ako ne sad! Smejali smo se, klizali u paru, više hodali no što klizali al nebitno sad. Tea se brzo uklopila, pala par puta i nastavila dalje. Došao red na mene da samostalno odradim neke ozbiljnije poteze …

Opustila se ja, adrenalin raste, puštam se pomalo i slobodnije se krećem. Naučio me sinak kako da kočim, a ja sa ponosom mogu reći, naučih potpuno sama da se okrećem na ledu. Extra! U jednom trenutku pomislih da je klizalište upravo ono što je Boru nedostajalo dugi niz godina i počeh da razmišljam kako bi bilo idealno da kupimo klizaljke svako za sebe. Ne iz nekog posebnog razloga već ove na iznajmljivanje su dotrajale, izlomnjene, a nove i ne verujem da će uskoro stići. Upravo dok sam razmišljala o tome izgubih tlo pod nogama. Sledeća scena – ja se prostrla po klizalištu i pitam se gde se nalazim? Prilazi mi fini gospodin sa detetom i pita kako se osećam i mogu li da ustanem. Kako crna ja da ustanem kad me sve boli … jooj.

Prođe par minuta, ustadoh i dođoh sebi. Sedoh na klupicu i upalih cigaretu, ali… boli zadnji deo, vrag odneo šalu! Polazimo, prilazimo kolima i u trenutku kada je trebalo otključati vrata osetim jak bol u lenoj ruci. Sedam za volan, oćeš, ne mogu da okrećem ruku, mislim se nema veze voziću jednom ionako gužve u gradu nema. Stižem kući, oteklina nema, ruka boli ali ništa nepodnošljivo…

I tako… dan beše divan :roll: ! Ruka cela otečena, ligamenti izvučeni, brufeni kraj mene a ja jedva čekam jutro. Čim svane – pravac bolnica i snimanje, možda je neka koščica napukla. Divno zar ne!

Ja obožavam klizanje, ali od sada pa nadalje samo putem tv prenosa.

Osvanuo je tako divan dan. Malo je hladno ali predivni sunčevi zraci ulaze kroz prozor i miluju mi lice. Budim se sva srećna i zadovoljna. Moja najdraža bića spavaju dubokim snom. Stojim iznad njih i posmatram ih. Pitam se kada sam zadni put uradila slično?

… Ulazim u kuhinju i stavljam lonče za kafu, moja klasična navika čim otvorim oči. Tražim cigarete i odmah palim jednu. Znam… ogromna greška ali one su porok koga ne želim da se odreknem. Pogledam prema nebu a na njemu nešto što nepamtim da sam ikada videla, čitava priča, prelepa bajka. Uzimam aparat u ruke i slikam. Na žalost, ne umem da ga naštelujem kako treba pa moja bajka ostade negde u daljini… Ispijam svoju prvu od obično tri jutarnjih kafa i razmišljam koliko mi je život mnogo pružio, koliko sam zapravo srećna a da u pojedinim trenutcima nisam ni bila svesna toga…

Prvenstveno moje zdravstveno stanje se jako popravilo u odnosu na prethodnih par godina, srećna sam, deca me iz dana u dan oduševljavaju svojim novim postupcima, ponašanjem i neizmernom ljubavlju. Ponekad još uvek ne mogu da shvatim kojom brzinom rastu, a ne želim više ni jedan trenutak da propustim. Najveće blago jedne majke.Obuzima me neka toplina doma i ljubav koja iskače sa svih strana.

Nekada sam stalno sebi postavljala pitanja u čemu je svrha života, možda malo sa zakašnjenjem, tek sada sam shvatia. Ljubav, harmonija, moj predivni mačor koji me “ljubi” svakog jutra. Život treba živeti, uživati u njemu jer druge prilike nema. Njega čine sitnice a ja tih ” sitnica ” imam i previše…

Ja sad odoh kod svojih anđela, odoh da šetam i uživam u životu. Odoh da slušam o novim katama koje je moj sin naučio, češljam lutkice sa mojom devojčicom i odgledam neki crtani.

Moj kompjuter malo se umorio. Dajem mu mini godišnji odmor, zaslužio je!

Zašto nas život neprestano stavlja na neke probe? Prosto ne mogu da verujem koliko sam ih do sada imala! Kada su u pitanju velike stvari nekako ih pretrčim sa takvom lakoćom da se sama sebi čudim, ali kad naiđu tako beznačajne sitnice  kao da se pogubim. Da li su to možda iskušenja kako bi očvrsnuli i ojačali? Milion puta zapitala sam se isto.

Taman kad pomisliš da si sve u životu rešio, eto razočarenja. U ovom trenutku sedim i razmišljam kako da postupim, koju odluku da donesem a da bude ispravna, da ne nanese nelagodnost ni meni ni ljudima do kojih mi je stalo.

Jedina stvar koju nikako ne podnosim je čuvena reč MORAŠ. To me užasava! Potpuno pogrešan pristup, bar kada sam ja u pitanju. Po nekoj mojoj  životnoj filozofiji ništa se ne mora, sve je stvar dobre volje, a jedino je smrt neizbežna.

Postoje stvari koje zaista želim da uradim, učinim, ali ne mogu što svakako predstavlja totalnu suprotnost od neću. Razlog, on je najmanje bitan. Ako me neko ceniš kao čoveka i ličnost sam će shvatiti da postoji izvestan razlog i neće me primoravati na objašnjenja. Na moju veliku žalost uvek se dogodi suprotno. Alo ljudi, imam li pravo da nešto zadržim za sebe bez dodatnih objašnjenja?

Sreća u svemu ovome ogleda se u podršci mojih namilijih koji su uvek bili tu uz mene, da me razumeju, saslušaju i podrže, dok sa druge strane bilo mi je mnogo lakše kada bi neko drugi donosio odluke umesto mene. Nešto nalik onome kada sam bila  dete pa se sve svodilo na to kako mama i tata odluče. Sad je drugačije, mala više nisam a odluke moram da donosim sama.

Predamnom je velika dilema… jedan put može me dovesti do uspeha, drugi neće promeniti ništa – ostaću na istom. Postoji i onaj treći u kojem  kako god da postupim ništa se verovatno neće promeniti, ali uvek ostaje ono ALI!

Mama, tata, ljubavi moja, prijatelji… kako da postupim? Ja zaista to želim, ali bojim se da neću moći.

Ovako smo se mi proveli danas!

Najzad sneg koji ” pada ” na našim blogovima dobija neki smisao. Skoro čitava zima prođe nam bez snega! Lično i nisam baš neki ljubitelj zime ali svako godišnje doba ima svojih čari. Grudvanje, sankanje i neizbežni Sneško Belić stvari su kojima se svako dete raduje, nešto što obeležava detinjstvo svakoga od nas.

Moja kćerka pošla je u školu ne osetivši radost zime i lepote koje zimska idila nosi sa sobom. Iz godine u godinu snega je sve manje, a kada ga i ima praćen je oštrim i  jakim mrazevima ili takvim smetovima da opet dođemo na isto. Igre nema!

Sećam se da nas kao decu niko nije mogao zimi da natera u kuću. Sanke, skije, zatrpavanje u snegu bile su nezaobilazne stvari, bez mnogo utopljavanja i “specijalne” opreme. Neke od ulica preko zime bile su zatvorene za saobraćaj a samim tim dostupne samo nama – deci! Dočekati zimu bez gumenih čizama i skafandera, prostoje bilo  nezamislivo. Nova godina bez snega – šta je to? Na svu sreću i Deda Mraz se već navikao pa sad više i ne dolazi sankama. Naredne godine verovetno će uzjahati irvase – biće to nova moda u smislu prilagođavanja novonastaloj situaciji a možda se dogodine pojavi i na biciklu.

Bili kako bilo ove godine ostadosmo uskraćeni snežnih pahulja. Počinjem da se pitam da li živim na Flotridi (ne daj Bože) i ili sam još uvek u Srbiji. Do pre samo nekoliko dana zimske jakne nisu nam ni bile potrebne. Nego, smislila sam plan! Sneg danas nije prestao da pada. Sutra brže bolje vodim decu napolje malo da se izigraju, napraviću neku fotografiju za uspomenu da sutra mogu dokumentovano da im pričami kako je u njihovo vreme postajao sneg.

Bojim se da svojim unucima neće pričato o zimi i snegu kao nekoj drevnoj legendi, jer kako je krenulo naopako možda kad odrastu više neće  postojati zima kao godišnje doba!

Danas nije moj dan, ni noć nije bila moja baš kao ni prethodno veče. Želim da ih ” prodam ” jel oni ne pripadaju meni. Ja sam borac i to veliki, ne posustajem, ne predajem se, ne padam tako lako… Ipak, slagala bih kada bih rekla da se nisam jako loše osećala i da me to osećanje još nije napustilo. Dobro poznajem sebe i svoju narav – ja ne gubim ja uvek pobeđujem!

Ovog puta tako mala, gotovo beznačajna stvar u mom životu, jedna obična vest ubila je u meni volju i želju da nastavim da se borim. Saznanjem da nešto što jako želim neću moći da ostvarm samo zato što neko apsolutno nebitan u tom trenutku dobije svojih pet minuta i mogućnost da uništi tvoj san.

Sinoć sam se osećala uništenom, poniženom… svet se vrteo i rušio oko mene, a srce i dušu obuzela je ogromna praznina koja boli. Od jutros osećanja su mi pomešana. Pošto ne umem da mrzim, ne želim nikome loše, što je možda moja velika greška, u ovom slučaju znam samo da ću potkresati krilca ptici koja je mnogo poletela. Kada i kako, na koji način, nije ni bitno. Ne žudim za osvetom ali vremena ima na pretek, ukazaće se prilika, namestiće se situacija. Vratiću samo istom merom, poniženjem.

Ja idem dalje, rođena sam kao pobednik a ne kao gubitnik. Želju ću ostvariti pre ili kasnije, pitanje je dana!